Претприступни преговори РС са ЕУ отварају питање промена Устава Републике Србије као неопходног услова за коначно приступање ЕУ.

Како је могуће да од мира 1991. године, када сте имали прилику да створите миран, кооперативан свет који је могао да буде напредан и да заједнички чини добре ствари, стигнете до овог метежа у коме се сада налазимо? За то је била потребна крајња глупа, несмотрена и заслепљена стратегија, и то су неоконзервативци успели да нам дају.

Зато је нејасно зашто су западни планери покренули оно што се већ може сматрати координисаном међународном медијском кампањом блаћења владе у Ње Делхију и, шире, Индије као државе. Економско исцрпљивање Русије и победа против ње у Украјини, како год да се она дефинише, несумњиво су јако битни колективном Западу.

Године, тачније, деценије глобалног разарања „социјалне државе“ (па и државе уопште), третирања здравства и образовног система као тега и „терета“ који се „креше“, „стеже“, чини „ефикасним“ и „профитабилним“, те гледања на систем социјалне заштите као на „баласт“ –  стигле су на наплату. 

Одлазак Љиљане Смајловић из Политике – при чему она вели да је „отказ добила од Александра Вучића“ – симболички показује да је време када су и у оквиру режима биле могуће оазе „медијске нормалности“ сада вероватно иза нас.

За нашу слободу и поново успостављање државе Србије изборићемо се сами. У томе нам нико неће помоћи. Али зато, кад то урадимо, никоме ништа нећемо ни дуговати

Јер ако он оде, доћи ће, нешто ми говори, неко тактичнији, обзирнији, мудрији и предусретљивији. А ми ћемо одмах, наивни и жељни људске речи, помислити да је то стварно, а да је Кристофер био само грешка и некаква ружна сенка. А није. Кристофер је баш оно што јесте. 

Наглашено негативне реакције интернет ћереталишта на нешто ново што се појавило у јавности вероватно никога више не могу да изненаде, али опет је поражавајуће са којом брзином и самоувереношћу се велики део јавности обрушио на споменик Стефану Лазаревићу

 У свакој изборној кампањи је власт Александра Вучића тврдила да се за РТБ Бор, од кога зависи цела Тимочка крајина, тражи стратешки партнер, с тим што ће фирма остати у већинском власништву државе Србије. То обећање створило je опуштеност и замор код грађана који су, између честих изборних кампања, бомбардовани изјавама да је РТБ Бор „камен око врата ове Владе и Србије и да му без стратешког партнера нема спаса. Понављало се да ће без стратешког партнера фирма производити губитке

Од државног врха и институција Р. Србије захтевамо да пруже сваки вид подршке у помоћи својим грађанима, који су незаконито оптужени, ухапшени и притворени, да прекину даљу имплементацију Бриселског споразума и да престану са обманама, преварама и давањем лажних обећања сопственом народу.