Teško se možemo odupreti jednom zdravorazumskom utisku da su vojnici zapravo bili kolateralna šteta, a da Sjedinjenim Državama upravo odgovara jedna kvazidemokratska država koja će predstavljati trajni izvor nestabilnosti u ovom delu Evrope.

U pojmovima međunarodnog konteksta, iako Sirija ima mnogo neprijatelja u regionu, od kojih neki pomažu pobunjenike, ni na jedan način ona nije država poput Libije prokaženog Gadafija. Njena bliskost sa vojnim krilom Hezbolaha u Libanu je obezbedila značajnu vojnu pomoć.

Evidentna je aktivizacija napora niza država zapadnog bloka i nadnacionalnih instituta (uključujući Vatikan) na konsolidaciji Zapadnog Balkana pod okriljem EU. Povećavanje krize u Srbiji praćeno je pokušajima Beograda da nađe oslonac vani.

Kada se dogodi nešto tako groteskno kao što je incident sa predsedničkim avionom Bolivije, što ogolićuje svu servilnost zvaničnika neke države, vodeći mediji su tu i na njih se može računati da će “odspinovati“ nešto.

Beograd je Srbima u centralnim delovima KiM poslao jasnu poruku da ne glasaju, ali im nije jasno rečeno kako će da prežive u izolaciji, kako će im biti osigurana bezbednost... Birači su ostali zbunjeni i deo njih se opredelio da glasa za svoju lokalnu vlast.

Protesti koji su započeti širom SAD nakon oslobađajuće presude su relativno mali, čak i za zemlju manju od Amerike. U Los Anđelesu se povremeno okupi nekoliko stotina ljudi, a činjenica da su u Njujorku demonstranti blokirali Tajms skver ne znači da su bili brojni, nego samo da im je policija dozvolila da na taj način iskažu revolt.

U pravnom smislu Statut Vojvodine spada u ,,perolaku” kategoriju, on nije ni ,,aneks” Ustava Vojvodine, ni ,,Bil o pravima” Vojvodine, ni amandman na Ustav Srbije, suštinski to je pravnoparadni akt koji ne obavezuje ni Srbiju, ni Vojvodinu.

Kako se izveštava, Vašington se poneo gotovo histerično što je Moskva dozvolila susret Snoudena sa javnošću. Neki izvori su javili da je američki ambasador Makfol lično telefonirao zaštitnici za ljudska prava Ljudmili Aleksejevoj pa čak i pretio, što je ambasador demantovao.

Moram reći da sve upućuje na to da su Pavelića štitili i Britanci i Amerikanci u određenim razdobljima nakon završetka Drugoga svjetskog rata. To su činili jer su se bojali Tita i jer su se nadali da bi možda Pavelić mogao povesti jak antikomunistički pokret.

Postoji i barem nekoliko ozbiljnih pitanja na koje pristalice ove teorije nemaju odgovor. Pre svega, i najvažnije, da li je iko od nas u stanju da uopšte zamisli koliko bi velike, globalne razmere takva zavera morala da ima? Kolika bi ogromna produkcija iza toga morala da stoji?