Тако је Вучић, одмах на почетку, изјавио да „одавно није видео већу неодговорност код одраслих људи“ (мислећи на оне који су били затечени ситуацијом и првобитно одбијали евакуацију), а за оне који говоре о великом броју жртава (у Обреновцу) да се „баве измишљотинама и желе својој држави лоше“, отворено рекавши „колико могу да буду болесни“?! 

Није проблем у томе што су неки непристојно богати, него што је већина непристојно сиромашна. Проблем је у систему који се не бави проблемима сиромашних, него размишљањима о томе како да узме паре од богатих. 

Посебно је парадоксално и дегутантно да у тренуцима такве дезорганизованости и анархије, власт добар део драгоценог времена троши на саморекламирање, патетисање, пренемагање и оно што им је најважније, ослобађање себе од било какве одговорности за оно што се дешава.

Да се не лажемо, то што се дешава у Африци нема везе ни са игром, ни са умећем. Сви су отишли само по победу. Баш као што се иде и у рат. Ајмо искрено, да није било Фокланда, да ли би било Марадонине руке? И да није било четника и усташа да ли би било руке Батице Мирковића?

Све оно што се током последњих деценија догодило у Источној Европи потврђује да се поново буди тежња неких сила да крену према Истоку.

Очигледно је да ни сам Де Вивер још увек није спреман да у дело спроведе свој програм захваљујући којем је освојио већину у парламенту. Лидер партије НВО свестан је да евентуална подела Белгије не би прошла тако глатко као у случају Чехословачке.

Овде се показало да је држава потпуно неспремна и дугорочно незаинтересована за питање безбедности и заштите сопствених грађана. Како ће и бити кад политичка елита има „важније“ бриге.

Уиграни као да су се спремали за Мундијал, СЕКА и Ђорђе довели су Данас на корак од ликвидације тако што је најпре она више година финансијски исцрпљивала злосрећно гласило, а онда је он спровео завршни ударац подигавши тужбу вредну 750.000 динара.

Бројне критике стизале су на рачун власти. Чини се да некад није било разлога за то, или су разлози нејасни, али неке ствари су ипак очигледне. Пре свега, ко је дозволио да Србија постане земља Трећег света, која има тек минимум ресурса за деловање у ванредним ситуацијама?

Приватност није ништа јефтинија од живота – не у Србији него било где на свету и грађани Србије не треба да умишљају да су нешто посебно.