Да је систем заштите и спасавања у озбиљним проблемима видљиво је од проглашења ванредне ситуације. Да ли је то зато што држава није довољно или није ништа урадила на његовом оспособљавању, сигурно ће бити предмет бурних расправа када се укине ова ситуација.

Свеједно је да ли ће исход гласања о закону о информисању бити позитиван, јер сигурно је да председник Тадић неће пропустити прилику да одбије да потпише крајње лош и непопуларан закон, врати га парламенту на двотрећинско гласање и тиме стекне велике поене код свих медија.

Дакле, док год српски председник у пријатељском ћаскању са српским тајкунима каже њима – еј људи, што ви не изградите један мост – дотле ни једном тајкуну неће фалити ни длака са главе.

Мислим да људи који су под Вучићевим плаштом или погрешно тумаче његове мисли, или га одлично познају и читају да је ово што он говори о слободи само декларативно.

У Британији је откуцало пет до дванаест. Време слатког и ружичастог живота очигледно је завршено, као уосталом и у остатку Европе. Слаткоречива реторика и нереални снови се у једној по једној држави ЕУ претварају у нимало веселу реалност.

Држава Србија је симулација државе: она има границе, има власт, законе, грађане. Међутим, те границе су склоне померањима, власт је хронично неспособна, закони су или лоши или се не примењују, а грађани су понижени, уплашени и ућуткани. Последица изградње мита о вођи је живљење у фикцији.

Позивање на ширење оптимизма само је израз идеолошког ћорсокака, немоћи и неспремности да се осмисли продуктиван критички дијалог о најважнијим питањима нашег друштва. Није случајно речено да су песимисти у ствари само добро обавештени оптимисти.

Србија је, као и Македонија, европски статусни „чекач“ на придружење, а не „преговарач“. Еуфемизам „кандидат“ лако се брка са оба, веома различита стауса пред ЕУ. За разлику од Србије, Црна Гора је почела преговоре.

У тренуцима очаја тешим се мишљу да визионари и планери европског пута комбинују ваздушни и копнени транспорт. Наиме, један број Срба ће до Европе стићи као падобранци, као део НАТО снага. Додуше, тај пут води преко Авганистана, али за долазак у Европу су потребне и жртве.

Како време буде одмицало, еврозона ће узурпирати ЕУ: еврозона ће имати сопствену БУ, сопствени буџет, сопствену политичку унију и – на крају крајева и сопствено заједничко тржиште – а то је нешто што у овом тренутку није легално могуће.