Da je sistem zaštite i spasavanja u ozbiljnim problemima vidljivo je od proglašenja vanredne situacije. Da li je to zato što država nije dovoljno ili nije ništa uradila na njegovom osposobljavanju, sigurno će biti predmet burnih rasprava kada se ukine ova situacija.

Svejedno je da li će ishod glasanja o zakonu o informisanju biti pozitivan, jer sigurno je da predsednik Tadić neće propustiti priliku da odbije da potpiše krajnje loš i nepopularan zakon, vrati ga parlamentu na dvotrećinsko glasanje i time stekne velike poene kod svih medija.

Dakle, dok god srpski predsednik u prijateljskom ćaskanju sa srpskim tajkunima kaže njima – ej ljudi, što vi ne izgradite jedan most – dotle ni jednom tajkunu neće faliti ni dlaka sa glave.

Mislim da ljudi koji su pod Vučićevim plaštom ili pogrešno tumače njegove misli, ili ga odlično poznaju i čitaju da je ovo što on govori o slobodi samo deklarativno.

U Britaniji je otkucalo pet do dvanaest. Vreme slatkog i ružičastog života očigledno je završeno, kao uostalom i u ostatku Evrope. Slatkorečiva retorika i nerealni snovi se u jednoj po jednoj državi EU pretvaraju u nimalo veselu realnost.

Država Srbija je simulacija države: ona ima granice, ima vlast, zakone, građane. Međutim, te granice su sklone pomeranjima, vlast je hronično nesposobna, zakoni su ili loši ili se ne primenjuju, a građani su poniženi, uplašeni i ućutkani. Posledica izgradnje mita o vođi je življenje u fikciji.

Pozivanje na širenje optimizma samo je izraz ideološkog ćorsokaka, nemoći i nespremnosti da se osmisli produktivan kritički dijalog o najvažnijim pitanjima našeg društva. Nije slučajno rečeno da su pesimisti u stvari samo dobro obavešteni optimisti.

Srbija je, kao i Makedonija, evropski statusni „čekač“ na pridruženje, a ne „pregovarač“. Eufemizam „kandidat“ lako se brka sa oba, veoma različita stausa pred EU. Za razliku od Srbije, Crna Gora je počela pregovore.

U trenucima očaja tešim se mišlju da vizionari i planeri evropskog puta kombinuju vazdušni i kopneni transport. Naime, jedan broj Srba će do Evrope stići kao padobranci, kao deo NATO snaga. Doduše, taj put vodi preko Avganistana, ali za dolazak u Evropu su potrebne i žrtve.

Kako vreme bude odmicalo, evrozona će uzurpirati EU: evrozona će imati sopstvenu BU, sopstveni budžet, sopstvenu političku uniju i – na kraju krajeva i sopstveno zajedničko tržište – a to je nešto što u ovom trenutku nije legalno moguće.