I tako ja naučih da sve što je u politici važno, mora da bude javno, makar bilo zgužvano kao Lenjinova mumija. Ali me ovih dana jedan oveći broj uglednih ljudi ubeđuje u suprotno.

U šahovskoj partiji gde Rusi i Amerikanci vuku poteze, balkanski pion se belima nudi, a igra za crne. Partija se odvija na gasno-naftnoj tabli. Ometajući „Južni tok“, američki igrač usitnjava Srbiju i ukrupnjava Bosnu, (jedno od čvorišta gasa je predviđeno da bude u RS), a piona gura prema NATO minskom polju.

Sadašnja vlada i pregovarači, međutim, umesto da se i dalje drže ovih principa i Rezolucije 1244, da se eventualno ponudi celom Kosovu i Metohiji u okviru Srbije status sličan Južnom Tirolu, odrekli su ih se i prihvaćen je tzv. briselski sporazum.

Najsvežiji primer ove nove „sekularne zabrinutosti“ predstavlja slučaj izvesne Soile Lautsi, građanke Italije finskog porekla, koja je više od pola decenije vodila bitku da se iz školske učionice njene dece ukloni simbol raspeća.

Sećamo se Aleksandra Vučića, genseka SRS, demagoga, drskog bukača, Šešeljevog apologete, ministra koji je dobio, praktično besplatno, u vlasništvo, ogroman namešten stan dok su ovde padale bombe. Sećamo se ovog čoveka koji je bahato odbijao da plaća račune Telekomu Srbije za 15 meseci, vajkajući se malom poslaničkom platom.

Ovakvim izjavama samo se produbljuju politički sukobi, pri čemu Stjepan Mesić nastupa kao licemerni pomiritelj i ideolog bosanskog državnog jedinstva. Na sličan način on je branio i celovitost socijalističke Jugoslavije.

U Vučićevom slučaju je očito došlo do neke vrsta pozitivne povratne sprege u kojoj mu je moć koju je vešto stekao tokom prošlogodišnjeg postizbornog raspleta pomogla da značajno poveća ličnu popularnost, a onda je ta popularnost postala dodatni element u jednačini moći – što mu dodatno povećava popularnost – i tako u krug. 

Predsednik Skupštine AP Vojvodine Šandor Egereši je izjavio da je 2010. godina presudna u profilisanju jednog novog evropskog regionalnog koncepta i nastajanja nove, dunavske strategije. Tako je Egereši svojim izjavama i postupcima pokazao da mu nije stalo do srpskog identiteta i karaktera AP Vojvodine.

Polazeći od pretpostavke da je profesor Kolakovski bio ozbiljan čovek, zašto je birao trideset „velikih“ filozofa, ako ne postoje dovoljno dobri kriterijumi za taj izbor. Šta je hteo da nam kaže rečenicom da se „neko rađa kao Kant, ali i ne mora da se rodi“.

Na pragu smo velike istrage o istorijskoj i faktičkoj krivici srpskih državnika, kraljeva i vođa. Koliko će tek tu naši evrounijati pronaći istorijskih grehova istaknutih Srba. I sve to u funkciji opravdanja današnjih vlastodržaca na čelu sa Demokratskom strankom.