И тако ја научих да све што је у политици важно, мора да буде јавно, макар било згужвано као Лењинова мумија. Али ме ових дана један овећи број угледних људи убеђује у супротно.

У шаховској партији где Руси и Американци вуку потезе, балкански пион се белима нуди, а игра за црне. Партија се одвија на гасно-нафтној табли. Ометајући „Јужни ток“, амерички играч уситњава Србију и укрупњава Босну, (једно од чворишта гаса је предвиђено да буде у РС), а пиона гура према НАТО минском пољу.

Садашња влада и преговарачи, међутим, уместо да се и даље држе ових принципа и Резолуције 1244, да се евентуално понуди целом Косову и Метохији у оквиру Србије статус сличан Јужном Тиролу, одрекли су их се и прихваћен је тзв. бриселски споразум.

Најсвежији пример ове нове „секуларне забринутости“ представља случај извесне Соиле Лаутси, грађанке Италије финског порекла, која је више од пола деценије водила битку да се из школске учионице њене деце уклони симбол распећа.

Сећамо се Александра Вучића, генсека СРС, демагога, дрског букача, Шешељевог апологете, министра који је добио, практично бесплатно, у власништво, огроман намештен стан док су овде падале бомбе. Сећамо се овог човека који је бахато одбијао да плаћа рачуне Телекому Србије за 15 месеци, вајкајући се малом посланичком платом.

Оваквим изјавама само се продубљују политички сукоби, при чему Стјепан Месић наступа као лицемерни помиритељ и идеолог босанског државног јединства. На сличан начин он је бранио и целовитост социјалистичке Југославије.

У Вучићевом случају је очито дошло до неке врста позитивне повратне спреге у којој му је моћ коју је вешто стекао током прошлогодишњег постизборног расплета помогла да значајно повећа личну популарност, а онда је та популарност постала додатни елемент у једначини моћи – што му додатно повећава популарност – и тако у круг. 

Председник Скупштине АП Војводине Шандор Егереши је изјавио да је 2010. година пресудна у профилисању једног новог европског регионалног концепта и настајања нове, дунавске стратегије. Тако је Егереши својим изјавама и поступцима показао да му није стало до српског идентитета и карактера АП Војводине.

Полазећи од претпоставке да је професор Колаковски био озбиљан човек, зашто је бирао тридесет „великих“ филозофа, ако не постоје довољно добри критеријуми за тај избор. Шта је хтео да нам каже реченицом да се „неко рађа као Кант, али и не мора да се роди“.

На прагу смо велике истраге о историјској и фактичкој кривици српских државника, краљева и вођа. Колико ће тек ту наши евроунијати пронаћи историјских грехова истакнутих Срба. И све то у функцији оправдања данашњих властодржаца на челу са Демократском странком.