A njihova kategoričnost i hrabrost danas predstavlja, po ko zna koji put u našoj istoriji, zalog za budućnost, zahvaljujući kome naša deca neće morati da crvene kada ih neko pita „sećaš li se Libije“.

Jedino pozitivno rešenje moglo bi da bude totalno preuređenje ruske države na nacionalnim, zdravim načelima. Ipak, za to je potrebna, ili volja ka preobražaju „na vrhu“, ili volja naroda, manifestovana „odozdo“.

Prvobitno iskazani cilj ovog bombardovanja bio je da se umanji broj libijskih civilnih žrtava. Ali, mnogi važni činioci u Vašingtonu, uključujući i Obamu, su naznačili da se SAD spremaju za sasvim drugačiji rat: za rat za promenu režima, rat koji može postati dugotrajan.

Činjenica da je Demokratska stranka izgubila i predsedničke i parlamentarne izbore donosi mnoge izazove jer je DS trebalo da bude politička snaga koja će garantovati stabilizaciju i konsolidaciju demokratije u srpskom društvu.

Da li je moguće ovu izbornu pobedu predstaviti i narodu i konkurentima kao onu koju su demokrate izvojevale 2008. godine? Da li pobeda na predsedničkim izborima može neutralisati poraz na parlamentarnim?

Već dugo, još od početka devedesetih, a posebno odmah posle 5. oktobra, politička elita raspolutila je srpsko društvo na „mi i oni“. Šta ih je rukovodilo da „počine takav greh“ i Srbiju dovedu na rub političke nestabilnosti, otvarajući breše za strane uticaje i ucene kao malo gde na evropskom prostoru?

Opasnost koja u neposrednoj budućnosti preti od prividnog rešenja kohabitacije u najtešnjoj je vezi sa rasporedom političkih snaga u skupštini nastalog kao posledica korumpiranih izbora 6. maja. Logika tog rasporeda neumitno diktira obrazovanje lažne vlade nacionalnog jedinstva.

Ovaj falsifikat je još grublji i besmisleniji utoliko što ja zaista ne mislim da je nemoguće da gospodin Tadić bude kandidat DS za predsednika vlade, ali svakako ne mislim – niti bi iko normalan to mogao reći – da bi „svako drugo rešenje bilo u velikoj meri nelogično“.

Negativna i prljava kampanja ne prolazi kod građana svesnih ličnih i društvene egzistencije. Onaj ko bude u budućnosti jahao na takvoj kampanji približava se granici cenzusa.

Videli smo na, bukvalno istorijskim, izborima 2012. da je „Osovina Berlin-Pariz-Brisel“ računala na tradiciju srpskog poltronstva i pre svega oportunizma. I nisu pogrešili.