Jedan od njihovih najvećih strateških umova to je najbolje, najtačnije i najciničnije izrazio: biti njihov neprijatelj je opasno, ali biti im saveznik, najčešće to je – fatalno.

Da li se pronalazite u paroli ”Izbor za bolji život” ili možda u sloganu ”Pokrenimo Srbiju”? Da li vas mobiliše slogan ”Za Srbiju znaš zašto” ili parole poput onih ”Jaka Srbija, jaki regioni” ili ”Istina”?

Agencije RiF i RBC objavile su pre nekoliko meseci podatak da su etnički Rusi u Moskvi – nacionalna manjina. Od oko 12,5 miliona žitelja prestonice, samo 31 odsto su Rusi.

Perverzno je ali prija sluhu moćnih: od poraženog se očekuje da sladostrasno uživa u svojim gubicima i padu, da ih obnaroduje kao uspeh i neprestano pruža nove dokaze o dobro naučenoj lekciji.

Činjenica je da međunarodna zajednica računa na borbu (i svakako će je inicirati i pomoći) za upražnjenu lidersku poziciju koja bi se razvila među radikalima posle Šešeljeve smrti, što bi tu stranku podelilo i na kraju uništilo.

Za ove izbore je verovatnije da neće obećavati kao 2008. Razlog leži u tome što je i našim političarima jasno da nismo bitni, pa tako i da nastavimo da se busamo kao lideri „u inat svima i uprkos svemu“ – nikoga to više i neinteresuje.

Ako bi neki političar u uređenoj državi nastupio protiv legitimnih nacionalnih interesa, bio bi to okidač za sunovrat njegove političke karijere. Primeri Čedomira Jovanovića i Vuka Draškovića najočitije pokazuju da u Srbiji to nije slučaj.

I tada se desilo nešto što je Vuk kasnije opisao kao izdaja. Lideri tadašnje opozicije nisu hteli da idu dalje, da puste narod u Skupštinu i da naprave „narodno zasedanje“, pa su se, kako tvrdi Drašković, još odmah nakon toga okrenuli kontaktima iz tadašnje vlasti, svaljujući svu krivicu na Vuka.

Naime, kralj Petar II Karađorđević nije prognan iz Kraljevine Jugoslavije već je voljom pučista, koji su, uzgred, državni udar izvršili i po britanskom nalogu i za pare, odveden sa teritorije jugoslovenske države.

I još jednu bitnu razliku potrebno je ovde istaći – jedna je stvar baviti se npr. naučnim istraživanjima iz psihologije i sociologije, a sasvim je druga stvar ako političari i mediji promovišu takva pitanja kao nekakvu stvar od odlučujuće važnosti.