Паника у Бриселу и пакет из Ирске са јасним „не“ на полеђини, показали су да претње, бар у случају острвске демократије, нису дале резултате. Свако тражење разлога за одбијање споразума, без увида у начин на који се доносе одлуке у оквиру ЕУ, осуђено је на лутање и мрак незнања.

Недавно је на www.pescanik.net (а где би другде) објављен текст Павла Рака који се бавио туристичким миграцијама Словенаца у Србију, где се ови, по мишљењу аутора, одају ниским страстима

ЛДП је странка са којом, због свог радикалног педигреа, нико није хтео да прави коалицију ако није морао. Прва прилика указала се после 11. маја, када се видело да без подршке ЛДП-а нема градске власти.

Занимљиво је да се ова табуизација прагматизма не намеће само из политичких кругова. Наши интелектуалци, мислим, сматрају да је њихова првенствена улога да, будући да су морална савест друштва, обнављају услове ове табуизације.

Борис је, наравно, неразумљив јер он из позиције победника шири свој круг уместо да га сужава, он не говори о томе кога ће очистити, уклонити и затворити, он се, дакле, не креће у оквиру језика политичког атавизма, јединог који се на овдашњој сцени разуме без грешке.

Након ових избора у Србији је отворена политичка трговина постала апсолутно прихватљива политичка дисциплина. Више се нико и не осврће и не згражава над очигледним кршењем свих политичких и моралних норми и начела.

То је разлог зашто су нови ловци на нацисте неизмерно радосни након Караџићевог хватања ове недеље. Педи Ешдаун, бивши господар Босне, најавио је да ће овај успех да прослави са својим босанским пријатељима.

Блицкриг ДСС-а није се, међутим, завршио према плану који је предвиђао лагодно формирање владине већине састављене од коалиције ДСС–НС– СРС. Истина, најгоре су избегли, јер је мало недостајало да либерали потпуно тријумфују.