А где смо ту ми? Углавном нигде, где нам је и место. Актуелно лавирање и колебање власти око Јужног тока, као и признање „територијалног интегритета Украјине, са Кримом“, уз истовремено парадирање са и пред Путином, то најбоље показују.

Време је ЗА „Нови систем националног јединства, сарадње и солидарности“. Србији је потребан нови национални базични консензус свих друштвено-политичких актера. Основу тог консензуса треба да чине три нова договора, као три стуба новог друштвеног уговора, који ће бити основ смене режима и новог система

А очекивао је да му, кад су му већ дали тај нови бунгалов на коришћење, дају бар један или два кревета, она размонтирана са Београдског сајма, да има где да преспава. У кући за коју неко треба да одговара – у каквом је стању примљена и зашто је таква каква је.

Због  географског положаја једна од компаративних предности Србије је и саобраћај пошто преко њене територије природно треба да пролазе сви саобраћајни коридори који спајају Европу са Блиским и Средњим Истоком. Ови саобраћајне магистрале подстакла би развој низа пратећих делатности и отворило много радних места.

Србија нема разлога да жури са прихватањем било каквог решења у вези с Косовом, а које нема озбиљне елементе компромиса. Јер, чак је и „статус кво“ бољи од прихватања неког силом наметнутог решења

Не смемо дозволити још један геноцид у поврату, било у Српској, било у Србији. Зар не можемо да се договоримо о неколико национално кључних и виталних ствари, попут – шта је Београду Јасеновац?

Ова власт, наиме, непрекидно живи од кампања и критике претходника – истини за вољу, то су радили и они пре њих, непрестано се вадећи на „деведесете“ и Милошевића – чак и када ради исто, или горе од претходника. Живи се од кампање до кампање, од обећања до обећања, од реконструкције до реконструкције.