Прави испит ће настати ако тај рат који је планиран ради заустављања људских патњи почне и сам да их наноси. Тада наступа тренутак доношења важних политичких одлука, и тада ћемо видети да ли су стратегија, мисија и политичка воља у потпуности складне.

Пре дванаест година, већина земаља европске левице подржала је "рат на Косову", што је утрло НАТО-у бескрајни пут којим сада наставља у остварењу циљева у Авганистану. Пошто ништа нису научили, многи су изгледа спремни за понављање истог перформанса.

Чак и у случају да због техничких разлога, или због политичких несугласица резолуција СБ УН о Либији није била прихваћена – то не би ништа променило: свеједно би дошло до напада на Гадафијеве снаге. Либијски вођа је прешао црвену линију.

Погрешност аргумената, као и наивно игнорисање могућих негативних последица су тиме проблематичнији што их изриче стручњак а не лаик. Све ово буди разлоге за дубоку забринутост око природе садашњих научних стручњака.

Упркос упадљивој гласној реторици од стране Француске и В. Британије, било каква реакција од стране ЕУ без одобрења НАТО-а и УН је тешко замислива. На крају крајева, вероватноћа да нека земља ЕУ самостално крене на Либију, зависиће од њених војних капацитета

„Арапско буђење“, захтеви за демократијом у северној Африци, шиитска побуна и устанак против Гадафија везују у чвор од свега неколико сати, унутар простора који представља амерички регионални војни приоритет.

Не постоји фронт који јасно дели снаге које су одане Гадафију од побуњеника ,што може отежати ситуацију у случају копнене интервенције снага НАТО. Сасвим је јасно какво је расположење у САД према Гадафију.

Разлог зашто САД већ нису банкротирале је то што онда Кинези не би имали коме да продају своју робу и услуге. Сигурно је да земља у критичној мери зависна од новца стране силе неће више моћи да приушти луксуз одржавања толике војне силе.

Гадафи је лично изјавио да не планира да се повуче али тешко је да ће он успети да поврати контролу над огромним подручијем на истоку земље које се више не налази под његовом контролом.

До стварања ,,Муслиманског братства’’ Запад се није сучељавао са исламским фундаментализмом. Он се сукобљавао само са исламским патриотизмом, са исламским бесом или- ако хоћете- фанатизмом.