Bivši predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin kao i bivši predsednik SAD DŽordž Buš su prilikom susreta na samitu održanom u 2007. god. najveći deo vremena proveli u diskusiji koja je bila posvećena načinu na koji se mogu prevazići rastuće tenzije između dve zemlje vezane za oblast Arktika.

Izgleda da Nemačka nije spremna da samo razmišlja, nego da javno razmišlja o preprogramiranju Evrope u svom sopstvenom interesu. Ona to možda neće učiniti, ili možda to neće učiniti sada – ali to je sada rečeno, i to će promeniti odnos Nemačke prema Evropi.

Ako NATO namerava da bude primarni forum za suočavanje sa svim krizama, onda on treba da oformi neophodni internacionalni okvir. Vrata za pristup Rusije treba da se otvore.

Globalno gledano, žene danas imaju duplo manje dece nego što su imale njihove majke, uglavnom po svom izboru. Već više od tri decenije, prosečan broj rođenih beba u većem delu sveta je u opadanju.

Islanđani sada provode godišnje odmore isključivo u sopstvenoj zemlji – za to nije bio potreban apel nekog državnog sekretara. U samoposlugama se sve više mesta pravi za domaće proizvode. Rezultat toga je da je bar za sada izostao slom ekonomije.

Jasno je da Rusija, Kina, Latinska Amerika, Japan i Srednji istok danas osećaju izvesne probleme, ali se najvećim gubitnikom ipak smatra Ujka Sem. Ali po kojoj bi to logici Amerika trebalo da u budućnosti izgubi više nego neka druga zemlja?

U Ukrajini nisu poraženi Viktor Juščenko i Julija Timošenko, poražen je jedan koncept uređenja Istočne Evrope. Ukrajinski narod digao je ruke od evropske šećerleme, shvativši brže od drugih da „Evropska porodica ravnopravnih naroda“ nema šta da ponudi.

Nakon prve posete Baraka Obame Kini u novembru prošle godine, tokom koje je prihvatio ulogu popustljive strane, pojačan je utisak da postoji sporazum između sadašnje i buduće velike sile. To je bilo prošle godine.

Ta ranjena srednja bela klasa puca na one koji su joj najbliži: imigranti, rasne maljine, političke vođe. Pokušava da smanji konkurenciju koju smatra nepravednom i namerava da SAD budu zemlja samo za istinske Amerikance.

Ono što je u ovom slučju pripisano Vilpenu u psihologiji se inače zove „optužba u ogledalu“, i redovno spada u neuspele mehanizme odbrane. Po nešto blažoj sudskoj tezi, De Vilpen je prosto upleten u zaveru i kriv je što nije učinio nešto više da se od svega ogradi.