Да ли се иза претњи Пјонгјанга заиста крије само празна реторика?

Шта се тренутно догађа на Корејском полуострву? Да ли су обе стране, укључујући наравно и Американце, изгубиле компас и крећу се ка нуклеарном рату или су претње једне и друге стране само пука политичка реторика? Политички аналитичари се слажу око једног, наиме, нема разлога за директну забринутост од отвореног нуклеарног рата, али се ипак залажу за опрез. Северна Кореја, медијски најизолованија земља на свету, пре неколико дана укинула је „црвену линију“, последњу информативну везу са Јужном Корејом. Осим тога, Северна Кореја је укинула споразум о прекиду ватре са својим јужним суседом, тако да односи између две Кореје никада нису били гори. Али да ли се заиста налазимо на ивици свеопштег рата?

Северна Кореја је управо поново покренула нуклеарни реактор у Јонгбјону, који је био искључен 2007. године.[1] Зашто уопште Северна Кореја и прети? Према западним медијима, као и нашој националној телевизији и појединим политичким аналитичарима као што је Мирослав Лазански, Северна Кореја је неспособна да заиста води свеопшти нуклеарни рат са САД и са југом. Северна Кореја се обично оцењује као сиромашна, изолована земља, која сву своју економију, упркос томе што јој народ гладује, усмерава ка развијању војних снага и нуклеарног арсенала. Али да ли је ситуација баш тако једноставна?

Далеко од тога, јер за актуелну кризу на Корејском полуострву одговорне су обе стране. Северна Кореја је почела са претњама када је армија Јужне Кореје почела да изводи здружене војне вежбе са Сједињеним Државама. Пјонгјанг се, што је сасвим природно, осетио угроженим када су ваздухопловне снаге САД извршиле провокативни и претећи прелет невидљивим стратешким бомбардерима Б-2 који су учествовали и у бомбардовању Србије 1999. год. Ови стелт бомбардери способни су да носе нуклеарно оружје осим конвенционалног. Северна Кореја је поменуте вежбе, као и претећи прелет америчких бомбардера, схватила као директну претњу на коју је одговорила тако што је свој ракетни потенцијал усмерила ка Јужној Кореји, Јапану, америчкој бази на острву Гуам и ка Окинави, на којој се налазе значајне америчке војне снаге, поред 33 000 војника на територији Јужне Кореје.

Индикативно је то што су снаге Северне Кореје поново пустиле у рад нуклеарни реактор који је угашен 2007. Представник северокорејске агенције за нуклеарну енергију рекао је да ће овај потез представљати "поновно прилагођавање и рестартовање" свих постројења у главном северокорејском нуклеарном комплексу Јонгбјон, укључујући постројење за обогаћивање уранијума и реактор снаге пет мегавата.

У међувремену Кина је, као главни савезник Пјонгјанга, изразила жаљење због овог потеза Северне Кореје. Портпарол кинеског министарства спољних послова Хонг Ли изјавио је да Кина жали због намере Северне Кореје да поново пусти у рад нуклеарно постројење Јонгбјон. „Обавештени смо о намерама Северне Кореје и веома жалимо због такве њихове одлуке“, рекао је Ли. „Позивамо све заинтересоване стране и политичке партије које се залажу за очување мира и решавање проблема дијалогом и мирним путем да што пре приступе тражењу решења за новонасталу ситуацију“, поручио је Ли.

Кина с правом изражава забринутост, јер претње Северне Кореје почивају на стварним војним капацитетима који су далеко од тога да буду сматрани инфериорним. Познато је да Северна Кореја одржава једну од највећих стајаћих армија на свету чија се бројност може мерити са армијама Русије, Кине и САД. С друге стране, готово је потпуно непознато шта Северна Кореја поседује од конвенционалних снага.

Војно-политички аналитичар Мирослав Лазански је лежерно у изјави за национални сервис рекао да Северна Кореја има веома ограничени домет својих балистичких ракета и да може погодити базе САД на тлу Јужне Кореје, евентуално Окинаву и евентуално Хаваје, а да не можемо ни да говоримо о томе да пројектили Северне Кореје могу погодити америчку пацифичку обалу. Он је изјавио да у конвенционалном смислу Северна Кореја „нема ништа“ осим живе људске силе. Обе тезе нису тачне, јер севернокорејски пројектили могу уништити америчке базе на тлу Јужне Кореје, Јапана, острву Гуам и на Хавајима, а сасвим је дискутабилно да ли пројектили Пјонгјанга могу да погоде матичну територију САД. Теза да Северна Кореја може да погоди чак и пацифичку обалу САД се не може тек тако лако одбацити, јер заправо нико није сигуран који су стварни домети ракета средњег и дугог домета које поседује Пјонгјанг.

Нетачна је и изјава да у конвенционалном смислу Северна Кореја нема ништа осим живе војне силе. Недавни инцидент када је Северна Кореја артиљеријским пројектилима погодила војни капонир војске Јужне Кореје са готово милиметарском прецизношћу говори да она поседује прецизно навођене гранате и да њена конвенционална сила није за потцењивање.

Да је Северној Кореји потребан нуклеарни програм као средство одвраћања говори и изјава председника Ким Џонг Уна. Лидер Северне Кореје Ким Џонг Ун је нуклеарно оружје које поседује Пјонгјанг назвао средством спутавања потенцијалних агресора, као и средством које је основа процвата земље. Он је са оваквом изјавом наступио на недељном пленуму ЦК Радничке партије Кореје, а данас је то објавила информациона агенција ЦТАК. Пленум је одржан због наглог заоштравања ситуације на Корејском полуострву, после фебруарске нуклеарне пробе и америчко-јужнокорејске војне вежбе у којој су коришћени стратешки бомбардери B-52 и B-2.“[2]

Када слушамо извештаје домаћих медија, стичемо утисак да слушамо ЦНН или ББС, јер су ти извештаји кројени по једном западном моделу по коме је Северна Кореја потенцијални агресор и представља заједно са Ираном „осовину зла“ у свету. Америчке снаге које су стациониране у Јужној Кореји такође поседују нуклеарно наоружање, тако да је ситуација веома забрињавајућа. Морнарица САД је у близину територијалних вода Северне Кореје послала ратну крстарицу „УСС Фицџералд“ која располаже противракетним системима и која би служила као први стуб одбране у случају да Северна Кореја лансира ракете.[3]

Суштина је да су за актуелну кризу на Корејском полуострву одговорне обе стране, а не само Северна Кореја, како западни и наша медији представљају јавности. Сергеј Иванов, министар спољних послова Руске Федерације, критиковао је прелет америчких стратешких стелт бомбардера Б-2 изнад територије Јужне Кореје као саставни део вежби које се одржавају сваког месеца.

Напетост на Корејском полуострву достигла је тачку усијања и свака, па и најмања провокација могла би да изазове рат несагледивих последица. Можемо да се надамо да су претње које Северна Кореја упућује својим суседима и Америци само реторичке природе, али Пјонгјанг свакако располаже силом којим би поткрепио те претње.