Da li se iza pretnji Pjongjanga zaista krije samo prazna retorika?

Šta se trenutno događa na Korejskom poluostrvu? Da li su obe strane, uključujući naravno i Amerikance, izgubile kompas i kreću se ka nuklearnom ratu ili su pretnje jedne i druge strane samo puka politička retorika? Politički analitičari se slažu oko jednog, naime, nema razloga za direktnu zabrinutost od otvorenog nuklearnog rata, ali se ipak zalažu za oprez. Severna Koreja, medijski najizolovanija zemlja na svetu, pre nekoliko dana ukinula je „crvenu liniju“, poslednju informativnu vezu sa Južnom Korejom. Osim toga, Severna Koreja je ukinula sporazum o prekidu vatre sa svojim južnim susedom, tako da odnosi između dve Koreje nikada nisu bili gori. Ali da li se zaista nalazimo na ivici sveopšteg rata?

Severna Koreja je upravo ponovo pokrenula nuklearni reaktor u Jongbjonu, koji je bio isključen 2007. godine.[1] Zašto uopšte Severna Koreja i preti? Prema zapadnim medijima, kao i našoj nacionalnoj televiziji i pojedinim političkim analitičarima kao što je Miroslav Lazanski, Severna Koreja je nesposobna da zaista vodi sveopšti nuklearni rat sa SAD i sa jugom. Severna Koreja se obično ocenjuje kao siromašna, izolovana zemlja, koja svu svoju ekonomiju, uprkos tome što joj narod gladuje, usmerava ka razvijanju vojnih snaga i nuklearnog arsenala. Ali da li je situacija baš tako jednostavna?

Daleko od toga, jer za aktuelnu krizu na Korejskom poluostrvu odgovorne su obe strane. Severna Koreja je počela sa pretnjama kada je armija Južne Koreje počela da izvodi združene vojne vežbe sa Sjedinjenim Državama. Pjongjang se, što je sasvim prirodno, osetio ugroženim kada su vazduhoplovne snage SAD izvršile provokativni i preteći prelet nevidljivim strateškim bombarderima B-2 koji su učestvovali i u bombardovanju Srbije 1999. god. Ovi stelt bombarderi sposobni su da nose nuklearno oružje osim konvencionalnog. Severna Koreja je pomenute vežbe, kao i preteći prelet američkih bombardera, shvatila kao direktnu pretnju na koju je odgovorila tako što je svoj raketni potencijal usmerila ka Južnoj Koreji, Japanu, američkoj bazi na ostrvu Guam i ka Okinavi, na kojoj se nalaze značajne američke vojne snage, pored 33 000 vojnika na teritoriji Južne Koreje.

Indikativno je to što su snage Severne Koreje ponovo pustile u rad nuklearni reaktor koji je ugašen 2007. Predstavnik severokorejske agencije za nuklearnu energiju rekao je da će ovaj potez predstavljati "ponovno prilagođavanje i restartovanje" svih postrojenja u glavnom severokorejskom nuklearnom kompleksu Jongbjon, uključujući postrojenje za obogaćivanje uranijuma i reaktor snage pet megavata.

U međuvremenu Kina je, kao glavni saveznik Pjongjanga, izrazila žaljenje zbog ovog poteza Severne Koreje. Portparol kineskog ministarstva spoljnih poslova Hong Li izjavio je da Kina žali zbog namere Severne Koreje da ponovo pusti u rad nuklearno postrojenje Jongbjon. „Obavešteni smo o namerama Severne Koreje i veoma žalimo zbog takve njihove odluke“, rekao je Li. „Pozivamo sve zainteresovane strane i političke partije koje se zalažu za očuvanje mira i rešavanje problema dijalogom i mirnim putem da što pre pristupe traženju rešenja za novonastalu situaciju“, poručio je Li.

Kina s pravom izražava zabrinutost, jer pretnje Severne Koreje počivaju na stvarnim vojnim kapacitetima koji su daleko od toga da budu smatrani inferiornim. Poznato je da Severna Koreja održava jednu od najvećih stajaćih armija na svetu čija se brojnost može meriti sa armijama Rusije, Kine i SAD. S druge strane, gotovo je potpuno nepoznato šta Severna Koreja poseduje od konvencionalnih snaga.

Vojno-politički analitičar Miroslav Lazanski je ležerno u izjavi za nacionalni servis rekao da Severna Koreja ima veoma ograničeni domet svojih balističkih raketa i da može pogoditi baze SAD na tlu Južne Koreje, eventualno Okinavu i eventualno Havaje, a da ne možemo ni da govorimo o tome da projektili Severne Koreje mogu pogoditi američku pacifičku obalu. On je izjavio da u konvencionalnom smislu Severna Koreja „nema ništa“ osim žive ljudske sile. Obe teze nisu tačne, jer severnokorejski projektili mogu uništiti američke baze na tlu Južne Koreje, Japana, ostrvu Guam i na Havajima, a sasvim je diskutabilno da li projektili Pjongjanga mogu da pogode matičnu teritoriju SAD. Teza da Severna Koreja može da pogodi čak i pacifičku obalu SAD se ne može tek tako lako odbaciti, jer zapravo niko nije siguran koji su stvarni dometi raketa srednjeg i dugog dometa koje poseduje Pjongjang.

Netačna je i izjava da u konvencionalnom smislu Severna Koreja nema ništa osim žive vojne sile. Nedavni incident kada je Severna Koreja artiljerijskim projektilima pogodila vojni kaponir vojske Južne Koreje sa gotovo milimetarskom preciznošću govori da ona poseduje precizno navođene granate i da njena konvencionalna sila nije za potcenjivanje.

Da je Severnoj Koreji potreban nuklearni program kao sredstvo odvraćanja govori i izjava predsednika Kim DŽong Una. Lider Severne Koreje Kim DŽong Un je nuklearno oružje koje poseduje Pjongjang nazvao sredstvom sputavanja potencijalnih agresora, kao i sredstvom koje je osnova procvata zemlje. On je sa ovakvom izjavom nastupio na nedeljnom plenumu CK Radničke partije Koreje, a danas je to objavila informaciona agencija CTAK. Plenum je održan zbog naglog zaoštravanja situacije na Korejskom poluostrvu, posle februarske nuklearne probe i američko-južnokorejske vojne vežbe u kojoj su korišćeni strateški bombarderi B-52 i B-2.“[2]

Kada slušamo izveštaje domaćih medija, stičemo utisak da slušamo CNN ili BBS, jer su ti izveštaji krojeni po jednom zapadnom modelu po kome je Severna Koreja potencijalni agresor i predstavlja zajedno sa Iranom „osovinu zla“ u svetu. Američke snage koje su stacionirane u Južnoj Koreji takođe poseduju nuklearno naoružanje, tako da je situacija veoma zabrinjavajuća. Mornarica SAD je u blizinu teritorijalnih voda Severne Koreje poslala ratnu krstaricu „USS Ficdžerald“ koja raspolaže protivraketnim sistemima i koja bi služila kao prvi stub odbrane u slučaju da Severna Koreja lansira rakete.[3]

Suština je da su za aktuelnu krizu na Korejskom poluostrvu odgovorne obe strane, a ne samo Severna Koreja, kako zapadni i naša mediji predstavljaju javnosti. Sergej Ivanov, ministar spoljnih poslova Ruske Federacije, kritikovao je prelet američkih strateških stelt bombardera B-2 iznad teritorije Južne Koreje kao sastavni deo vežbi koje se održavaju svakog meseca.

Napetost na Korejskom poluostrvu dostigla je tačku usijanja i svaka, pa i najmanja provokacija mogla bi da izazove rat nesagledivih posledica. Možemo da se nadamo da su pretnje koje Severna Koreja upućuje svojim susedima i Americi samo retoričke prirode, ali Pjongjang svakako raspolaže silom kojim bi potkrepio te pretnje.