Да ли су ваздушни удари Израела против Сирије заиста "самоодбрамбени"?

У Сирији већ две године бесни рат у коме се са регуларном сиријском војском сукобљавају терористи и бандити из више муслиманских земаља ради свргавања владе Башара ал-Асада. Запад користи тзв. побуњенике као пешадију на терену и непрестано оптужује председника Башара ал Асада да масакрира недужне сиријске цивиле који се наводно противе његовој владавини. Запад би одавно увео зону забране лета изнад Сирије, што би представљало увод у бомбардовање позиција сиријске војске, чиме би се поновио либијски сценарио да председника Сирије у СБ УН не подржавају Русија и Кина због својих стратешких интереса.

Русија и Кина су уложиле вето на увођење санкција сиријском режиму, али још важније је да су ове земље уложиле и вето у СБ о увођењу зоне забране лета над Сиријом, што би приземљило сиријско ратно ваздухопловство и омогућило међународној скупини исламских терориста да значајније угрозе сиријске снаге. Осим тога увођење зоне забране лета сигурно би по либијском сценарију значило ваздушну интервенцију Запада, Израела и Турске по положајима сиријске регуларне армије, што би терористима олакшало свргавање председника Башара ал-Асада и уништење сиријске армије.

То је оно што Запад прижељкује, али Русија има своју луку и поморску базу на територији Сирије у граду Тартус и може да се ослони на Башара ал-Асада као можда јединог преосталог лидера у арапском свету који одговара руским интересима. Русија и Кина, које по овом питању поступају заједно, препустиле су Гадафија на милост и немилост Запада и његових савезника, по потреби, исламских терориста и сви знамо како се то окончало, али ситуација у Сирији је дијаметрално супротна јер су Русија и Кина овога пута стале уз председника Сирије. Зашто Русија и Кина нису заштитиле и Гадафија, веома је дискутабилно питање, али највероватније је да су процениле да се он превише окренуо Западу. Гадафи је веровао Западу, али Запад није веровао у њега и зато га је препустио исламским терористима који су га сурово мучили и на крају и убили, претходно отворено стајући на страну тзв. побуњеника јер је НАТО, односно Британија, Француска и Италија ваздушним ударима по положајима либијске армије, олакшао и обезбедио терористима победу. Претходно је Запад исфабриковао слику о Гадафију као монструму који тлачи сопствени народ.

Када радикални исламисти испуне свој задатак, Запад им стеже уже око врата и не дозвољава им да се превише “занесу“. Терористи су након што су ујели руку која их је хранила, убивши америчког амбасадора у Либији, почели да дивљају и по Малију, држави која се граничи са Либијом и која такође поседује веома богате природне ресурсе, па је француска армија морала да интервенише, али то су све били прорачунати ризици које је Запад узео у обзир. Циљ је испуњен. Либија је без Гадафија постала земља која практично служи као предјело Западу јер сада Запад слободно и несметано може да користи природна средства којим Либија располаже.

Исти сценарио је сада на делу у Сирији, Запад демонизује председника ал-Асада и оптужује његову владу и сиријске оружане стране да масакрирају цивиле, а управо је обратно, сиријска војска настоји да број цивилних жртава буде што мањи док се сукобљава са плаћеницима из Катара, Омана, Јемена, Саудијске Арабије, Јордана и Косова. Међутим, Руска Федерација и Кина су заузеле дијаметрално супротни став у односу на Либију. Уложиле су вето у СБ и спречиле понављање либијског сценарија, али крвавом сукобу у Сирији се не назире крај.

Терористи непрестано пристижу, што изнурује сиријску армију, али најгоре од свега је што су цивили ти који највише пате и страдају у овом крвавом и прљавом рату кога су започеле пре свега западне силе. Пошто нису у стању да из ваздуха униште или ослабе сиријску армију, рат траје већ две године са небројано много жртава и питање је како ће се окончати. Како би ситуација била још гора, Израел се са својим ваздушним снагама упустио у нападе на Сирију. Мета су војни-научноистраживачки центар код Дамаска, као и складишта ракета. Овим поступцима Израел се и директно војно ангажовао у рату у Сирији на страни тзв. побуњеника.

Постоје извештаји очевидаца да је Израел користио бомбе са осиромашеним уранијумом. „Израел је користио бомбе с осиромашеним уранијумом у нападу у Сирији у недељу, казао је сиријски војни извор за Раша тудеј, како преносе израелски медији. Када се експлозија догодила, осетило се као да је земљотрес, а онда се огромна златна печурка ватре појавила. То нам говори да Израел користи осиромашени уранијум, казао је тај извор“. Сиријска државна телевизија рекла је да се напад догодио на војно истраживачко постројење Џамраја. Њујорк тајмс је навео да су такође гађане базе елитне Републиканске гарде и складишта дугометних ракета и да је 100 војника погинуло, а на десетине рањено. Високи званичник који је говорио за руски медиј настојао је да умањи стратешку важност оружја гађаног у нападу, рекавши да су војни губици занемариви и да је вредна опрема премештена са места напада након првог удара у петак ујутру.[1] Израел се није јавно огласио о овим нападима, али су званичници Тел Авива неколико пута поновили да имају право на самоодбрану. Наиме, наводно циљеви израелских ваздушних снага јесу ракете „Фатех-110“ које Иран допрема екстремистички наклоњеном Хезболаху који напада Израел.

Тел Авив је себи за право дао да предузима тзв. превентивне ударе како би спречио да се наруши баланс снага у региону. Ракете које је наводно требало да буду допремљене Хезболаху преко Сирије јесу усавршене у Ирану и представљале би претњу по Израел. Израел је такође бомбардовао колону возила у Сирији који су наводно превозили противавионске ракете „СА-10“. Бењамин Нетанијаху, премијер Израела, у неколико наврата је изјавио како Израел има право на „превентивне ударе“ како хемијско и друго оружје не би дошло у посед Хезболаха који подржава председника Башара ал-Асада. Вести су контрадикторне и прилично конфузне, али је чињеница да се Израел ставио на страну тзв. побуњеника у сиријском рату.

Да је израелски напад био озбиљан и да је нанео тешке губитке регуларним сиријским снагама сведочи и лист „Дамаск пост“ позивајући се на званичне изворе: „Израелска авијација ракетирала је циљеве на четири локације око Дамаска, Кадаши, Џамаран, Ел-Хама и Сабур а погођене су две касарне у којима су биле стациониране две бригаде председничке гарде“.[2] Како тврди наведени извор погинуло је 300 сиријских војника, а Итар-Тас преноси да су ракетирана и складишта оружја и поменути војно-истраживачки центар. Поставља се питање како су припадници сиријске републиканске гарде били претња Израелу и зашто су израелски авиони бомбардовали не само складишта оружја и ракете које су наводно биле у транзиту за Либан већ и обичне војне касарне? Осим тога, чуди веома блага и пасивна реакција Русије на најновије акције израелског ваздухопловства. По питању бомбардовања Сирије огласио се Александар Лукашевич, представник МИП-а Русије, који је изјавио следеће: „Међународни медији су почели веома много да говоре о коришћењу хемијског оружја у сиријском сукобу. Веома је забрињавајуће то што се друштво на такав начин припрема за могућу војну интервенцију“.[3]

Дакле, Русија сматра да се светско јавно мњење припрема за војну интервенцију коју би извеле западне силе и Израел против сиријске армије што би наравно дало ветар у једра терористима који би сигурно искористили своју шансу. Хемијско оружје се већ дуже време помиње као средство којим владине снаге наводно нападају радикалне исламисте.

Израел се наводно плаши да би употреба тог оружја и његово допремање Хезболаху представљало опасност по Тел Авив, међутим ретко ко заиста поставља питање која страна у сукобу користи наведено оружје. Да то не чине владине снаге већ радикални исламисти, потврдила је Карла дел Понте, чланица тима УН.

Она је у интервјуу за швајцарско-италијанску телевизију саопштила да: „према извештајима, у које сам имала увид, постоји конкретна и снажна сумња да је употребљен гас сарин, али још нема потпуне потврде“.[4] Она је такође навела, позивајући се на сведочења рањеника и доктора у суседним државама, да су побуњеници ти који користе нервни гас, а не владине снаге.

Очигледно је да сиријска армија покушава да елиминише терористе, али да они при томе убијају и масакрирају цивилно становништво како би кривицу свалили на владу Башара ал Асада који сигурно не жели да убија сопствени народ јер је то потпуно апсурдно и представља још једну измишљотину Запада и њихових, по потреби, пулена радикалних исламиста. Запад користи џихадисте када је потребно да им они остваре неки циљ, а када се тај циљ оствари, Запад наводно представља себе као највећег борца против исламиста. Као што смо навели, тешко да Израел ове нападе може оправдати као самоодбрану, напротив Израел се директно ставио на страну радикалних исламиста јер је пронашао модус како може да нападне сиријску војску и да прође без икаквих губитака. Наравно Запад подржава ове акције Израела. Канадски шеф дипломатије Џон Берд је изјавио да је: „у интересу свих земаља је да се не допусти да тешко оружје падне у руке екстремиста Хезболаха. Хезболах је међународна терористичка организација која напада цивилно становништво и прети да ће доћи у помоћ режиму (сиријског председника Башара) Асада у рату против сиријског народа.[5] Наравно ова изјава је потпуни нонсенс и лишена је сваког смисла. Председник Сирије Башар ал-Асад не ратује против свог народа већ против терориста и бандита и радикалних исламских фанатика који добијају огромну финансијску подршку Запада!

Још једном морамо да поменемо пасивност Русије када су у питању израелски ваздушни удари. Из Москве још није стигло званично упозорење или макар оштра осуда ових ваздушних удара. Генерални секретар УН Бан Ки Мун[6] апеловао је да се све стране уздрже од ескалације сукоба не осуђујући званично Израел. У војном смислу ови напади показују да сиријска армија ипак не може да се ефикасно одбрани од ваздушних удара Израела упркос савременом ПВО систему „Панцир“. Наиме, израелски авиони и не морају да улазе у ваздушни простор Сирије да би извели бомбардовање, као што смо имали прилику да видимо, последњи напади су изведени из ваздушног простора Либана.

Сиријцима недостаје ракетни ПВО систем дугог домета који би могао да угрози израелске јуришне авионе. Осим тога, могући контранапад сиријске војске готово да је искључен упркос изјавама заменика сиријског шефа дипломатије Фаизала ал-Мекдада који је у интервјуу за амерички ЦНН изјавио да израелски напади на територији Сирије значе објаву рата.[7] Сирија не може да води рат против Израела јер је већ озбиљно уздрмана двогодишњим ратом, а њена армија нема капацитета да се озбиљније супротстави израелским снагама осим да лансира неки балистички пројектил типа „Скад“ на територију Израела као одговор на ваздушне нападе. Међутим, уколико Израел настави са нападима одбрамбена моћ сиријске војске биће озбиљно угрожена, што је и прави циљ бомбардовања. Хемијско оружје, његова употреба и трансфер ракета Хезболаху служе само као покриће за отворену помоћ радикалним исламистима од стране Израела.

Иако чуди што Израел помаже џихадистима, Хезболах, Сирија и Иран представљају много већу претњу по израелске стратешке интересе, јер уколико сиријски режим падне и на његово место дођу плаћеници које Запад контролише, онда Хезболах остаје без важног савезника као и Иран. Тиме би Израел много више добио него изгубио.

Да закључимо, уколико се бомбардовање настави, питање је колико ће регуларна сиријска армија моћи да издржи у борби против радикалних исламиста који непрестано долазе као топовско месо привучени новцем и обманама да се боре против израелског савезника. Запад је показао да веома успешно може манипулисати радикалним исламистима и да се може ослонити на Израел када су у питању „прљави послови“ попут бомбардовања. Уколико Руска Федерација не реагује оштрије, а напади се наставе онда ће сиријском председнику Башару ал-Асаду бити веома тешко да остане на власти и поврати мир у земљи.