Da li su vazdušni udari Izraela protiv Sirije zaista "samoodbrambeni"?

U Siriji već dve godine besni rat u kome se sa regularnom sirijskom vojskom sukobljavaju teroristi i banditi iz više muslimanskih zemalja radi svrgavanja vlade Bašara al-Asada. Zapad koristi tzv. pobunjenike kao pešadiju na terenu i neprestano optužuje predsednika Bašara al Asada da masakrira nedužne sirijske civile koji se navodno protive njegovoj vladavini. Zapad bi odavno uveo zonu zabrane leta iznad Sirije, što bi predstavljalo uvod u bombardovanje pozicija sirijske vojske, čime bi se ponovio libijski scenario da predsednika Sirije u SB UN ne podržavaju Rusija i Kina zbog svojih strateških interesa.

Rusija i Kina su uložile veto na uvođenje sankcija sirijskom režimu, ali još važnije je da su ove zemlje uložile i veto u SB o uvođenju zone zabrane leta nad Sirijom, što bi prizemljilo sirijsko ratno vazduhoplovstvo i omogućilo međunarodnoj skupini islamskih terorista da značajnije ugroze sirijske snage. Osim toga uvođenje zone zabrane leta sigurno bi po libijskom scenariju značilo vazdušnu intervenciju Zapada, Izraela i Turske po položajima sirijske regularne armije, što bi teroristima olakšalo svrgavanje predsednika Bašara al-Asada i uništenje sirijske armije.

To je ono što Zapad priželjkuje, ali Rusija ima svoju luku i pomorsku bazu na teritoriji Sirije u gradu Tartus i može da se osloni na Bašara al-Asada kao možda jedinog preostalog lidera u arapskom svetu koji odgovara ruskim interesima. Rusija i Kina, koje po ovom pitanju postupaju zajedno, prepustile su Gadafija na milost i nemilost Zapada i njegovih saveznika, po potrebi, islamskih terorista i svi znamo kako se to okončalo, ali situacija u Siriji je dijametralno suprotna jer su Rusija i Kina ovoga puta stale uz predsednika Sirije. Zašto Rusija i Kina nisu zaštitile i Gadafija, veoma je diskutabilno pitanje, ali najverovatnije je da su procenile da se on previše okrenuo Zapadu. Gadafi je verovao Zapadu, ali Zapad nije verovao u njega i zato ga je prepustio islamskim teroristima koji su ga surovo mučili i na kraju i ubili, prethodno otvoreno stajući na stranu tzv. pobunjenika jer je NATO, odnosno Britanija, Francuska i Italija vazdušnim udarima po položajima libijske armije, olakšao i obezbedio teroristima pobedu. Prethodno je Zapad isfabrikovao sliku o Gadafiju kao monstrumu koji tlači sopstveni narod.

Kada radikalni islamisti ispune svoj zadatak, Zapad im steže uže oko vrata i ne dozvoljava im da se previše “zanesu“. Teroristi su nakon što su ujeli ruku koja ih je hranila, ubivši američkog ambasadora u Libiji, počeli da divljaju i po Maliju, državi koja se graniči sa Libijom i koja takođe poseduje veoma bogate prirodne resurse, pa je francuska armija morala da interveniše, ali to su sve bili proračunati rizici koje je Zapad uzeo u obzir. Cilj je ispunjen. Libija je bez Gadafija postala zemlja koja praktično služi kao predjelo Zapadu jer sada Zapad slobodno i nesmetano može da koristi prirodna sredstva kojim Libija raspolaže.

Isti scenario je sada na delu u Siriji, Zapad demonizuje predsednika al-Asada i optužuje njegovu vladu i sirijske oružane strane da masakriraju civile, a upravo je obratno, sirijska vojska nastoji da broj civilnih žrtava bude što manji dok se sukobljava sa plaćenicima iz Katara, Omana, Jemena, Saudijske Arabije, Jordana i Kosova. Međutim, Ruska Federacija i Kina su zauzele dijametralno suprotni stav u odnosu na Libiju. Uložile su veto u SB i sprečile ponavljanje libijskog scenarija, ali krvavom sukobu u Siriji se ne nazire kraj.

Teroristi neprestano pristižu, što iznuruje sirijsku armiju, ali najgore od svega je što su civili ti koji najviše pate i stradaju u ovom krvavom i prljavom ratu koga su započele pre svega zapadne sile. Pošto nisu u stanju da iz vazduha unište ili oslabe sirijsku armiju, rat traje već dve godine sa nebrojano mnogo žrtava i pitanje je kako će se okončati. Kako bi situacija bila još gora, Izrael se sa svojim vazdušnim snagama upustio u napade na Siriju. Meta su vojni-naučnoistraživački centar kod Damaska, kao i skladišta raketa. Ovim postupcima Izrael se i direktno vojno angažovao u ratu u Siriji na strani tzv. pobunjenika.

Postoje izveštaji očevidaca da je Izrael koristio bombe sa osiromašenim uranijumom. „Izrael je koristio bombe s osiromašenim uranijumom u napadu u Siriji u nedelju, kazao je sirijski vojni izvor za Raša tudej, kako prenose izraelski mediji. Kada se eksplozija dogodila, osetilo se kao da je zemljotres, a onda se ogromna zlatna pečurka vatre pojavila. To nam govori da Izrael koristi osiromašeni uranijum, kazao je taj izvor“. Sirijska državna televizija rekla je da se napad dogodio na vojno istraživačko postrojenje DŽamraja. Njujork tajms je naveo da su takođe gađane baze elitne Republikanske garde i skladišta dugometnih raketa i da je 100 vojnika poginulo, a na desetine ranjeno. Visoki zvaničnik koji je govorio za ruski medij nastojao je da umanji stratešku važnost oružja gađanog u napadu, rekavši da su vojni gubici zanemarivi i da je vredna oprema premeštena sa mesta napada nakon prvog udara u petak ujutru.[1] Izrael se nije javno oglasio o ovim napadima, ali su zvaničnici Tel Aviva nekoliko puta ponovili da imaju pravo na samoodbranu. Naime, navodno ciljevi izraelskih vazdušnih snaga jesu rakete „Fateh-110“ koje Iran doprema ekstremistički naklonjenom Hezbolahu koji napada Izrael.

Tel Aviv je sebi za pravo dao da preduzima tzv. preventivne udare kako bi sprečio da se naruši balans snaga u regionu. Rakete koje je navodno trebalo da budu dopremljene Hezbolahu preko Sirije jesu usavršene u Iranu i predstavljale bi pretnju po Izrael. Izrael je takođe bombardovao kolonu vozila u Siriji koji su navodno prevozili protivavionske rakete „SA-10“. Benjamin Netanijahu, premijer Izraela, u nekoliko navrata je izjavio kako Izrael ima pravo na „preventivne udare“ kako hemijsko i drugo oružje ne bi došlo u posed Hezbolaha koji podržava predsednika Bašara al-Asada. Vesti su kontradiktorne i prilično konfuzne, ali je činjenica da se Izrael stavio na stranu tzv. pobunjenika u sirijskom ratu.

Da je izraelski napad bio ozbiljan i da je naneo teške gubitke regularnim sirijskim snagama svedoči i list „Damask post“ pozivajući se na zvanične izvore: „Izraelska avijacija raketirala je ciljeve na četiri lokacije oko Damaska, Kadaši, DŽamaran, El-Hama i Sabur a pogođene su dve kasarne u kojima su bile stacionirane dve brigade predsedničke garde“.[2] Kako tvrdi navedeni izvor poginulo je 300 sirijskih vojnika, a Itar-Tas prenosi da su raketirana i skladišta oružja i pomenuti vojno-istraživački centar. Postavlja se pitanje kako su pripadnici sirijske republikanske garde bili pretnja Izraelu i zašto su izraelski avioni bombardovali ne samo skladišta oružja i rakete koje su navodno bile u tranzitu za Liban već i obične vojne kasarne? Osim toga, čudi veoma blaga i pasivna reakcija Rusije na najnovije akcije izraelskog vazduhoplovstva. Po pitanju bombardovanja Sirije oglasio se Aleksandar Lukaševič, predstavnik MIP-a Rusije, koji je izjavio sledeće: „Međunarodni mediji su počeli veoma mnogo da govore o korišćenju hemijskog oružja u sirijskom sukobu. Veoma je zabrinjavajuće to što se društvo na takav način priprema za moguću vojnu intervenciju“.[3]

Dakle, Rusija smatra da se svetsko javno mnjenje priprema za vojnu intervenciju koju bi izvele zapadne sile i Izrael protiv sirijske armije što bi naravno dalo vetar u jedra teroristima koji bi sigurno iskoristili svoju šansu. Hemijsko oružje se već duže vreme pominje kao sredstvo kojim vladine snage navodno napadaju radikalne islamiste.

Izrael se navodno plaši da bi upotreba tog oružja i njegovo dopremanje Hezbolahu predstavljalo opasnost po Tel Aviv, međutim retko ko zaista postavlja pitanje koja strana u sukobu koristi navedeno oružje. Da to ne čine vladine snage već radikalni islamisti, potvrdila je Karla del Ponte, članica tima UN.

Ona je u intervjuu za švajcarsko-italijansku televiziju saopštila da: „prema izveštajima, u koje sam imala uvid, postoji konkretna i snažna sumnja da je upotrebljen gas sarin, ali još nema potpune potvrde“.[4] Ona je takođe navela, pozivajući se na svedočenja ranjenika i doktora u susednim državama, da su pobunjenici ti koji koriste nervni gas, a ne vladine snage.

Očigledno je da sirijska armija pokušava da eliminiše teroriste, ali da oni pri tome ubijaju i masakriraju civilno stanovništvo kako bi krivicu svalili na vladu Bašara al Asada koji sigurno ne želi da ubija sopstveni narod jer je to potpuno apsurdno i predstavlja još jednu izmišljotinu Zapada i njihovih, po potrebi, pulena radikalnih islamista. Zapad koristi džihadiste kada je potrebno da im oni ostvare neki cilj, a kada se taj cilj ostvari, Zapad navodno predstavlja sebe kao najvećeg borca protiv islamista. Kao što smo naveli, teško da Izrael ove napade može opravdati kao samoodbranu, naprotiv Izrael se direktno stavio na stranu radikalnih islamista jer je pronašao modus kako može da napadne sirijsku vojsku i da prođe bez ikakvih gubitaka. Naravno Zapad podržava ove akcije Izraela. Kanadski šef diplomatije DŽon Berd je izjavio da je: „u interesu svih zemalja je da se ne dopusti da teško oružje padne u ruke ekstremista Hezbolaha. Hezbolah je međunarodna teroristička organizacija koja napada civilno stanovništvo i preti da će doći u pomoć režimu (sirijskog predsednika Bašara) Asada u ratu protiv sirijskog naroda.[5] Naravno ova izjava je potpuni nonsens i lišena je svakog smisla. Predsednik Sirije Bašar al-Asad ne ratuje protiv svog naroda već protiv terorista i bandita i radikalnih islamskih fanatika koji dobijaju ogromnu finansijsku podršku Zapada!

Još jednom moramo da pomenemo pasivnost Rusije kada su u pitanju izraelski vazdušni udari. Iz Moskve još nije stiglo zvanično upozorenje ili makar oštra osuda ovih vazdušnih udara. Generalni sekretar UN Ban Ki Mun[6] apelovao je da se sve strane uzdrže od eskalacije sukoba ne osuđujući zvanično Izrael. U vojnom smislu ovi napadi pokazuju da sirijska armija ipak ne može da se efikasno odbrani od vazdušnih udara Izraela uprkos savremenom PVO sistemu „Pancir“. Naime, izraelski avioni i ne moraju da ulaze u vazdušni prostor Sirije da bi izveli bombardovanje, kao što smo imali priliku da vidimo, poslednji napadi su izvedeni iz vazdušnog prostora Libana.

Sirijcima nedostaje raketni PVO sistem dugog dometa koji bi mogao da ugrozi izraelske jurišne avione. Osim toga, mogući kontranapad sirijske vojske gotovo da je isključen uprkos izjavama zamenika sirijskog šefa diplomatije Faizala al-Mekdada koji je u intervjuu za američki CNN izjavio da izraelski napadi na teritoriji Sirije znače objavu rata.[7] Sirija ne može da vodi rat protiv Izraela jer je već ozbiljno uzdrmana dvogodišnjim ratom, a njena armija nema kapaciteta da se ozbiljnije suprotstavi izraelskim snagama osim da lansira neki balistički projektil tipa „Skad“ na teritoriju Izraela kao odgovor na vazdušne napade. Međutim, ukoliko Izrael nastavi sa napadima odbrambena moć sirijske vojske biće ozbiljno ugrožena, što je i pravi cilj bombardovanja. Hemijsko oružje, njegova upotreba i transfer raketa Hezbolahu služe samo kao pokriće za otvorenu pomoć radikalnim islamistima od strane Izraela.

Iako čudi što Izrael pomaže džihadistima, Hezbolah, Sirija i Iran predstavljaju mnogo veću pretnju po izraelske strateške interese, jer ukoliko sirijski režim padne i na njegovo mesto dođu plaćenici koje Zapad kontroliše, onda Hezbolah ostaje bez važnog saveznika kao i Iran. Time bi Izrael mnogo više dobio nego izgubio.

Da zaključimo, ukoliko se bombardovanje nastavi, pitanje je koliko će regularna sirijska armija moći da izdrži u borbi protiv radikalnih islamista koji neprestano dolaze kao topovsko meso privučeni novcem i obmanama da se bore protiv izraelskog saveznika. Zapad je pokazao da veoma uspešno može manipulisati radikalnim islamistima i da se može osloniti na Izrael kada su u pitanju „prljavi poslovi“ poput bombardovanja. Ukoliko Ruska Federacija ne reaguje oštrije, a napadi se nastave onda će sirijskom predsedniku Bašaru al-Asadu biti veoma teško da ostane na vlasti i povrati mir u zemlji.