Damin gambit u Persijskom zalivu

Uzavrelo je poslednjih meseci na Bliskom istoku, a posebno u Persijskom zalivu. Pretnje, pritisci i zveckanje oružjem samo su deo repertoara koji imamo prilike da vidimo. Međutim, ako zagrebemo malo po površini, iskristalisaće se jedna sasvim druga slika događaja u ovom turbulentnom delu sveta koja liči na pravu šahovsku partiju između dva glavna aktera, SAD i Irana.                 

Dakle, šahovska tabla je postavljena, a figure su počele da se pomiču: sa jedne strane, Vašington je ojačao svoju 5. flotu u Persijskom zalivu sa dodatnim nosačem aviona, angažovano je i Zalivsko veće saradnje (eng: GCC) ili tzv. „zalivski NATO“ u stvaranju sveobuhvatnog pritiska na Iran, što uključuje organizovanje nemira i pokušaja izazivanja građanskog rata u Iraku i Siriji, ali i destabilizacije samog Irana. Izrael je već poslao na „dežurstvo“ svoje podmornice tipa „Delfin“ naoružane krstarećim raketama u vode Persijskog zaliva, a po svemu sudeći inspirator je brojnih sabotaža u Iranu i likvidacija iranskih nuklearnih fizičara.

Sa druge strane, Teheran nastavlja sa sopstvenim nuklearnim programom, jača svoje oružane snage, posebno raketnu komponentu svoga arsenala. Simultano sa pretnjama o blokiranju Hormuza, iranska Ratna mornarica i Ratno vazduhoplovstvo izvode brojne manevre i vežbe upravo u rejonu Hormuškog moreuza i Omanskog zaliva isprobavajući nova oružja i taktike. Pored toga, Teheran nastavlja sa jačanjem Hezbolaha u južnom Libanu, pomaže sirijskom predsedniku Bašaru el-Asadu u slamanju oružane pobune, a uspeo je da proširi i ojača svoj uticaj na Irak, posebno na južni, šiitski deo, eliminišući američko vojno prisustvo iz te, Iranu susedne zemlje.

Iako su u ovoj šahovskoj partiji između SAD i Irana zasad bili aktivni uglavnom pešaci, povučeni potezi su samo priprema za što bolje pozicioniranje pred njen nastavak. Međutim, ova priča započeta pre 3 decenije, trenutno se ne odvija po volji jedinoj preostaloj svetskoj supersili. Kako je to moguće? Vašington je izgleda smetnuo sa uma da je šahovska tabla u Evropu stigla iz Irana, odnosno tadašnje Persije, gde je šah bio poznat još krajem 6. veka, za vreme Sasanidske Imperije. Iranci su iskusni i lukavi igrači, naoružani znanjem i strpljenjem. Nervoza Vašingtona je vidljiva i po nedavno povučenim potezima i sve većim ulogom u ovoj partiji koja nije za ljude sa slabim nervima. Najindikativniji potez je unilateralno uvođenje novih sankcija Iranu i to pokušajem direktnog finansijskog udara na Iransku centralnu banku, sa namerom da se u najvećim svetskim (zapadnim) bankama blokiraju sva iranska finansijska sredstva, ali i kazne sve kompanije koje trguju iranskom naftom i gasom.

Uprkos velikom diplomatskom i ekonomskom pritisku zvaničnog Vašingtona, ali i Brisela, mnoge velike svetske ekonomije (Indija, Rusija, Kina) nisu prihvatile nove sankcije. Suprotno očekivanjima mnogih, Teheran je uspeo da isposluje sporazum sa Indijom, kojim će se nafta i gas plaćati u zlatu i indijskim rupijama, a na dobrom je putu da isti dogovor postigne sa NR Kinom i Rusijom, a možda i nekim drugim državama. Na ovaj način bi vrlo brzo moglo doći do daljeg rasta vrednosti zlata i pada vrednosti američkog petro-dolara, što može značajno da oslabi ionako uzdrmanu ekonomiju ne samo SAD, već i svih njenih saveznika. To bi sledstveno dovelo do velikog pada uticaja i ugleda SAD i NATO država u celom regionu, ali i šire.

Da li Vašington sme sebi da dozvoli takav razvoj događaja i gde su tu pozicije drugih država Bliskog istoka, a gde Rusije i Kine? Očigledno je da je najava moguće blokade Hormuškog moreuza, a samim tim i blokade 40% svetske proizvodnje nafte, za SAD apsolutno neprihvatljiva. Takav scenario bi za najrazvijenije zemlje sveta bio ravan katastrofi, posebno u svetlu nailazećeg drugog talasa svetske ekonomske krize, koji bi po procenama američkih ekonomskih stručnjaka mogao uskoro da preplavi svetsku ekonomiju sa još razornijim posledicama od prethodnog.

Ceo Bliski istok je ispunjen različitim strahovima: strah od gubitka kontrole nad proizvodnjom nafte (SAD), strah za sopstvenu egzistenciju (Izrael), strah od narastajućeg uticaja Irana (Saudijska Arabija i ostale članice Zalivskog veća saradnje), a strah od gubitka uticaja u regionu i gubljenja kontrole nad događajima dele apsolutno svi američki saveznici, uključujući i zemlje članice NATO. Rusija je svesna da bi padom Asadovog režima u Siriji mogla izgubiti svoju jedinu pomorsku bazu u Mediteranu (luka Tartus), a samim tim i jedini preostali način strateškog projektovanja moći na Bliskom istoku. Gotovo 25% kineskog uvoza nafte podmiruje upravo Islamska Republika Iran, a trenutno traje velika borba Kine i SAD oko kontrole nad strateškim resursima i pomorskim putevima širom planete, tako da je i Peking veoma zainteresovan za dešavanja u ovom delu sveta. Stavljanjem veta na američku rezoluciju o Siriji, Moskva i Peking su svima stavili do znanja da su oni i te kako u igri, što celu priču čini još komplikovanijom i daleko opasnijom.

Koji su to mogući potezi suprotstavljenih strana u narednom periodu? Jasno je da Vašington ima nekoliko opcija na raspolaganju. Prva ocija je da se sačekaju efekti novih sankcija, kako bi se nekim novim demonstracijama pokušalo iznutra oboriti islamski režim u Teheranu. U međuvremenu bi trajali pokušaji rušenja Asadovog režima u Siriji, čime bi bila dodatno oslabljena pozicija Irana. Druga opcija je „jednostrani napad“ Izraela na nuklearna postrojenja u Iranu. Treća opcija je repriza incidenta u Tonkinškom zalivu iz avgusta 1964. godine, kojom bi se iscenirao napad iranskih ratnih brodova na brodove američke 5.flote. Teheran je pokazao mudrost da ne nasedne na provokacije Vašingtona i odgovori ishitrenim potezima, kao što bi bila blokada Hormuza. Jedna takva akcija bi dala Vašingtonu i njegovim saveznicima vetar u leđa pa bi u tom slučaju njihova eventualna vojna intervencija protiv Irana našla uporište u povelji UN.

Izgleda da Iran ima spremne odgovore za sve 3 opcije. Uprkos dugogodišnjim sankcijama Teheran je pokazao iznenađujuću izdržljivost i sposobnost da se prilagodi novonastaloj situaciji, tako da je veliko pitanje koliko će nove sankcije biti efikasne. Potpuno je jasno da Teheran i Moskva imaju zajedničke (vitalne) interese u Siriji, a i režim Bašara el-Asada je mnogo snažniji i izdržljiviji od Gadafijevog u Libiji. Pored Sirije, Teheran uvek može da igra i na Hezbolah, ali i na palestinski Islamski DŽihad. Tu je i više od 60.000 pripadnika Mahdi armije u Iraku i još neke druge šiitske paravojne formacije širom Bliskog istoka. U slučaju da bude napadnut, Iran može da aktivira svoje oružane snage (prvenstveno raketne) i pokuša da zatvori Hormuški moreuz, izvrši napad na naftna postrojenja u Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu i ostalim članicama Zalivskog veća saradnje i na taj način preseče snabdevanje zapada energentima na duži vremenski period. Planirani su i napadi na sve američke strateške baze u radijusu od gotovo 2.000 km, ali i raketni udari na Izrael i to iz više pravaca plotunima od nekoliko stotina raketa. Izraelski nuklearni reaktor u Dimoni je takođe verovatna meta iranskog napada, ali niko ne treba da sumnja da Teheran ima pripremljeno još poneko iznenađenje za potencijalnog agresora.

Kako će ovaj damin gambit prepun zaseda i zamki dalje da se razvija? Možda će biti ostvaren neki od ranije navedenih scenarija, a možda ova partija krene nekim novim, iznenađujućim tokom? Veoma je teško bilo šta prognozirati, najviše zbog toga što je u ovu mozgalicu uključen veliki broj aktera, od kojih su neki tokom dosadašnje istorije Bliskog istoka znali da neočekivano odreaguju i povuku iznenadni potez koji baca u vodu sve prethodne pretpostavke i analize.