Украјинска распутица за Владимира Путина

Долазак јесењих киша, као и сваке године, претвориће украјинске степе у распутицу, непрегледну блатњаву пустош, која готово потпуно онемогућава кретање изван путева са тврдом подлогом. Плодни чернозјом засићен јесењим кишама, често је успоравао или потпуно заустављао инвазије са Запада и омогућавао Русији/СССР да амортизује први удар и припреми одбрану.

Украјински грађански рат, из којег је изникао нови војно-политички ентитет, Новорусија, ушао је у шести месец. Споразум потписан 5. септембра у Минску је омогућио да се прогласи примирје и договоре мере које би овај сукоб требале да преместе из ровова за преговарачки сто. Све то лепо звучи, у теорији. Стварност је ипак мало другачија.

Озбиљни губици у људству и техници, као и низак морал украјинске војске, присилили су Кијев да стави потпис на споразум о примирју, што ће Порошенку, Јацењуку и друштву омогућити регруписање и јачање украјинских снага за наставак рата у пролеће. Вашингтон и Брисел су такође дали Кијеву зелено светло за примирје, јер иде нови рат на Блиском истоку, а Бриселу треба предах због грејне сезоне (руски гас) и припрема за нове санкције према Русији на пролеће. Осим тога, време је и да се интензивирају субверзивне активности на подривању унутарполитичке стабилности Руске Федерације…

Москва је такође заинтересована за примирје због сопствених геополитичких интереса. Треба зауставити потенцијално погубан економски рат са Западом, а ту је и програм обнове оружаних снага до 2020. године, па је процена Кремља да је тактика чекања и куповине времена најбоља опција у овом тренутку.

Упркос све тежем положају Руса и руског језика у Украјини, Москва и даље говори о сарадњи и спремна је да разговара о новом гасном споразуму са Кијевом, при томе се трудећи да се политички огради од Новорусије колико је то могуће. Прве озбиљније економске санкције Запада и захуктала медијска сaтанизација Русије и самог председника Путина, нису уништили вољу руске дипломатије да траже сарадњу са „својим западним партнерима“. Овакви потези Кремља многе остављају у недоумици: какву то политику води Москва, да ли су ово први знаци руског попуштања под притиском Вашингтона? Шта ће бити са Новорусијом и Кримом? Да ли ће следећи „мајдан“ бити у Москви? Каква судбина чека руског председника Владимира Путина?

Да кренемо од почетка или боље речено, од краја владавине председника Јануковича. Јасно је да насилно преузимање власти у Кијеву и следствено потпуно окретање кијевских пучиста ка евро-атлантским интеграцијама, представља озбиљан ударац и пораз за Москву, чија дипломатија и безбедносне службе нису могле да спрече такав развој догађаја. Председник Путин је реаговао интервенцијом и референдумом на Криму, чиме је то историјско полуострво присаједињено/враћено у руски државно-правни систем.

Не треба заборавити да су кијевским пучем, руске позиције у региону озбиљно уздрмане. Да није заузет Крим, Русија би се нашла у стратешки веома лошој позицији, изгубивши контролу у Црном мору, а следствено и утицај на Блиском истоку. Шок и неверицу су на Западу брзо заменили свеопштом антируском хистеријом. У страху су велике очи, посебно када не знате који су следећи кораци вашег противника.

Након овако чврсте и брзе реакције, Савет Федерације, на Путинов предлог, 25. јуна доноси одлуку да се повуче резолуција којом је од 1. марта руским снагама омогућен улазак на украјинску територију, иако у то време Кијев најављује и на крају започиње праву војну офанзиву на „непослушни југоисток“ артиљеријским ударима по мирним градовима Донбаса. Тиме је Москва практично дала „зелено светло“ украјинским снагама за почетак операције.

Вашингтон, Брисел, али и Кијев су овакав потез разумели као руско повлачење, па је процењено да се Москва неће мешати у њихово „спровођење демократије“, а увођење санкција је оцењено као потпуно оправдано. Бела кућа је јасно ставила до знања да је разбијање Евроазијске економске уније и слабљење Русије највећи приоритет. Зато и не чуде контакти америчке администрације са Казахстаном, Кином, осталим чланицама БРИКС, како би покушала да постигне што већу изолацију Руске Федерације.

Након изолације, уследели би изрежирани немири широм Русије, како би се ослабила популарност председника Путина, изазвала криза функционисања саме државе, што би довело до новог „мајдана“, овог пута у Москви. Да ли Запад има своје људе у Русији, способне за једну такву акцију? Да би се одговорило на ово питање, требало би обратити пажњу на неколико споредних дешавања, која би касније могла да се покажу као кључна.

Минском примирју су претходиле бројне консултације и преговори у којима је, када је реч о Москви, главну улогу имао Владислав Сурков, бизнисмен, рођен као Асламбек Дудајев, дугогодишњи сарадник Михаила Ходорковског, а касније саветник предеседника Путина и Медвједева. Сурков је искористио своје украјинске везе (Ринат Ахметов) како би испословао и касније спровео договоре са украјинским тајкунима, који de facto контролишу Украјину.

Некако у исто време, Ходорковски се појављује у Кијеву, нуди своју „помоћ“ у решавању украјинске кризе, притом делећи савете „како се решити Путина“. Симптоматично је и његово недавно упоређивање стања у данашњој Русији са периодом непосредно пред октобарску револуцију 1917. године. У таквој атмосфери долази и до састанка неких америчких и руских „бизнисмена“ у Женеви поводом украјинске кризе. Недуго потом, 16. септембра, један од најбогатији руских тајкуна, Владимир Јевтушенков је стављен у кућни притвор и оптужен за противзаконито отуђивање државне имовине, прање новца и поткупљивање.

Ако се свему овоме придода и јака опозиција Евроазијској економској унији чак и унутар саме владе, није тешко закључити да је украјинска криза и притисак са Запада показао да Кремљ није баш толико политички монолитан и да постоје одређене снаге унутар саме Русије (тајкуни) које би то желеле да искористе и преокрену садашњи курс највеће државе света.

Зашто је добар део руских тајкуна толико подложан утицају са Запада? Одговор је исти као и за украјинске тајкуне. Целокупно њихово богатство се налази под шапом банкара из САД и ЕУ, чак више од 95% капитала руских милијардера се налази изван Руске Федерације. Међутим, то није све, велики део огромне годишње зараде Русије од продаје нафте и гаса не остаје у земљи, већ иде у финансирање америчких државних обвезница, што јасно говори колико је данас Русија зависна од тог истог Запада и колико је добра финансијска политика која се водила претходних деценија.

Уследио је логичан потез председника Путина, који је затражио од својих сарадника, али и свих државних функционера, да угасе своје рачуне у иностранству. Такође, снажне антитајкунске поруке које долазе из Новорусије и могућност да се такве идеје пренесу и на територију РФ, чине руске милијардере још нервознијим. 

Пре неких десетак година, Владимир Путин је успео да примири тајкуне и постигне неку врсту кохабитације управо захваљујући „показној вежби“ хапшења раније поменутог Ходорковског и одузимања његове целокупне имовине у Русији. Да ли ће Јевтушенкова оптужница и притвор бити и овог пута довољни да се „уразуме“ одређене незадовољне структуре или ће доћи до обрачуна, зависи пре свега од процене „незадовољника“ који сценарио ће произвести мању штету.

Задатак председника Путина је веома тежак и комплексан: треба држати руске оружане снаге даље од Украјине и припремати их за могући озбиљнији сукоб у скорој будућности, иако је веома тешко гледати разарање градова и систематско угњетавање цивилног становништва које говори руски језик. Истовремено, неопходно је задржати какве-такве партнерске односе првенствено са земљама ЕУ, упркос економским санкцијама, да би руска привреда добила довољно времена и простора за реорганизацију, којом би се смањила штета од евентуалних нових санкција.

Ту је и процес стварања и ширења Евроазијске економске уније, јачање БРИКС, истискивање америчког долара у међународној трговини, уз истовремено дисциплиновање руских мултимилијардера и незадовољних кругова у самој Москви. Опстанак Новорусије је императив за руског председника, који је свестан да би пад Доњецка и Лугањска вероватно представљао и почетак неславног краја његове политичке каријере па се самим тим губитак Крима ставља у исту раван са губитком Москве.

За сада, Владимир Путин успева да избегне ову својеврсну политичку распутицу, у коју га упорно гурају одређене интересне групе. Сигурно је да том успеху доприноси и велико поверење народа и популарност коју руски председник ужива, али никако не сме да се заборави на снажан подривачки потенцијал који имају медији у западном свету, али и у самој Русији.

Многе лекције из Србије крајем 20. века су можда научене, али следе нове које тек треба савладати. Вашингтон је показао своју снагу и ставио свима до знања да неће дозволити никакву конкуренцију за титулу светског хегемона. Москва је поново прешла у бар привидну дефанзиву и вероватно чека повољан тренутак за нову акцију, користећи време да се максимално припреми за све изазове које пред њу могу да поставе западне силе.

Усмереност пажње светске јавности на Москву, а посебно на Владимира Путина, говори у прилог историјског тренутка у коме се нашао руски председник. Упркос неспорној харизми и способностима Владимира Владимировича, дуг и опасан пут који предстоји Русији неће бити савладан, уколико све државне структуре (уз све своје слабости) не преузму свој део терета. Управо од тога ће у многоме зависити да ли ће Русија сигурно корачати у будућност или ће заглавити у новој распутици.