Источно кинеско море у вртлогу геостратешког сукоба Пекинга и Вашингтона

Ланац малих острва Сенкаку/Диаоју у Источном кинеском мору је последњих пар месеци ни крив, ни дужан дошао у жижу светског интересовања. Та ненастањена острва укупне површине од свега 7 км2, постала су поприште кинеско-јапанске територијалне препирке. Нова епизода ове приче се одиграла 10. јануара, када су јапански ловци Ф-15 кренули у пресретање кинеског авиона Y-8. Одмах затим су подигнути и кинески ловци Ј-10, заједно са борбеним авионима ЈХ-7А. Док Јапан тврди да је дотични авион повредио/угрозио јапански ваздушни простор изнад спорне групе острва, кинески званичници тврде да је авион био у редовној патроли тог дела Источног кинеског мора. Чиме су та мала острва заслужила пажњу две највеће економске и војне силе у региону и зашто би због њих НР Кина и Јапан ризиковали да уђу можда и у отворени сукоб?

Реч је првенствено о резервама нафте и гаса које крије Источно кинеско море. Тачније 60-170 милијарди барела нафте и више стотина милијарди кубних метара природног гаса, а добар део резерви налази се у близини спорних острва. Сенкаку/Диаоју острва су позиционирана готово на пола пута између кинеске обале на западу (око 240 наутичких миља) и јапанског острва Окинава на североистоку. С обзиром да се искључива економска зона простире тачно 200 наутичких миља од територијалних вода, потпуно је јасно зашто ниједна страна не попушта. Поред економских, ту су и одређене геостратешке бенефиције које не треба занемарити.

Све је почело 5. септембра 2012. када је Токио обелоданио куповину спорних острва за 26 мил. долара. Реакција Пекинга је била брза и очекивана. Иако и једна и друга страна тврди да полаже право на острва, питање је шта је права истина, ко је законски власник? Да би се на ово питање одговорило, потребно је вратити се у прошлост. Кинеско име Диаоју се помиње први пут почетком 15. века, за време династије Минг и то у периоду када је чувени кинески адмирал Џенг Хе са моћном кинеском флотом опловио југоисточну и Јужну Азију, све до Црвеног мора. Кина је задржала право на острва све до 1895. године, када их анектира Јапан после кинеско-јапанског рата. Након 2. светског рата, Уједињене нације су препустиле Вашингтону супервизију над острвима (у пакету са Окинавом). Године 1972. Вашингтон је „Ревизионим уговором о Окинави“ вратио Јапану и Сенкаку/Диаоју острва. Да ли је тиме улога САД у овом замешатељству окончана?

Било би заиста наивно тврдити тако нешто, посебно у светлу нове америчке стратегије зауздавања економске, политичке и војне моћи НР Кине. У оквиру те стратегије видљиви су напори Вашингтона да упрегне Тајван, Филипине, Вијетнам, Јапан па и Јужну Кореју и многе друге државе региона у борби против наводних „агресивних намера“ Пекинга. Такође, одлука Пентагона да у Пацифичком басену базира 60% својих поморских ефектива, може да се сагледа искључиво у контексту те нове америчке стратегије за Кину и Далеки исток. Сходно томе, Вашингтон у последње време убрзано издаје дозволе за извоз оружја на Далеки исток (Јапан, Филипини, Ј.Кореја), али и на Индијски потконтинент, рачунајући на вишедеценијски анимозитет Индије и Кине.

Овим путем Вашингтон жели да обузда Пекинг уз помоћ „партнера“ из региона, како би прошао што јефтиније, с обзиром на озбиљне резове у војном буџету за наредних 10 година (500 милијарди $). Тако ће САД испоручити Јапану нове борбене авионе Ф-35 у укупној вредности од 5 милијарди $, Ј. Кореји беспилотне летелице Глобални соко (енг:RQ-4 Global Hawk) у вредности од 1,2 милијарде $, а за Тајван је обезбеђена модернизација застареле флоте борбених авиона Ф-16 у вредности од 1,85 милијарди $. Ту је и нови уговор са Индијом о продаји борбених хеликоптера АХ-64А Апач (енг:AH-64А Apache). Циљ оваквих мера јесте да се оснаже државе у непосредном окружењу Кине, како би се спречио Пекинг да успостави потпуну контролу над Источним и Јужним кинеским морем, а самим тим и изузетно важним (виталним) поморским путевима у том делу света. Поред тога, од изнимног је значаја и спречити Пекинг да изаће на Пацифик, како би тај океан остао америчко „Mare nostrum” (прев. са лат: наше море). Дакле процес, односно покушај стратешке изолације НР Кине је почео.

Паралелно са економским јачањем, Кина вредно ради на модернизацији својих оружаних снага, посебно РМ и РВ, али и снага нуклеарног одвраћања. Кинеска Народноослободилачка армија је недавно пустила у оперативну употребу нову ваздушну базу Шуимен, у којој су стационирани борбени авиони Ј-10, СУ-30, ЈХ-7А и беспилотне летелице, а заштићена је прстеном противваздушних ракетних система С-300 ПМУ. Задатак ове базе је, између осталог, да пружа подршку Источној флоти кинеске ратне морнарице, коју сачињава 35 бродова, међу којима и најновији разарачи типа 052Ц, ракетне фрегате типа 054А и подморнице типа Кило 2 руске производње. Ову армаду употпуњавају балистичке ракете средњег домета ДФ-21Д, које су по тврдњама Пекинга способне да потопе и највеће ратне бродове, укључујући америчке носаче авиона. Очигледно је да је Пекинг одлучио да крене у већу дипломатско-политичку офанзиву са територијалним захтевима, не само за горе поменута острва у Источном кинеском мору, већ и за групе острва у Јужном кинеском мору, али тек када се уверио да би нови ратни бродови и борбени авиони могли да донесу жељену војно-политичку доминацију у односу на државе у региону.            

Какве политичко-безбедносне и економске последице може да изроди даље заоштравање односа на релацији Пекинг-Токио? Гнев са улица великих кинеских градова већ је дао „прве резултате“, широм Кине су нападнута не само дипломатска представништва Јапана, већ и фабрике јапанских произвођача, а све је израженији и бојкот јапанске робе. Да ситуација није нимало наивна, сведоче и извештаји да је Јапан већ забележио пад извоза у вредности од барем 1% годишњег бруто националног производа, а као додатни притисак на владу у Токију долази вест да Кина на светском тржишту убрзано тражи замену за јапанску робу. Много већа штета ће настати уколико се затворе постојеће јапанске фабрике у НР Кини, али такав сценарио је за сада ипак у домену теорије и најмање вероватан, јер тако нешто никоме не би одговарало. Да ли је могућ оружани сукоб за спорна острва? Кина јесте војно све моћнија, али је сигурно да неће желети да баци у воду све што је остварено протеклих деценија. Са друге стране, Пекинг себи не може да приушти одустајање од територијалних захтева не само за спорне групе острва, већ и за Тајван, који сматра својим саставним делом. Не треба сметнути с ума да је Кина изабрала новог лидера за наредну деценију, „чврсторукаша“ Си Ђинпинга (нови ген. секретар КП Кине), а Јапан је добио новог премијера, конзервативца Шинзо Абеа. Такав избор лидера како у Кини, тако и у Јапану гарантује да неће бити попуштања ни са једне стране.

Повећање војних расхода, не само у Кини и Јапану, већ у целом региону, допринеће новој регионалној (вероватно и светској) трци у наоружању па је питање какав развој догађаја се може очекивати у наредном периоду. Досадашња пракса нас учи да после заоштравања реторике и  привидно нарушених дипломатских односа, по неком неписаном правилу следи релаксација и смиривање тензија, затим седање за преговарачки сто да би се видело ко је шта добио, а ко шта изгубио. Међутим, из недавних догађаја могло би се закључити да су овај пут ствари отишле можда толико далеко да уобичајено „пеглање“ односа неће бити довољно. Без обзира на званичне изјаве САД о свом наводно неутралном ставу по питању спорних острва у Источном и Јужном кинеском мору, реално је очекивати да ће се ови проблеми морати решавати на релацији Пекинг-Вашингтон. При томе, Вашингтон неће моћи да намеће своје захтеве са позиције силе, као што то ради широм света, јер више нико па ни САД не може да игнорише економску и геополитичку снагу НР Кине.