понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Сирија, сарин и пацовски канали
Савремени свет

Сирија, сарин и пацовски канали

PDF Штампа Ел. пошта
Ромео-Никола Поповић   
петак, 31. мај 2013.

Прва асоцијација коју већина људи има на спомињање бојног отрова сарина и пацовских канала односи се на период II светског рата и нацистичку Немачку. Истина, нацисти никада нису успели да употребе овај бојни отров,  али су зато пре и после самог краја рата, уз помоћ Ватикана и Вашингтона, успешно употребили такозване пацовске канале и њима евакуисали велики број ратних злочинаца, обавештајаца и научника у Јужну Америку, али и директно у САД. Занимљиво је да и данас одређене појаве које су обележиле сиријску драму, можемо да упоредимо са свим сличностима и разликама, управо са догађајима од пре седам деценија. Сирија је већ неко време захваћена озбиљним и суровим сукобом генерисаним споља, који својом природом и интензитетом превазилази готово све што смо видели у Ираку и Либији. Рат у Сирији је открио и одређене шаблоне по којима „наоружана опозиција“ делује на територији ове блискоисточне земље и које можемо да назовемо пацовским каналима.

Политичко-дипломатски пацовски канали

Ови канали су успостављени у припреми „побуне“, односно инвазије страних бораца, исламиста и плаћеника на Сирију. Тим каналима је било предвиђено безбедно извлачење што већег броја врбованих високих официра и политичара, како би се створили услови за организовање политичког и војног руководства „нове демократске Сирије“, којe би блиско сарађивалo са САД у времену које долази. Методе којима се Вашингтон служио су добро опробане у Ираку, Афганистану и Либији: пронаћи угледне људе који ће прећи на страну „демократије“ било због политичке или личне нетрпељивости према Асаду и његовој власти, било због милионских износа на банковним рачунима у саудијским и катарским банкама. Циљ је био да се формира широки фронт против Асада, слабећи и урушавајући његову позицију и углед међу самим Сиријцима.

Дипломатске активности предузете од стране чланица Арапске лиге, оголиле су до тада прикривене намере како Запада, тако и држава Заливског већа сарадње. Одлучено је да се „демократски“ прогласи „нова сиријска влада“ која ће имати за циљ да преузме власт у Дамаску у што краћем року. Потом је та иста дружина избацила званичног сиријског представника из Арапске лиге и „једногласно изабрала“ новог, подобног, „демократског“ представника, покушавајући на тај начин обезбедити „својим људима“ у Сирији додатну међународну тежину и легитимитет, али и извршити притисак на неодлучне државе да лакше прихвате све досадашње потезе претходно наведене дружине, доводећи их пред свршен чин. Запад је за нове „високе државне функционере“ изабрао проверене и подобне кадрове, школоване на Западу. Међутим, ти кадрови немају никакав утицај на побуњене фракције на терену. Планирано је да се побуњeници искористе за физичко елиминисање Асада, како би кадрови које је изабрао Вашингтон преузели власт у Дамаску. На несрећу западних стратега, ствари се бар засада, не одвијају сходно њиховим плановима и проценама.    

Побуњеничко-исламистички пацовски канали

Први већи протести у Сирији искориштени су за инфилтрацију искусних плаћеника и исламиста из Авганистана, Ирака, Либана, Либије, Турске, Саудијске Арабије и других држава региона. Њихов задатак је био вишеструк: од регрутовања локалних сунита, организовања паравојних јединица, до обезбеђивања логистичких канала из Турске, Либана, Ирака и Јордана. На тај начин требало је обезбедити несметан „проток“ људства и оружја у Сирију. Главни правци ових пацовских канала усмерени су према три стратешки најважнија града у Сирији: Дамаску, Хомсу и Алепу. У том процесу нису бирани савезници, тако да је данас најорганизованија и најмоћнија фракција „демократске опозиције“ Ал-Нусра фронт, војна организација директно повезана са огранцима Ал-Каиде у региону. Осим сиријских градова и регија традиционално ненаклоњених Башару ел-Асаду, идеално тло за регрутовање „свежег меса“ су и новоформирани избеглички кампови, посебно у Турској и Јордану. Управо у ове две земље се налазе и највећи кампови за обуку нових „бораца за демократију“. Оружје се набавља из свих расположивих извора, укључујући земље чланице НАТО (Хрватска) па чак и Израела, према неким извештајима са терена.

Унаточ непрекинутом снабдевању оружјем, муницијом и другом војном опремом, побуњеници су остали војно инфериорни у односу на Сиријску арапску армију, која и даље поседује значајне количине већ застарелог, али за услове рата у Сирији још увек ефикасног тешког наоружања. Поучени искуствима из Ирака, Авганистана и Либије, побуњеници су прибегли опробаним тактикама веште инфилтрације и скривања у густо насељеним местима. У припреми борби са сиријским снагама безбедности, кориштени су сви расположиви цивилни објекти укључујући и стамбене зграде, пробијани су и зидови што је послужило за лакше кретање побуњеника унутар самих зграда али и за пушкарнице њиховим снајперима. Комуникацију између појединих објеката обезбеђивали су прокопавањем подземних тунела или једноставном употребом канализационе мреже. Канализацију су често користили и приликом извлачења из окружења или извођења диверзантских акција.

Противмере

Током протекле две године сиријска војска суочена са неконвенционалним, асиметричним ратом на својој територији, морала је да учи на сопственим грешкама и прилагођава се новим условима на терену. Крај 2012. године војска је дочекала бранећи се од побуњеничких напада у рејонима Дамаскa, Алепa, Хомсa и других стратешки важних градова. Управо тада су отпочеле свеобухватне операције Сиријске арапске армије заједно са новоформираним снагама НДФ (прев: Националне одбрамбене снаге), како се називају локалне милиције одане сиријском председнику Башару ел-Асаду. Планирано је да циљ здружених дејстава САА и НДФ буду стратешки важни градови и саобраћајнице под контролом побуњеника, које би по завршетку операција обезбеђивале управо локалне милиције, односно НДФ. Све је почело са градом Дараја у децембру 2012, а наставило се у предграђима Хомса, али и многих других градова широм Сирије.

Тежиште операција је ипак био јужни и југозападни део земље, где је успостављена контрола над више градова и важних саобраћајница како према Јордану, тако и према Либану. На тај начин је онемогућено снабдевање побуњеника из правца Јордана, а уколико САА преузме контролу и над Aл-Кусаиром на граници са Либаном, пресећи ће и највеће канале за снабдевање побуњеника оружјем и људства из самог Либана. Најтежа ситуација је и даље на крајњем северу, где се воде тешке борбе у покрајини Идлиб, али и за сам град Алеп и аеродром Миниг северно од града. Град Рака је већ неколико месеци у рукама Ал-Нусра фронта, као и неки градови на крајњем истоку земље.

Ескалација

Недавни успеси сиријске војске могли би, уколико се наставе, да донесу значајну превагу на страну Асадове владе у Дамаску, што је одмах примећено у Ријаду, Јерусалиму, Вашингтону, Бриселу. Одједном је поново васкрсла прича о сарину, ратним злочинима и могућем војном ангажовању НАТО пакта, а уследили су и израелски ваздушни удари на Дамаск. Занимиљиво је да су десетак дана након посете америчког секретара одбране, Чака Хејгела Израелу крајем априла, борбени авиони израелског ратног ваздухопловства извршили нападе на циљеве у рејону Дамаска. Такође, одлука Турске, Саудијске Арабије, УАЕ и Јордана да се прикључе Израелу у градњи система за рано откривање напада иранских балистичких пројектила, јасно показује да се стратези из Вашингтона заједно са својим савезницима у региону припремају за могућу ескалацију.

Москва је брзо одговорила одлуком да пошаље Сирији ПВО системе С-300, по уговору из 2007. године. Такође, борбена група руске Пацифичке флоте требала би (ако већ није) да стигне до вода Леванта. Уз нове руске испоруке суперсоничних крстарећих ракета (Јахнот) Сирији, Москва сасвим јасно поручује Вашингтону да неће дозволити да се понови либијски сценарио. Техеран је јавно објавио почетак регрутовања добровољаца за Сирију, што је још један од показатеља да се ситуација око Сирије усложњава и постаје све озбиљнија. Одмах након израелских ваздушних напада, Асад је изјавио да они представљају „објаву рата Сирији“ и да ће на сваки следећи такав напад Дамаск одговорити. Недуго затим, вођа Хезболаха, Хасан Насрала изјављује да су његови борци спремни да врате Голанску висораван у састав Сиријске државе и да очекују да им Дамаск пошаље ново оружје. Уз незваничне информације да су палестинске оружане групе већ добиле дозволу Дамаска да упуте своје јединице према Голану, јасно је да би било каква нова „акција“ против режима у Дамаску могла брзо да запали цео регион и доведе до катастрофе неслућених размера.

Суочен са жилавим отпором Асада у Сирији, као и подршком коју му пружају Техеран, Москва и Пекинг, али и са немоћи његових савезника са Блиског истока да сами сломе сиријског председника, Вашингтон је у последње време мало спустио лопту. Томе су допринели израелски ваздушни напади, масовна ликвидирања цивила од стране исламиста, појава канибализма у побуњеничким редовима, али и фијаско са сарином, јер је чак и Високи комесаријат Организације уједињених нација за људска права (ОХЦХР) дошао до закључка да су за то одговорни управо побуњеници. Очигледно је да су ионако мутне политичке и дипломатске воде око Сирије толико замућене да је било каква једнострана акција веома ризична, с обзиром да се не зна шта би могло да исплива на површину. Разумљиво је да САД желе да сачекају док се ствари мало „не разбистре“. Зато је амерички државни секретар, Џон Кери током недавне посете Москви договарао мировну конференцију о Сирији већ за јун месец. При томе америчка страна није инсистирала на Асадовом одласку са власти, што је узнемирило Саудијску Арабију и Катар. Ове две државе су уложиле веома много у свргавање Башара ел-Асада, тако да срамежљиву најаву Вашингтона да би се могао повући из сиријске трагедије, у Ријаду и Дохи доживљавају као могућност потпуног пораза и катастрофе, који би озбиљно уздрмали владајуће куће у обе државе.

Ипак, остају неке недоумице везане за овај политички маневар Вашингтона. Да ли је Барак Обама искрен или само тражи предах за дипломатско и војно прегруписавање? Вашингтон је вукући потезе из прикрајка, а истовремено препуштајући лидерство Ријаду и Дохи, оставио себи довољно маневарског простора да евентуални терет неуспеха операције „Сирија“ не падне на америчка, већ на арапска леђа. У целом овом замешатељству најбоље је прошао Израел. Ратом разорена Сирија више не представља озбиљну опасност по Јерусалим. Самим тим је и Хезболах значајно уздрман, тако да ће се и Насрала и Асад много више бавити „домаћим проблемима“ него Израелом и окупираним територијама.

Још остаје да се види да ли ће уопште преговори да отпочну и заживе и како ће то да утиче на ситуацију на терену. Историја нас учи да се примирје као такво понекад поштује, али најчешће не значи много сукобљеним странама. Осим тога, ко ће контролисати Ал-Нусра фронт и сличне исламистичке борбене јединице током мировних преговора? Такође, мало је вероватно да ће Асад па и сама Москва пристати на игранку Вашингтона по систему ред рата када наши добијају, ред преговора када наши губе, по угледу на грађански рат у БиХ и побуну на КиМ 1998-1999. године. Одлука ЕУ о укидању ембарга за увоз оружја побуњеницима у Сирији јасно говори да су предстојећи мировни преговори (ако до њих уопште и дође) осуђени на пропаст и пре него што су почели. Шта нас чека до краја године, да ли ће доћи до мирног разрешења сиријског конфликта или до нове ескалације? Прогнозе су врло незахвалне, али је једно сигурно: нико не жели регионални рат на Блиском истоку, али се сви убрзано спремају за исти.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер