"Исламска држава Ирака и Леванта" као продукт америчке политике

САД су постале глобална претња миру и демократији у изворном смислу те речи. Они који се тобоже највише залажу за „људска права“ су исти они који их највише крше у савременом свету. За Америку насилно увођење „демократије“ и систематског оквира за људске вредности „непослушним“ земљама је постало главно спољнополитичко опредељење. Када се врши напад на једну земљу, користе се сва расположива средства савременог света, почевши од медија, неокортичког ратовања[1], па све до употребе ваздушне силе као врхунца технолошке надмоћи. Све ово смо и ми осетили на својој кожи 1999. године.

Сада амерички империјализам има потребу да шири хаос по свету изазивањем ратова и „кажњавањем“ земаља које не прихватају амерички референтни оквир који регулише и контролише живот обичних грађана. Када америчке војне снаге, након примене горенаведених операција, нападају или „бране“ неку земљу, они се ослањају на трупе на земљи. Авијацијом се почиње смртоносна фаза рата, али за потпуно уништење и разарање једне земље потребно је све окончати као у старим временима окупацијом.

Међутим, у савременим ратовима окупационе трупе нису агресорске, тј. америчке, или то јесу у сасвим малом броју случајева. Разлог за то јесте, наравно, страх од губитка сопственог људства, јер је америчка јавност, упркос томе што је изманипулисана и обманута на тај начин да мисли како амерички младићи и девојке који се прикључују војсци САД имају „свету мисију“ да спасу човечанство од зла које се зове међународни тероризам, веома осетљива на то када се ти исти младићи и девојке враћају кући у пластичним врећама. Да би се амерички губици свели на минимум, уколико већ не могу да се избегну, стварају се „савезници“, односно бандитске фаланге које имају искључив задатак да гину уместо америчких војника.

Ове групације служе као још увек неопходна пешадија која служи као топовско месо јер Американце није брига колико ће њихових послушника страдати, све док се коначни циљ не оствари, а то је тотално рушење претходног поретка и потпуни војно-економски крах и разбијање противничке земље отуђивањем онога што је неотуђиво - територије.

Током рата за Косово и Метохију сви смо били свесни на који начин је агресор покушавао да нас победи. Присутне су биле све фазе савременог рата по америчком шаблону. Најпре је уследила медијска манипулација западног јавног мњења и велики пропагандни рат против СРЈ. Затим су уследиле копнене операције комбиноване са ваздушним ударима. „ОВК“ је била ударна песница НАТО трупа.

Када је потписан Кумановски споразум, СРЈ је пристала да на територију Косова и Метохије дођу трупе САД и њених савезника. Недуго потом створен је „отпор“ као организација која представља „фокусирани револт младих људи“. „Отпор“ је директно био усмерен на рушење власти у Србији. Страни агенти различитих обавештајних служби су припремали терен за рушење демонизованог Слободана Милошевића. Нажалост, Запад је тада успео да читаву српску популацију „научи демократији“. Сви смо постали жртве једног специјалног рата који се окончао рушењем непослушног лидера. Читава нација је била изманипулисана наводећи да је Милошевић био једини кривац што „смо заратили са читавим светом“. Све се окончало губитком Косова и убиством Слободана Милошевића у Хагу.

Сетимо се сада Либије, једне дивне и просперитетне земље, на чијем челу је био Моамер Гадафи. Либијски вођа који је од пустиње направио оазу и који је успео да уједини различита племена и да створи једну нацију није ни слутио шта му се спрема. Он је наивно веровао Западу коме се ни у једном случају не сме веровати. То је била Гадафијева пропаст и зато се Русија и Кина нису заузеле за Гадафија. И док је он примао лицемерне западне политичке фигуре, попут Тонија Блера, у позадини се ковао један страшни план, план за потпуно разбијање Либије и ликвидирање Гадафија. Почело је по добро утврђеном шаблону, медији су почели да сатанизују Гадафија, након чега је уследио комбиновани напад на либијску армију. НАТО је из ваздуха неселективно гађао циљеве који нису били од војног значаја и то готово свакога дана када су временске прилике на северу Африке то дозвољавале.

САД су брзо створиле агресивне исламске милиције које су почеле да се боре против војске и које су служиле као пешадија на тлу тако да ниједан амерички или НАТО војник није морао да погине. Американци су, као што је Гадафи безуспешно покушавао да скрене пажњу, довели и Ал Каиду о којој ће касније бити још речи. Бандитске групе и разне племенске милиције су захваљујући константним нападима из ваздуха НАТО пакта успеле да сломе отпор слабашне либијске армије и да ухвате и да на свиреп начин погубе Гадафија, чије је тело гротескно било изложено у једној расхладној јединици у једном тржном центру на „увид“ Либијцима.

Данас је Либија у хаосу јер се међусобно боре различите фракције које је Америка створила. Либији прети потпуни распад и хуманитарна катастрофа како се рат банди наставља. Американци су постигли оно што су желели, сада њихови „савезници“ ратују међу собом.

Америка се и у случају Либије није устезала да помоћ потражи од радикалних исламиста против којих се наводно бори. За тренутни хаос у Либији искључиво су одговорни Американци и њихови западни савезници. Нико не зна како ће се насиље зауставити уколико је то уопште и могуће.

Сирија је била наредна мета. Терористи, опет они против којих се Американци наводно боре, обучавани су и наоружавани у земљама савезницама и преко Јордана (америчког протектората) улазили су у Сирију како би изазвали рат. Рат у Сирији још није готов док се сиријска армија грчевито бори против исламиста који су у ову земљу дошли из готово читавог исламског света. Наравно, ал-Каида игра пресудну улогу.

Сиријски сценарио је био потпуно исти - демонизација Башара ал Асада путем медија и увођење копнених трупа у рат, с тим што су копнене трупе представљале радикалне исламисте којима ништа није свето и који су починили невиђене злочине против муслимана и хришћана у Сирији. Ови злочини против човечности нису и неће бити адекватно кажњени.

Ваздушна компонента је у случају Сирије изостала пре свега захваљујући Русији и њеном председнику Владимиру Путину. Асад је за разлику од Гадафија знао да бира савезнике и Руска Федерација је у Сирији нашла геостратешког партнера у исламском свету. Руска Федерација је испоручила савремено ПВО наоружање сиријској армији тако да је она постала тврд орах за ваздушну „коњицу“ НАТО пакта. И док су Американци тражили лажни изговор за напад на Сирију[2] Владимир Путин је повукао за рукав Барака Обаму и саопштио му руско решење кризе, које не укључује бомбардовање, већ један дуг мировни процес и стављање хемијског оружја под контролу и његово уништавање. Ово је била потпуна дипломатска победа Русије.

Док је у Сирији погинуло више од 130 000 људи, углавном цивила жена и деце, у Ираку се наставило са убијањем. Ирак је под Садамом Хусеином такође био стабилна, јака и просперитетна земља. У операцији „Пустињска олуја“ 1991. Ирак је нападнут од стране САД и коалиције земаља НАТО пакта. Ирачка, не тако слаба војска, јесте уништена захваљујући супериорним ваздушним снагама коалиције. Након 11. септембра 2001. Америка је започела свој чувени општи рат против тероризма. Тада су америчке трупе поново напале Ирак, али и Авганистан у потрази за вођом Ал Каиде, што је заправо измишљена фарса. Под лажним изговором да Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништење САД су окупирале Ирак, убиле Садамову породицу, а њега лично су обесиле нове власти у Ираку. Од тада траје хаос у Ираку, у коме је погинуло неколико стотина хиљада људи. Ирак се буквално распада и ту на сцену ступа „Исламска држава Ирака и Леванта“.

Ова терористичка организација је као и све друге исламске организације са сличном идеологијом „чедо“ америчког империјализма. Наиме, џихадисти, припадници ове организације, најпре су се борили у Сирији, па је њихова борба прешла границе Сирије и прелила се у Ирак. Ова организација се бори против свих муслимана и других верских заједница.

„Исламска држава Ирака и Леванта“ освојила је готово половину Ирака. Пред џихадистима ове групације бежали су сви. Ирачка армија наоружана и обучена од стране САД чини се да није у стању да се сама супротстави радикалним исламистима. Против радикалних исламиста боре се и Курди који су суочени са једном фанатичном и добро наоружаном војском џихадиста. Али све је почело у Сирији јер су се тамошњи борци буквално преселили у Ирак, где чине стравичне злочине. Џихадисти су у бег отерали више од 200 000 људи после заузимања најстаријег хришћанског града у Ираку Кардуша[3].

Џихадисти из поменуте групе врше и прогон Јазида, припадника древне курдске секте, коју исламисти сматрају јеретичком. Припадници "Исламске државе" су недавно убили 500 припадника Јазида међу којима је било жена и деце. По неким извештајима, неки од убијених су живи сахрањени.

Американци су извршили неколико ваздушних удара на артиљеријске положаје џихадиста и на њихове конвоје. Барак Обама је у лицемерном говору који се граничи са цинизмом рекао следеће: "Ми смо Американци и ми не можемо да стојимо по страни и да ништа не чинимо када невини људи пате. Али за све злочине џихадиста одговорни су управо Американци јер су они и створили `Исламску државу` наоружавајући верске фанатике у Сирији".

Сличан је случај и са Ал Каидом. Американци су створили Ал Каиду и џихадисте у Авганистану како би се борили против совјетске инвазије. Американци и ЦИА су директно помагали џихадисте у борби против Руса, да би после покренули „глобални рат против терора“. И као што је случај са Исламском државом, круг се затвара.

На крају, можемо рећи да САД највише продукују тероризам у савременом свету. Сва прокламована борба против тероризма је лаж јер терористичке организације које стварају САД само испуњавају основни геостратешки циљ Америке - стварање хаоса да би онда на крилима војно-индустријског комплекса и његовог лобија Америка дошла као спасилац невиних грађана.