"Islamska država Iraka i Levanta" kao produkt američke politike

SAD su postale globalna pretnja miru i demokratiji u izvornom smislu te reči. Oni koji se tobože najviše zalažu za „ljudska prava“ su isti oni koji ih najviše krše u savremenom svetu. Za Ameriku nasilno uvođenje „demokratije“ i sistematskog okvira za ljudske vrednosti „neposlušnim“ zemljama je postalo glavno spoljnopolitičko opredeljenje. Kada se vrši napad na jednu zemlju, koriste se sva raspoloživa sredstva savremenog sveta, počevši od medija, neokortičkog ratovanja[1], pa sve do upotrebe vazdušne sile kao vrhunca tehnološke nadmoći. Sve ovo smo i mi osetili na svojoj koži 1999. godine.

Sada američki imperijalizam ima potrebu da širi haos po svetu izazivanjem ratova i „kažnjavanjem“ zemalja koje ne prihvataju američki referentni okvir koji reguliše i kontroliše život običnih građana. Kada američke vojne snage, nakon primene gorenavedenih operacija, napadaju ili „brane“ neku zemlju, oni se oslanjaju na trupe na zemlji. Avijacijom se počinje smrtonosna faza rata, ali za potpuno uništenje i razaranje jedne zemlje potrebno je sve okončati kao u starim vremenima okupacijom.

Međutim, u savremenim ratovima okupacione trupe nisu agresorske, tj. američke, ili to jesu u sasvim malom broju slučajeva. Razlog za to jeste, naravno, strah od gubitka sopstvenog ljudstva, jer je američka javnost, uprkos tome što je izmanipulisana i obmanuta na taj način da misli kako američki mladići i devojke koji se priključuju vojsci SAD imaju „svetu misiju“ da spasu čovečanstvo od zla koje se zove međunarodni terorizam, veoma osetljiva na to kada se ti isti mladići i devojke vraćaju kući u plastičnim vrećama. Da bi se američki gubici sveli na minimum, ukoliko već ne mogu da se izbegnu, stvaraju se „saveznici“, odnosno banditske falange koje imaju isključiv zadatak da ginu umesto američkih vojnika.

Ove grupacije služe kao još uvek neophodna pešadija koja služi kao topovsko meso jer Amerikance nije briga koliko će njihovih poslušnika stradati, sve dok se konačni cilj ne ostvari, a to je totalno rušenje prethodnog poretka i potpuni vojno-ekonomski krah i razbijanje protivničke zemlje otuđivanjem onoga što je neotuđivo - teritorije.

Tokom rata za Kosovo i Metohiju svi smo bili svesni na koji način je agresor pokušavao da nas pobedi. Prisutne su bile sve faze savremenog rata po američkom šablonu. Najpre je usledila medijska manipulacija zapadnog javnog mnjenja i veliki propagandni rat protiv SRJ. Zatim su usledile kopnene operacije kombinovane sa vazdušnim udarima. „OVK“ je bila udarna pesnica NATO trupa.

Kada je potpisan Kumanovski sporazum, SRJ je pristala da na teritoriju Kosova i Metohije dođu trupe SAD i njenih saveznika. Nedugo potom stvoren je „otpor“ kao organizacija koja predstavlja „fokusirani revolt mladih ljudi“. „Otpor“ je direktno bio usmeren na rušenje vlasti u Srbiji. Strani agenti različitih obaveštajnih službi su pripremali teren za rušenje demonizovanog Slobodana Miloševića. Nažalost, Zapad je tada uspeo da čitavu srpsku populaciju „nauči demokratiji“. Svi smo postali žrtve jednog specijalnog rata koji se okončao rušenjem neposlušnog lidera. Čitava nacija je bila izmanipulisana navodeći da je Milošević bio jedini krivac što „smo zaratili sa čitavim svetom“. Sve se okončalo gubitkom Kosova i ubistvom Slobodana Miloševića u Hagu.

Setimo se sada Libije, jedne divne i prosperitetne zemlje, na čijem čelu je bio Moamer Gadafi. Libijski vođa koji je od pustinje napravio oazu i koji je uspeo da ujedini različita plemena i da stvori jednu naciju nije ni slutio šta mu se sprema. On je naivno verovao Zapadu kome se ni u jednom slučaju ne sme verovati. To je bila Gadafijeva propast i zato se Rusija i Kina nisu zauzele za Gadafija. I dok je on primao licemerne zapadne političke figure, poput Tonija Blera, u pozadini se kovao jedan strašni plan, plan za potpuno razbijanje Libije i likvidiranje Gadafija. Počelo je po dobro utvrđenom šablonu, mediji su počeli da satanizuju Gadafija, nakon čega je usledio kombinovani napad na libijsku armiju. NATO je iz vazduha neselektivno gađao ciljeve koji nisu bili od vojnog značaja i to gotovo svakoga dana kada su vremenske prilike na severu Afrike to dozvoljavale.

SAD su brzo stvorile agresivne islamske milicije koje su počele da se bore protiv vojske i koje su služile kao pešadija na tlu tako da nijedan američki ili NATO vojnik nije morao da pogine. Amerikanci su, kao što je Gadafi bezuspešno pokušavao da skrene pažnju, doveli i Al Kaidu o kojoj će kasnije biti još reči. Banditske grupe i razne plemenske milicije su zahvaljujući konstantnim napadima iz vazduha NATO pakta uspele da slome otpor slabašne libijske armije i da uhvate i da na svirep način pogube Gadafija, čije je telo groteskno bilo izloženo u jednoj rashladnoj jedinici u jednom tržnom centru na „uvid“ Libijcima.

Danas je Libija u haosu jer se međusobno bore različite frakcije koje je Amerika stvorila. Libiji preti potpuni raspad i humanitarna katastrofa kako se rat bandi nastavlja. Amerikanci su postigli ono što su želeli, sada njihovi „saveznici“ ratuju među sobom.

Amerika se i u slučaju Libije nije ustezala da pomoć potraži od radikalnih islamista protiv kojih se navodno bori. Za trenutni haos u Libiji isključivo su odgovorni Amerikanci i njihovi zapadni saveznici. Niko ne zna kako će se nasilje zaustaviti ukoliko je to uopšte i moguće.

Sirija je bila naredna meta. Teroristi, opet oni protiv kojih se Amerikanci navodno bore, obučavani su i naoružavani u zemljama saveznicama i preko Jordana (američkog protektorata) ulazili su u Siriju kako bi izazvali rat. Rat u Siriji još nije gotov dok se sirijska armija grčevito bori protiv islamista koji su u ovu zemlju došli iz gotovo čitavog islamskog sveta. Naravno, al-Kaida igra presudnu ulogu.

Sirijski scenario je bio potpuno isti - demonizacija Bašara al Asada putem medija i uvođenje kopnenih trupa u rat, s tim što su kopnene trupe predstavljale radikalne islamiste kojima ništa nije sveto i koji su počinili neviđene zločine protiv muslimana i hrišćana u Siriji. Ovi zločini protiv čovečnosti nisu i neće biti adekvatno kažnjeni.

Vazdušna komponenta je u slučaju Sirije izostala pre svega zahvaljujući Rusiji i njenom predsedniku Vladimiru Putinu. Asad je za razliku od Gadafija znao da bira saveznike i Ruska Federacija je u Siriji našla geostrateškog partnera u islamskom svetu. Ruska Federacija je isporučila savremeno PVO naoružanje sirijskoj armiji tako da je ona postala tvrd orah za vazdušnu „konjicu“ NATO pakta. I dok su Amerikanci tražili lažni izgovor za napad na Siriju[2] Vladimir Putin je povukao za rukav Baraka Obamu i saopštio mu rusko rešenje krize, koje ne uključuje bombardovanje, već jedan dug mirovni proces i stavljanje hemijskog oružja pod kontrolu i njegovo uništavanje. Ovo je bila potpuna diplomatska pobeda Rusije.

Dok je u Siriji poginulo više od 130 000 ljudi, uglavnom civila žena i dece, u Iraku se nastavilo sa ubijanjem. Irak je pod Sadamom Huseinom takođe bio stabilna, jaka i prosperitetna zemlja. U operaciji „Pustinjska oluja“ 1991. Irak je napadnut od strane SAD i koalicije zemalja NATO pakta. Iračka, ne tako slaba vojska, jeste uništena zahvaljujući superiornim vazdušnim snagama koalicije. Nakon 11. septembra 2001. Amerika je započela svoj čuveni opšti rat protiv terorizma. Tada su američke trupe ponovo napale Irak, ali i Avganistan u potrazi za vođom Al Kaide, što je zapravo izmišljena farsa. Pod lažnim izgovorom da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništenje SAD su okupirale Irak, ubile Sadamovu porodicu, a njega lično su obesile nove vlasti u Iraku. Od tada traje haos u Iraku, u kome je poginulo nekoliko stotina hiljada ljudi. Irak se bukvalno raspada i tu na scenu stupa „Islamska država Iraka i Levanta“.

Ova teroristička organizacija je kao i sve druge islamske organizacije sa sličnom ideologijom „čedo“ američkog imperijalizma. Naime, džihadisti, pripadnici ove organizacije, najpre su se borili u Siriji, pa je njihova borba prešla granice Sirije i prelila se u Irak. Ova organizacija se bori protiv svih muslimana i drugih verskih zajednica.

„Islamska država Iraka i Levanta“ osvojila je gotovo polovinu Iraka. Pred džihadistima ove grupacije bežali su svi. Iračka armija naoružana i obučena od strane SAD čini se da nije u stanju da se sama suprotstavi radikalnim islamistima. Protiv radikalnih islamista bore se i Kurdi koji su suočeni sa jednom fanatičnom i dobro naoružanom vojskom džihadista. Ali sve je počelo u Siriji jer su se tamošnji borci bukvalno preselili u Irak, gde čine stravične zločine. DŽihadisti su u beg oterali više od 200 000 ljudi posle zauzimanja najstarijeg hrišćanskog grada u Iraku Karduša[3].

DŽihadisti iz pomenute grupe vrše i progon Jazida, pripadnika drevne kurdske sekte, koju islamisti smatraju jeretičkom. Pripadnici "Islamske države" su nedavno ubili 500 pripadnika Jazida među kojima je bilo žena i dece. Po nekim izveštajima, neki od ubijenih su živi sahranjeni.

Amerikanci su izvršili nekoliko vazdušnih udara na artiljerijske položaje džihadista i na njihove konvoje. Barak Obama je u licemernom govoru koji se graniči sa cinizmom rekao sledeće: "Mi smo Amerikanci i mi ne možemo da stojimo po strani i da ništa ne činimo kada nevini ljudi pate. Ali za sve zločine džihadista odgovorni su upravo Amerikanci jer su oni i stvorili `Islamsku državu` naoružavajući verske fanatike u Siriji".

Sličan je slučaj i sa Al Kaidom. Amerikanci su stvorili Al Kaidu i džihadiste u Avganistanu kako bi se borili protiv sovjetske invazije. Amerikanci i CIA su direktno pomagali džihadiste u borbi protiv Rusa, da bi posle pokrenuli „globalni rat protiv terora“. I kao što je slučaj sa Islamskom državom, krug se zatvara.

Na kraju, možemo reći da SAD najviše produkuju terorizam u savremenom svetu. Sva proklamovana borba protiv terorizma je laž jer terorističke organizacije koje stvaraju SAD samo ispunjavaju osnovni geostrateški cilj Amerike - stvaranje haosa da bi onda na krilima vojno-industrijskog kompleksa i njegovog lobija Amerika došla kao spasilac nevinih građana.