Izlazna strategija iz Avganistana - priznanje poraza NATO?

U nedelju 20. maja u Čikagu počeo je najveći samit NATO pakta u istoriji. Samit je obeležen brojnim demonstracijama protiv globalizacije koje su surovo ugušene represivnim policijskim merama. “Najveća demokratija na svetu” je pokazala svoje pravo lice. Okupljeni američki građani koji su uzeli učešća u demonstracijama pokazali su da se ljudska svest ne može isprati tako lako i da će pretvaranje sveta u ratni poligon naići na žestok otpor slobodnog ljudskog duha koji teži slobodi i idealima mira odnosno svim temeljnim vrednostima jedne humane civilizacije kojima je globalizacija i tzv. novi svetski poredak odavno okrenuo leđa. Osnovni stub globalizacije predstavlja NATO pakt koji jeste oružani aspekt novog svetskog poretka koji se mora oslanjati na faktor sile radi sopstvenog opstanka. Šta je zapravo slobodnom svetu pokazao najveći samit NATO pakta u istoriji?

Ratovi, koje NATO kao oružani aspekt novog svetskog poretka vodi, počeli su odavno da uzimaju svoj danak. To je sasvim prirodno u istorijskom i civilizacijskom pogledu. Nemoguće je s jedne strane vršiti konstantni oružani pritisak a da se sa druge strane ne odvija jedan suprotan proces. Ali taj proces prirodno izranja iz projekta globalizacije. To je jedan pasivni aspekt koji iznutra urušava svaki pokušaj aktivnog i prisilnog nametanja jedne vizije sveta.

Istorija nam je bezbroj puta posvedočila da ni jedna imperija nije večna i da aspektom sile ne može da nametne sopstvenu večnu egzistenciju. NATO služi za rat i u tu svrhu je i stvoren kako bi pomogao da se jedna imperija što duže održi na svetskoj istorijskoj pozornici. I upravo čelnici najvećeg svetskog generatora sukoba, NATO pakta govore o potrebi za mirnim i pravednim svetom. Sve je to prof. dr. Ilija Kajtez lepo istakao u svom sjajnom eseju “Filozofija rata i mira” jednom rečenicom koja glasi: “oni koji su danas u svetskoj zajednici najmoćniji stalno govore i pišu o potrebi trajnog i pravednog mira, propovedaju o ljudskom dostojanstvu i pravima slabih i potlačenih, a naprotiv uvek aktivno staju na stranu rata, novog naoružavanja i destrukcije mira”.[1]

Pasivni aspekt koji smo pomenuli oličen je u problemu izlazne strategije iz permanentnog ratnog stanja koje je oblikovalo svest generala NATO pakta. Kao i u Iraku, Avganistan takođe zahteva jednu izlaznu strategiju koja bi pomogla da se NATO trupe izvuku iz jednog besmislenog rata protiv fantomskog neprijatelja koga ne mogu uništiti. Naprotiv, taj fantomski neprijatelj je potreban radi opravdanja egzistencije masivne oružane sile i nesumnjivo je da će Severnoatlantska alijansa naći neko drugo žarište ali to više neće i ne može biti Avganistan.

Predsednik SAD Barak Obama na kraju famoznog samita izjavio je da je na “odgovoran način” trasiran put za povlačenje trupa iz Avganistana.[2] Suština je u tome da će navodno avganistanske snage bezbednosti biti obučene da se same nose sa pretnjom koja dolazi od talibana. Ponovo imamo isti scenario na delu kao i u Iraku. Nikakva izlazna strategija neće pomoći u stabilizaciji Avganistana kao što je to bio slučaj i sa Irakom u kome je nakon povlačenja koalicionih trupa nastupio haos. Potpun i bezuslovan poraz. Takav isti poraz očekuje nesumnjivo i SAD i njene saveznike u Avganistanu. One su u toj zemlji pretrpele ogromne gubitke u ljudstvu i u tehnici.[3] U Avganistanu SAD su izgubile preko 1 900 vojnika što zajedno sa gubicima ostalih zemalja čini preko 3007 vojnika.[4]

Ranjene i obogaljene vojnike niko i ne pominje. Upravo su ratni veterani iz Avganistana bili ti koji su uzeli aktivno učešće u demonstracijama protiv daljeg nastavka rata ali su kao u filmu “Rođen 4. jula” grubo rasterani od strane jakih policijskih snaga. Veterani su želeli da simbolično predaju svoje ratne bedževe predstavnicima NATO pakta ali nakon što im policija nije dozvolila pristup Mekormik centru gde se održavao samit pobacali svoje bedževe izražavajući na taj način protest protiv ratova u Iraku i Avganistanu.

Novi francuski predsednik i lider socijalista Fransoa Oland odmah je objavio da će Francuska prevremeno povući svojih 3 500 vojnika iz Avganistana. To znači da će Francuska gotovo godinu dana pre isteka roka vratiti svoje vojnike kućama. Naravno, ova činjenica je odmah zabrinula čelnike NATO pakta koji su gotovo čitav samit posvetili konsolidaciji sopstvenih pozicija u pogledu Avganistana naravno uzevši u obzir činjenicu francuskog povlačenja. Generalni sekretar NATO pakta Anders fog Rasmusen požurio je da u svojoj izjavi agenciji Bi-Bi-Si smiri strasti i da najavi kako tobože Francuska ne napušta svoju misiju u Avganistanu u potpunosti: “Oland je rekao da je spreman da podrži Avganistan na drugačiji način i mi ćemo naravno, sa njim razgovarati o tome”. Rasmusen je izjavio da se pozicija Francuske ne razlikuje mnogo od izlazne strategije za Avganistan. “Sada smo u procesu postepenog predavanja odgovornosti za bezbednost Avganistancima, koji će biti završen do kraja 2014. godine, a za to vreme će se broj stranih vojnika postepeno smanjivati, a uloga naših trupa će se menjati iz borbene u potpornu”.[5] To isto su čelnici NATO-a izjavljivali i kada je Irak bio u pitanju što dovoljno govori o tome da su sve navodne izlazne strategije zapravo eufemizmi za priznavanje poraza.

Talibani su naravno pozdravili odlazak francuskih vojnika i pozvali su sve ostale zemlje da slede primer Pariza. Da talibani i Al Kaida nisu uništeni pokazalo se u pravom svetlu u jednom savršeno koordinisanom napadu na tzv. zelenu zonu u Kabulu. U svojoj prolećnoj ofanzivi, talibani su napali ambasade zapadnih zemalja i sedište NATO pakta.[6] Sama činjenica da su talibani izvršili ovakav napad na najzaštićeniju oblast u Kabulu koja sama po sebi predstavlja vojni bunker govori dovoljno o tome da njihove snage nisu uništene. Naprotiv, talibani i dalje poseduju kapacitete da ozbiljno naude NATO trupama i da im nanesu ozbiljne gubitke o kojima Zapadna sredstva informisanja i ne govore.

NATO je istinski gubitnik u ratu u Avganistanu kao što je bio i u ratu u Iraku a svaka izlazna strategija vraća nas na početak naše priče o jednom pasivnom faktoru sa kojim se zapadni stratezi moraju nositi. Taj faktor se pokazao mnogo pogubniji od bombaša samoubica jer predstavlja protiv težu agresivnoj strategiji NATO pakta. Svaka izlazna strategija jeste priznanje poraza ratne opcije od jednog mnogo moćnijeg pasivnog faktora koji sam po sebi predstavlja težnju samog ljudskog društva za ravnotežom i razumnom raspodelom moći. Istok je odavno to shvatio i zato budućnost savremenog sveta počiva na nekim novim bezbednosnim organizacijama koje će postepeno zameniti NATO pakt i agresivnu politiku Sjedinjenih Američkih Država.