Излазна стратегија из Авганистана - признање пораза НАТО?

У недељу 20. маја у Чикагу почео је највећи самит НАТО пакта у историји. Самит је обележен бројним демонстрацијама против глобализације које су сурово угушене репресивним полицијским мерама. “Највећа демократија на свету” је показала своје право лице. Окупљени амерички грађани који су узели учешћа у демонстрацијама показали су да се људска свест не може испрати тако лако и да ће претварање света у ратни полигон наићи на жесток отпор слободног људског духа који тежи слободи и идеалима мира односно свим темељним вредностима једне хумане цивилизације којима је глобализација и тзв. нови светски поредак одавно окренуо леђа. Основни стуб глобализације представља НАТО пакт који јесте оружани аспект новог светског поретка који се мора ослањати на фактор силе ради сопственог опстанка. Шта је заправо слободном свету показао највећи самит НАТО пакта у историји?

Ратови, које НАТО као оружани аспект новог светског поретка води, почели су одавно да узимају свој данак. То је сасвим природно у историјском и цивилизацијском погледу. Немогуће је с једне стране вршити константни оружани притисак а да се са друге стране не одвија један супротан процес. Али тај процес природно израња из пројекта глобализације. То је један пасивни аспект који изнутра урушава сваки покушај активног и присилног наметања једне визије света.

Историја нам је безброј пута посведочила да ни једна империја није вечна и да аспектом силе не може да наметне сопствену вечну егзистенцију. НАТО служи за рат и у ту сврху је и створен како би помогао да се једна империја што дуже одржи на светској историјској позорници. И управо челници највећег светског генератора сукоба, НАТО пакта говоре о потреби за мирним и праведним светом. Све је то проф. др. Илија Кајтез лепо истакао у свом сјајном есеју “Филозофија рата и мира” једном реченицом која гласи: “oни који су данас у светској заједници најмоћнији стално говоре и пишу о потреби трајног и праведног мира, проповедају о људском достојанству и правима слабих и потлачених, а напротив увек активно стају на страну рата, новог наоружавања и деструкције мира”.[1]

Пасивни аспект који смо поменули оличен је у проблему излазне стратегије из перманентног ратног стања које је обликовало свест генерала НАТО пакта. Као и у Ираку, Авганистан такође захтева једну излазну стратегију која би помогла да се НАТО трупе извуку из једног бесмисленог рата против фантомског непријатеља кога не могу уништити. Напротив, тај фантомски непријатељ је потребан ради оправдања егзистенције масивне оружане силе и несумњиво је да ће Северноатлантска алијанса наћи неко друго жариште али то више неће и не може бити Авганистан.

Председник САД Барак Обама на крају фамозног самита изјавио је да је на “одговоран начин” трасиран пут за повлачење трупа из Авганистана.[2] Суштина је у томе да ће наводно авганистанске снаге безбедности бити обучене да се саме носе са претњом која долази од талибана. Поново имамо исти сценарио на делу као и у Ираку. Никаква излазна стратегија неће помоћи у стабилизацији Авганистана као што је то био случај и са Ираком у коме је након повлачења коалиционих трупа наступио хаос. Потпун и безуслован пораз. Такав исти пораз очекује несумњиво и САД и њене савезнике у Авганистану. Оне су у тој земљи претрпеле огромне губитке у људству и у техници.[3] У Авганистану САД су изгубиле преко 1 900 војника што заједно са губицима осталих земаља чини преко 3007 војника.[4]

Рањене и обогаљене војнике нико и не помиње. Управо су ратни ветерани из Авганистана били ти који су узели активно учешће у демонстрацијама против даљег наставка рата али су као у филму “Рођен 4. јула” грубо растерани од стране јаких полицијских снага. Ветерани су желели да симболично предају своје ратне беџеве представницима НАТО пакта али након што им полиција није дозволила приступ Мекормик центру где се одржавао самит побацали своје беџеве изражавајући на тај начин протест против ратова у Ираку и Авганистану.

Нови француски председник и лидер социјалиста Франсоа Оланд одмах је објавио да ће Француска превремено повући својих 3 500 војника из Авганистана. То значи да ће Француска готово годину дана пре истека рока вратити своје војнике кућама. Наравно, ова чињеница је одмах забринула челнике НАТО пакта који су готово читав самит посветили консолидацији сопствених позиција у погледу Авганистана наравно узевши у обзир чињеницу француског повлачења. Генерални секретар НАТО пакта Андерс фог Расмусен пожурио је да у својој изјави агенцији Би-Би-Си смири страсти и да најави како тобоже Француска не напушта своју мисију у Авганистану у потпуности: “Оланд је рекао да је спреман да подржи Авганистан на другачији начин и ми ћемо наравно, са њим разговарати о томе”. Расмусен је изјавио да се позиција Француске не разликује много од излазне стратегије за Авганистан. “Сада смо у процесу постепеног предавања одговорности за безбедност Авганистанцима, који ће бити завршен до краја 2014. године, а за то време ће се број страних војника постепено смањивати, а улога наших трупа ће се мењати из борбене у потпорну”.[5] То исто су челници НАТО-а изјављивали и када је Ирак био у питању што довољно говори о томе да су све наводне излазне стратегије заправо еуфемизми за признавање пораза.

Талибани су наравно поздравили одлазак француских војника и позвали су све остале земље да следе пример Париза. Да талибани и Ал Каида нису уништени показало се у правом светлу у једном савршено координисаном нападу на тзв. зелену зону у Кабулу. У својој пролећној офанзиви, талибани су напали амбасаде западних земаља и седиште НАТО пакта.[6] Сама чињеница да су талибани извршили овакав напад на најзаштићенију област у Кабулу која сама по себи представља војни бункер говори довољно о томе да њихове снаге нису уништене. Напротив, талибани и даље поседују капацитете да озбиљно науде НАТО трупама и да им нанесу озбиљне губитке о којима Западна средства информисања и не говоре.

НАТО је истински губитник у рату у Авганистану као што је био и у рату у Ираку а свака излазна стратегија враћа нас на почетак наше приче о једном пасивном фактору са којим се западни стратези морају носити. Тај фактор се показао много погубнији од бомбаша самоубица јер представља против тежу агресивној стратегији НАТО пакта. Свака излазна стратегија јесте признање пораза ратне опције од једног много моћнијег пасивног фактора који сам по себи представља тежњу самог људског друштва за равнотежом и разумном расподелом моћи. Исток је одавно то схватио и зато будућност савременог света почива на неким новим безбедносним организацијама које ће постепено заменити НАТО пакт и агресивну политику Сједињених Америчких Држава.