Kriza EU – više od finansijske

(DŽordž Fridman, Stratfor, 15. 11. 2011)

Svi se pitaju: Koja li će kriza još da strefi Evropsku uniju? Italija je jedno od žarišta, moguća je i Španija. Ali, to su krize koje su u toku. Umesto toga – sledeća kriza će biti politička, ne u onom smislu koji će od uobičajenih političara postati premijer, nego u dubljem smislu: da li će politička elita Evrope uspeti da zadrži moć, ili će se pojaviti nove političke snage koje će u potpunosti preoblikovati politički krajolik Evrope. Ako do toga dođe, onda će to biti najvažnija posledica sadašnje finansijske krize EU.

Do sada smo videli neke personalne promene u zemljama koje su se našle u središtu krize. U Grčkoj je premijer Jorgos Papandreu podneo ostavku, a sada je to u Italiji učinio i premijer Silvio Berluskoni. Mada ove ostavke znače i zvanične ostavke vlada, one nisu predstavljale i zvanične promene državne politike. U stvari, obojica – i Papandreu, i Berluskoni su ostavke podneli uz uslov da njihove vlade prihvate one mere stroge štednje koje su već bile predložene za vreme njihovog predsedavanja.

U koalicijama koje su ih zamenile dominiraju “europeanisti“[1]. Oni potiču iz generacija i klasa koje su – kako intelektualno, tako i emocionalno, duboko posvećene ideji Evrope. Za njih, EU nije samo neka korisna alatka za postizanje nacionalnih ciljeva. Ne, to je alternativa nacionalizmu i užasima koje je on doneo Evropi. To je vizija o jedinstvenom kontinentu koji je spojen u zajedničkom poduhvatu – prosperitetu koji u Evropi ukida opasnosti rata, koji ostvaruje zajednički ekonomski projekt, kao i ono o čemu se mnogo ne diskutuje – a nije trivijalno: koji vraća Evropu na mesto koje joj po pravu pripada - u srce međunarodnog političkog sistema.

Dospevši pod pritisak iz grčke elite, kao i iz evropske elite, Papandreu je podneo ostavku i bio zamenjen bivšim potpredsednikom Evropske centralne banke, a ideja o referendumu je nestala.

Generaciji lidera rođenih neposredno posle Drugog svetskog rata, i koja je politički sazrela tokom poslednjih 20 godina, taj evropski projekt je bio ideološka postavka i institucionalna realnost. Oni su oformili međunarodnu mrežu evropskih lidera, koji su većinom delili taj pogled. To liderstvo nije bilo samo ograničeno na političku sferu: većina evropskih elita je bila posvećena Evropi (naravno, bilo je i izuzetaka).

Grčka i borba evropske elite

Sada vidimo tu elitu kako se bori da očuva svoju viziju. Kada je ono Papandreu želeo da u Grčkoj održi referendum o merama stroge štednje (called for a referendum on austerity), evropska elita ga je žestoko pritisla da odustane od te svoje inicijative. Ideja o referendumu je potpuno razumna ako se u obzir uzme koju važnost po Grčku ima sporazum o strogim merama štednje. Takav jedan referendum bi dozvolio grčkoj vladi da sa pravom tvrdi da njene mere imaju odobravanja naroda Grčke. Evropska elita, na čelu sa kancelarom Nemačke Angelom Merkel, učinila je sve što je mogla kako bi sprečila da do toga dođe. U to je spadala i blokada isplate svih daljih iznosa novca za spasavanje – sve dok grčki političari ne budu u stanju da potvrde svoju posvećenost svim onim prethodno dogovorenim merama stroge štednje. Evropski bes povodom ideje o grčkom referendumu je zato potpuno shvatljiv.

Dospevši pod pritisak iz grčke elite, kao i iz evropske elite, Papandreu je podneo ostavku i bio zamenjen bivšim potpredsednikom Evropske centralne banke, a ideja o referendumu je nestala.

Savršeno je jasno da je grčka elita finansijski profitirala od EU.

Ovakav ishod se objašnjava dvema dimenzijama. Prva od njih je nacionalna. Zajednički utisak finansijske štampe je da je Grčka neodgovorno pozajmljivala novac kako bi održavala u životu ekstravagantne socijalne programe – pa posle nije bila u stanju da otplaćuje zajmove. Ali i grčka tačka gledišta ima svoju vrednost. Iz grčke perspektive, EU se pod finasijskim pritiskom pokazala kao mehanizam Nemačkoj da pomoću sistema slobodne trgovine u EU snažno povećava svoj izvoz u zemlje u razvoju – članice EU. Nemačka je, takođe, upotrebljavala [u svoju korist] propise Brisela i tako manipulisala evrom, da se Grčka našla u bezizlaznoj situaciji. Zatim je Nemačka tražila da Atina grčkom narodu nametne mere stroge štednje kako bi spasla neodgovorne [nemačke] finansijere, koji su, mada su odlično znali kakva je bila ekonomska situacija Grčke, rado bili spremni da Grcima pozajmljuju novac. Svaka od ovih verzija događaja ima u sebi ponešto od istine, ali ta debata je u stvari vođena samo između elita Evrope i Grčke. To je bio interni spor elita – i bez obzira na to da li u korist Grčke, ili u korist finansijskog sistema Evrope, obe strane su bile posvećene nalaženju nekog rešenja.

Druga dimenzija nije bila u vezi sa grčkom publikom [s jedne] i sa grčkom i evropskom elitama [s druge strane]. Savršeno je jasno da je grčka elita finansijski profitirala od EU. Nasuprot tome, grčka publika je imala mešana iskustva. Svakako, onih 20 godina prosperiteta od 1990 g. donele su korist mnogima, ali ne svima. Ekonomska integracija je dovela do potpunog otvaranja ekonomije Grčke da u nju uđu ostali Evropljani, što je neke segmente grčke ekonomije dovelo do ogromnih nezgoda. Evropski takmaci su nadvladali grčke radnike u mnogim segmentima industrije, a još posebno i vlasnike malih firmi. Dakle – u Grčkoj uvek postoje argumenti za protivljenje EU. Bolan i težak izbor koji postavlja sadašnja teška situacija samo jača te argumente – postavlja se pitanje: ko će u Grčkoj snositi teret disfunkcionalnosti evropskog sistema? Drugim rečima, uz pretpostavku da će EU biti spasena, ko će platiti troškove? Ono spasavanje koje je Nemačka u ime EU obećala, omogućilo bi da Grčka stabilizuje svoj finansijski sistem i otplati Evropi bar neke od svojih dugova. To bi uglavnom elitu Grčke ostavilo netaknutom. Cena će za Grčku biti oštre mere štednje – ali elita Grčke ne bi platila tu cenu. Tu cenu će platiti oni [obični] članovi grčkog društva koji bi izgubili svoj posao, penzije, plate i karijere.

U osnovi, prvo pitanje je bilo da li će Grčka, kao država, zbog svojih dugova da namerno bankrotira (deliberately default on its debts) - kako to čine i mnoge korporacije, pa da prisili EU na restrukturiranje dugova pod grčkim uslovima – bez obzira na ono što treba evropskom finansijskom sistemu, ili – da li će probati da dođe do dogovora shodno željama evropskog sistema. Drugo pitanje je da li će se dogovor sa Evropom oformiti tako da težina ne padne na narod, nego na elitu Grčke?

Vlada Grčke je odabrala da traži sporazum u skladu sa potrebama Evrope, i da dozvoli da najveći teret mera stroge štednje pada na pleća naroda. To je posledica evropskog interesa grčke elite, koji je sada dubok i trajan – kao i ideologije “europeanizma“. Pošto bi, po svojoj prirodi, glavni teret strogih mera štednje pao na narod, eliti je bilo od vitalnog interesa da do referenduma nikako ne dođe. Pa i tako, Grci će verovatno pokušavati da nekako izbegnu najteže aspekte oštrih mera štednje. To je, i takav je, nepisani “socijalni ugovor“ u Grčkoj: Grci će obećavati Evropljanima ono što oni traže, ali će dvosmislenom lukavošću štiti narod. Mada ovakav pristup u Grčkoj može i uspeti, on to ne može u zemlji kakva je Italija, čija je zaglibljenost prevelika da bi se mogla na taj način prikriti. To isto ne biti ni definitivno rešenje krize EU.

Stvarna evropska kriza

E, sad dolazimo do stvarne evropske krize. Uzimajući u obzir prirodu te krize kakvu smo već videli da se odigrava u Grčkoj, evropska elita može spasti evropski koncept i svoje sopstvene interese jedino ako troškove prebaci i na širu publiku, a ne samo preko dužnika. Davaoci kredita – kao što je Nemačka, takođe moraju da prihvate trošak [gubitak] i da ga raspodele [svom] narodu. Nemačke banke, jednostavno, ne mogu da uspeju da same pokriju te gubitke. Kao i francuske banke, i one će morati da budu rekapitalizovane (they will have to be recapitalized), što znači da će troškovi pasti na pleća naroda.

Nije bilo zamišljeno da Evropa funkcioniše na taj način. Baš kao i ideja “Večitog mira“ Imanuela Kanta, EU je obećavala večiti prosperitet. On je, uz sprečavanje rata, bio njeno veliko obećanje; više od toga – ona nije imala nikakvog moralnog plana. Neuspeh da dovede do ostvarenja bilo kog od tih planova potkopava legitimnost evropskog projekta. Ukoliko je veliki pad standarda života Evropljana cena za održavanje EU, EU biva oslabljena.        

Isto tako je važno i ovo: ako se uviđa da usled neuspeha njene elite ne uspeva ni EU, a uvidi se da evropska elita brani evropsku ideju kao sredstvo za očuvanje sopstvenog položaja i sopstvenih interesa, onda će se posvećenost široke javnosti toj ideji, koja ionako nije bila tako snažna kao kod elite, pasti pod sumnju. U Evropi je bilo široko rasprostranjeno verovanje da se ova kriza može savladati u okviru postojećih struktura EU. Međutim, Nemci su lansirali predlog koji bi kreditorima u EU – čitaj: Nemcima, dali ovlašćenje da nadgledaju ekonomske odluke dužnika. To bi dramatično potkopalo suverenitet. U EU bi se [možda] mogao “progutati“ gubitak suvereniteta radi dobijanja većeg prosperiteta, ali gubitak suvereniteta radi otplate dugovanja evropskim bankama je mnogo teže progurati.

Imigracioni faktor i predstojeći izbori

Sve ovo još dolazi još i u vremenu antiimigracionog, a naročito antimuslimanskog sentimenta u javnosti EU(anti-Muslim, feeling among the European public). U nekim državama, ljutnja se sve više usmerava prema EU i njenoj politici oko čuvanja granicak, kao i na nacionalne i internacionalne elite koje su imigraciju koristile za jačanje ekonomije, a njome uzrokovale ekonomske i kulturne napestosti kod lokalnog stanovništva. Na taj način, imigracija se povezala sa opštim percepcijama o EU i povećala ekonomsku i kulturnu podeljenost između naroda i EU elite.

Rasne i etničke napetosti u kombinaciji sa oštrim ekonomskim merama štednje, i osećanje naroda da ga je elita izdala, čine eksplozivnu mešavinu.

Rasne i etničke napetosti u kombinaciji sa oštrim ekonomskim merama štednje, i osećanje naroda da ga je elita izdala, čine eksplozivnu mešavinu. Evropa je to već doživela u periodu između dva svetska rata, mada to nije ekskluzivno evropski fenomen. Razočaranje sopstvenim životom, u kombinaciji sa osećanjem kulturne iščašenosti od strane došljaka, kao i osećanje da elita nije ni poštena, ni kompetentna, ni posvećena dobrobiti sopstvenog stanovništva bi svuda na svetu izazvala velike političke reakcije.

Do sada je EU izbegla eksploziju. Ali znaci upozorenja su tu. Anti-EU i antiimigrantske grupacije su postojale i u periodu kada je EU funkcionisala; ekstremno desne partije su u Francuskoj dobijale do 16% glasova na ispitivanjima javnog mnjenja (far-right parties polling up to 16 percent in France). Nije sasvim jasno da li je sadašnja kriza ojačala te elemente, ali nije ni jasno koliko će sadašnja kriza koštati narode EU, kao što do sada nije postalo ni jasno da čudotvorna rešenja ne postoje. Dok se Italija suočava sa svojom krizom, njena cena – kao i neizbežnost te cene će postajati jasnija.

U EU su 2012 i 2013 g. planirani, ili se očekuje više izbora, što uključuje i predsedničke izbore u Francuskoj 2012. i parlamentarne izbore u Nemačkoj 2013 g. Zasad, očekuje se da će to biti nadmetanja konvencionalnih partija koje su dominirale posle Drugog svetskog rata na Zapadu, i posle 1989. na Istoku. Uopšteno uzev, to su partije elita, koje sve manje ili više prihvataju ideju EU. Ali, anti-EU grupacije su se pojavile i u nekim od tih partija, a kako emocije narastaju, može doći do novog formiranja takvih partija, kao što će možda rasti i takve frakcije unutar postojećih partija. Kriza ovakvog razmera ne može proći bez pojava svojih “Čajanke“ [ Tea Party][2] i “Okupiranja Volstrita“. Međutim, u EU, gde pored ekonomskih pitanja kriza obuhvata i rasno pitanje, pitanje suvereniteta i nacionalnog samoopredeljivanja (national self-determination), kao i moralne osnovice same EU, ovi elementi će biti širi i intenzivniji.

Populistička osećanja spojena sa rasnom i kulturnom zabrinutošću predstavljaju klasične temelje desnim nacionalističkim partijama. Evropska levica je u svojoj glavnini deo proevropske elite. Izuzev njenih sitnih delova, vrlo malo njih nije prihvatilo EU. Desnica je ta koja je svojim upozoravanjima protiv EU u proteklih 20 godina dobila značajan broj pristalica. Zato bi bilo logično očekivati da će – kako cena krize i pitanje ko će tu cenu snositi postaju jasnije, te grupacije postati mnogo snažnije.

Zato je ono pravo pitanje: kako će se razvijati finansijska kriza? Radi se o tome da li će evropski projekt preživeti. A, to zavisi od toga da li će evropska elita biti u stanju da održi svoju legitimnost. Ta legitimnost nije niukoliko potpuno izgubljena, ali ona biva sve više stavljana na ispit – pa je teško uvideti kako će je elita održati. Zbog toga što se u najvećem delu EU uticaj krize još nije odrazio na živote pojedinaca, ispitivanja javnog mnjenja zasad ne pokazuju taj trend. Kada do toga dođe, doći će i do velikog preračunavanja vrednosti i položaja evropske elite. Biće poziva na osvetu i zakletvi da se nikada više neće dozvoliti da se tako nešto ponovi.

Bez obzira na to da li će sledeća najskorija evropska kriza da se usredsredi na Španiju, ili Italiju, iz svega sledi da će do polovine ove decenije politički krajolik EU dramatično da se promeni – pojaviće se niz novih partija, novih ličnosti i novih vrednosti. I SAD imaju dosta od ovih trendova, ali američke institucije nisu novoobrazovane. Istina, ono što je staro i što slabo funkcioniše stvara probleme, ali ono što je novo i ne funkcioniše je opasno. Zašto će putanja SAD biti drugačija je predmet za drugi put. Dovoljno je da se kaže da su problemi Evrope prevazilaze samo finansijske.

U krizi Evrope se radi o suverenitetu, kulturnom identitetu i legitimnosti elite. Ova finansijska kriza može imati nekoliko ishoda – sve loše. Bez obzira na to koji od njih će biti izabran, njen efekt na politički sistem će biti dramatičan.

Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis