Москва повећава улог на сиријском фронту

Још од самог почетка сиријског рата, Москва је показала своју јасну подршку председнику Асаду. Већ пуне четири године Руска Федерација испоручује оружје, муницију и резервне делове за САА (Сиријска арапска армија), помаже обуком и обавештајним подацима да би спречила Асадов пад и приморала супротну страну на преговоре и неку врсту поделе власти. Москва је доста наде полагала у женевске преговоре, који су виђени као први корак према стабилизацији ситуације у Сирији.

Међутим, преговори су пропадали и пре него што би уопште и започели, а Вашингтон би користио предах да пронађе нову тактику којом би његова исламска пешадија однела одсудну победу на терену. Геополитичко одмеравање Москве и Вашингтона на Блиском истоку, са епицентром у Сирији, добило је током септембра једну нову димензију. Руска војска је и званично ушла у Сирију са намером да се придружи Асаду у борби против Исламске Државе.

Зашто је Русија одлучила да узме учешће у сиријском хаосу и зашто баш сада? 

Након драматичног сучељавања америчке и руске флоте у Источном Медитерану 2013. године, изгледало је да је Русија успоставила равнотежу, па чак и иницијативу на Блиском истоку, али тај привид је потрајао непуних годину дана, када се пажња светских медија, а посебно Русије, усмерила на украјинску кризу, која је прерасла у прави грађански рат. Нимало случајно, уследио је успон "Исламске државе", која се данас простире на великом делу територије Ирака и Сирије. Уследили су бројни порази деморалисане и разбијене ирачке војске, која је изгубила цео северозапад, укључујући и милионски Мосул. Током читаве 2015. године, сиријске снаге се повлаче. Изгубљен је Идлиб, Палмира и многи други градови, Исламска држава и Ал Нусра се опасно приближавају Латакији, ствари све више измичу контроли, а изморена и пренапрегнута САА трпи све веће притиске непријатеља који напада у таласима са новим, свежим добровољцима и новим, западним наоружањем.

Кремљ је схватио да више нема избора, ако не жели да изгуби Сирију, јединог савезника којег има на Блиском истоку. Недавно објављени сателитски снимци сиријске ваздухопловне базе Басел ел Асад говоре да се тамо налази повећа борбена група руских авиона (4 СУ-30СМ, 12 СУ-25, 12 СУ-24М), уз 12 хеликоптера Ми-24 и непознат број Ми-17 и Ка-27. Базу обезбеђује (за сада) батаљон морнаричке пешадије, ојачан оклопно-механизованим јединицама (тенкови Т-90, транспортери БТР-82А), артиљеријом и ПВО системима Панцир.

Ова сиријска база, недавно проширена и модернизована, требало би да буде својеврсни здружени оперативни центар, који би требао да координише дејствима руских, иранских и сиријских снага,  са задатком да се промени ток рата у Сирији и противник присили на преговоре. Целу ову операцију у Источном Медитерану ће штитити Црноморска флота, уз садејство бродова других флота руске морнарице.

Овакав изнуђени потез Москве се могао очекивати и знатно раније, али могућност директне војне интервенције у Украјини и ширење сукоба, као и обезбеђивање Крима, приоритета број један, захтевали су да Кремљ преусмери своје ресурсе у другом правцу. Упркос још увек нестабилној ситуацији на западним границама и претећој ескалацији сукоба, Москва је била принуђена да хитно дејствује и спасе свог савезника, Башара ел-Асада.

Да би се омогућило несметано пребацивање руских војних ефектива у Сирију, било је неопходно обезбедити транспортне коридоре. Договором са Техераном и Багдадом, Русија је обезбедила ваздушни коридор до Сирије, претпостављајући да ће правац преко Бугарске и Грчке блокирати Вашингтон. Коридор преко Турске је већ одавно постао превише несигуран, а председник Ердоган је доводећи у питање изградњу Турског тока недавним одлагањем почетка његове изградње, свима ставио до знања коме је Турска одана. У међувремену је Анкара, уз подршку Лондона, затражила стварање „хуманитарне“ зоне забране летења над севером Сирије, због великог броја избеглица које су преплавиле границе Европске Уније. Ердоган је, разумљиво, заборавио да спомене да је управо Турска, отварањем својих безбедносних брана (уз финансијску помоћ С.Арабије и УАЕ) омогућила стотинама хиљада избеглица да крену у таласима пут ЕУ.

Уз обезбеђивање ваздушног и поморског коридора (Босфор и Дарданели), руска дипломатија је успела да нормализује односе Дамаска и Каира, искористивши чињеницу да египатски председник Сиси види у Асадовој опозици претњу и по безбедност самог Египта. То није све, јер је крајем јула у Москви тајно боравио и командант „Кудс“ снага Иранске револуционарне гарде, генерал-мајор Касем Сулејмани, како би се осигурала боља координација са руским снагама на терену.

Осим "Исламске државе" и Ал Нусре и њихових покровитеља из Ријада и Вашингтона, додатни проблем Москви ствара већ престарела Црноморска флота. Некада моћан део совјетске  поморске силе, остала је на 4 већа површинска брода (ракетна крстарица „Москва“, разарач класе Кашин и две фрегате класе Буревесник), сви старости веће од 30 година. Команда Руске ратне морнарице, свесна стања у Црноморској флоти, је учинила све што је могла да модернизује и ојача своје базе у Севастопољу и Новоросијску, тако да ће до краја године ова флота добити барем једну нову фрегату класе Адмирал Григорович, 2 подморнице класе Варшавјанка и 2 корвете класе Бујан-М. То је тек скромни почетак обнове којa ће трајати годинама, али Москва више не може да чека, мораће да се сналази са оним што има.

Шта Русија жели да постигне директним војним уплитањем у рат у Сирији?

Основна намера Москве је да спречи Либијски сценарио. Асад је у све тежој ситуацији, његове снаге се повлаче из многих провинција (Идлиб), само на појединим правцима имају иницијативу (Забадани) и то захваљујући значајној подршци либанског Хезболаха. Уколико би успела Ердоганова иницијатива о успостављању зоне забране летења над северним делом Сирије, Асадов слом би се значајно убрзао и врло брзо бисмо били сведоци репризирања Либије. Јасна намера Москве да се бори против Исламске Државе, избија западним силама све аргументе из руку па не могу да врше уобичајени политички, економски и медијски притисак, иако им Кремљ директно квари планове. Сада, уз долазак Руског ратног ваздухопловства, покушај да се чак и унилатерално уведе једна таква зона би значио рат са Русијом. Дакле, први циљ је постигнут.

Други циљ се односи на поправљање стања на терену и одбацивање исламиста што је даље могуће, уз наношење таквих губитака који би онемогућили њихове офанзивне акције за дужи временски период. Борбени авиони и хеликоптери не могу сами да изврше тако комплексан задатак, већ су потребне и копнене снаге. Тај део задатка је очигледно додељен иранском генерал-мајору Касему Сулејманију, који већ неко време припрема елитне Кудс снаге и друге добровољце из Ирана, Ирака, Авганистана, за копнену офанзиву на припаднике "Исламске државе" и Ал Нусре.

Прве озбиљније здружене руско-сиријско-иранске операције могу се очекивати ускоро, а њихов основни циљ ће у сваком случају бити одржавање копнене комуникације Дамаска са Латакијом. Да би се то постигло, мораће се извршити снажан притисак на исламисте, који су заузимањем целе провинције Идлиб, озбиљно угрозили раније поменуту комуникацију и већ неко време покушавају да је пресеку. Такође, очекује се и офанзива усмерена у правцу историјског града Палмире, чијим би се ослобађањем успоставила квалитетнија комуникација са Ираком и ослободили бар неки нафтни извори које сада користи "Исламска држава".

Руски војни и обавештајни аналитичари не верују у могућност потпуне победе и успостављања контроле над целокупном територијом Сирије, али сматрају да би успешна сиријска кампања омогућила лакше постизање примирја па чак и неку врсту договора о будућности Сирије, чиме би се сачувале тренутне руске позиције у тој разореној блискоисточној земљи.

Каква ће бити реакција Вашингтона?

Досадашње реакције Вашингтона би се могле окарактерисати као дволичне. Са једне стране, амерички државни секретар Џон Кери и британски министар спољних послова Филиф Хамонд дају прилично благе, балансиране и флексибилне изјаве, у којима изостаје осуда најновијих руских активности у Сирији. Са друге стране, тај исти Вашингтон је затражио (и добио) од Бугарске и Грчке да затворе свој ваздушни простор за прелет руских војних транспортних авиона према тој истој Сирији. Израелски премијер Нетанијаху је хитно отпутовао у Москву, да лично поразговара са председником Путином и процени да ли ће и колико ће моћи Израелско ратно ваздухопловство да настави са својим ексурзијама у сиријском ваздушном простору. Осим тога, ту је и увек по Израел непријатни ирански савезник, Хезболах па се део разговора односио и на ту тему.

Јасно је да Вашингтону у неку руку одговара активно учешће Русије у рату у Сирији, али само уколико ће Руси да троше своје ресурсе без конкретних резултата на терену. Много је извесније да ћемо гледати неку врсту директног прикривеног рата у Сирији, ако то више и може да се оквалификује као прикривен, између САД (ИД, Ал-Нусра) и Руске Федерације (САА, ИРГ, Хезболах).

У сваком случају, „искреност“ Запада ће се видети на примеру Украјине. Уколико кијевска хунта поново покрене офанзиву на Донбас, то ће бити сигуран знак да је Вашингтон решен да увуче Москву у сукоб на два фронта и да је на тај начин максимално ослаби. Уколико до тога не дође, могло би се закљичити да се Запад преиграо са Исламском Државом и да би могли да искористе Русију (бар привремено), како би се мало смањиле тензије, док поново не успоставе контролу на терену. Иако многи аналитичари наговештавају овакав развој догађаја, он је најмање вероватан.

То би једино могло да буде тачно у случају држава ЕУ, које су се нашле у веома тешкој ситуацији због правог егзодуса избеглица и миграната са Блиског истока. Већ први избеглички талас је показао све слабости Брисела и колико је заправо тај конгломерат држава, које уједињује само голи економски интерес, слаб и разједињен. Водеће европске државе, ослањајући се на економске и политичке уцене и притиске над мањим и слабијим чланицама, одједном су се нашле у небраном грожђу, у тренутку када хуманост и „европске вредности“ треба показати трошећи сопствени новац и ресурсе, а не као до сада, пљачком туђих (Либија, Ирак...). Таква „невоља“ ЕУ потпуно одговара Вашингтону, који ће слабљењем својих европских савезника, уз истицање претње са истока (Русија) и југа (Блиски исток и север Африке), још више оковати ЕУ у свој НАТО загрљај. Не треба заборавити ни интересе крупног капитала, којем ће оволики прилив избеглица и имиграната омогућити додатно смањивање цене рада у ЕУ и повећати профит.  

Јасно је да је Москва морала одлучније да се ангажује у Сирији, јер је и Вашингтон појачао своје активности и довео Асада у готово безизлазну позицију, али је тешко отети се утиску да су руске акције закаснеле. Томе је вероватно допринео и украјински рат, којег је Вашингтон иницирао пар година пре него што је првобитно планирао, управо због руских потеза у Сирији. Колико су ствари озбиљне, највише говори отворена спремност Кремља за директну војну сарадњу са Техераном (Иранска револуционарна гарда, Хезболах), што ће бити прва таква сарадња у историји.

Оно што може да забрине Москву је могућност истовременог ангажовања на два фронта (Сирија, Украјина), што би додатно економски ослабило руску привреду, начету санкцијама и отвореним енергетским ратом и вештачким обарањем цене нафте и гаса на светском тржишту. Кремљ се нада да је потписивањем примирја (Минск 2) део посла обављен, посебно због директног укључивања две најважније европске државе у његово доношење (Француска и Немачка).

Додатно осигурање за Русију би могла да представља и велика европска главобоља изазвана поплавом избеглица са Блиског истока, као и страх Брисела да би се сличан сценарио могао поновити и са Украјином, уколико се и тамо обнове борбе које могу да измакну контроли. Међутим, Запад је већ небројено пута показао склоност ка вероломству и преварама па је неопходан крајњи опрез при склапању било какве сарадње са Вашингтоном и Бриселом, јер поред таквих „партнера“, коме још требају непријатељи?