Нетањаху се поиграва судбином Блиског истока

Једно обраћање у УН остаће упамћено као отворени позив на рат. Израелски премијер Бењамин Нетањаху је у свом запаљивом говору оптужио Иран да развија атомско оружје за војне сврхе и сликовито је упозорио свет на “црвену линију” преко које Израел неће прећи. Он је свету за говорницом у УН показао класичан цртеж бомбе са различитим нивоима обогаћења уранијума које представљају фазе развоја иранског нуклеарног програма, за који Иранци упорно тврде да служи у мирнодопске сврхе. На цртежу су представљене три фазе од којих је прва, обогаћење уранијума до 70%, већ окончана.

Он је изјавио да црвена линија преко које Израел неће прећи представља обогаћивање уранијума до 90%, што представља другу фазу коју је Иран такође већ развио. Он је позвао међународну заједницу да учини слично и да не дозволи да се друга фаза претвори у трећу, тј. у способност Ирана да активно произведе атомску бомбу.

Израел упорно упозорава да би Иран могао да употреби нуклеарно наоружање против Тел Авива. Да ли је ово параноја или разложна забринутост? Иранци, што је потпуно тачно, тврде да је свакој земљи дозвољено да користи нуклеарну енергију у мирнодопске сврхе и да је њихов програм намењен искључиво мирнодопској употреби. Међутим, питање је да ли Израел може веровати Техерану на реч. С друге стране, Израел већ поседује нуклеарно оружије и преко две стотине атомских бомби[1], што значи да поседује одређену врсту монопола над атомским оружјем и не дозвољава да га ниједна друга земља у региону не поседује. Страх Израелаца је донекле оправдан, међутим ова земља је већ одавно постала нуклеарна сила и њени суседи исто тако имају разлога за страх.

Ситуација је веома напета, јер чак ни унутар Израела не постоји политичко јединство када је у питању напад на иранска нуклеарна постројења, природно јер такав потез носи са собом огроман ризик. САД не би желеле рат са Ираном, нити би им он ишао у прилог, али израелско руководство остаје ушанчено у својој позицији да је потребно уништити ирански нуклеарни програм. Такав став само ситуацију чини напетијом и озбиљно угрожава односе између Израела и Ирана који се, судећи по изјавама, већ налазе на ивици рата. Али такав рат би запалио читав регион. Тешко да би такав сукоб довео до светског рата који би укључио Кину и Русију с једне и САД с друге стране, али је несумњиво да би читав Блиски исток горео у ратном вихору, чије се последице не би могле предвидети. Израелско инсистирање на ратној опцији може нежељено да увуче САД у сукоб са Ираном, чији војни капацитети нису нимало занемарљиви.

Евентуални ваздушни напад на Иран би могао да има три алтернативна правца: Либан-Турска, Јордан-Ирак, Црвено море-Саудијска Арабија-Персијски залив. Овакав напад је далеко него ризичан, као прво, авионима би, без обзира на руту, била потребна допуна у ваздуху. Виши сарадник за војно ваздухопловство на Међународном институту за стратешке студије (ИИСС) у Лондону Даглас Бери каже да би пуњење горива у ваздуху било критично. “Израелски авиони не само да треба да уђу и изађу из иранског ваздушног простора, већ морају да имају довољно горива уколико дође до непредвиђених ситуација током мисије”[2] Верује се да Израел има између осам до десет великих танкера, али стручњаци вјерују да ће капацитет бити један од ограничавајућих фактора.

Што је важније, иранска нуклеарна постројења се налазе дубоко у ваздушном простору Ирана и укопана су у подземним бункерима, тако да се поставља питање делотворности ваздушног напада чак и уколико би му претходио удар крстарећим пројектилима из подморница.

Иран такође има респектабилну ПВО. Спекулише се да су Иранци преко Кине набавили кинеску верзију најсавременијег руског ракетног система противваздушне одбране С-300 или да су им Руси испоручили технологију за производњу истог, међутим ово су само спекулације од којих сваки озбиљан аналитичар мора да се огради. Међутим, без обзира на ово, Иран поседује усавршену верзију система MIM-23 HAWK који је Ирану испоручен од стране САД пре пада режима Резе Пахлавије 1979. године.[3] “Домет ових усавршених одбрамбених система износи више од 40 км. и он је у стању да интелигентно прати и гађа непријатељске авионе и хеликоптере при суперсоничним брзинама”, изјавио је генерал Мохамед Наиџар.

Осим тога Иранци су усавршили руски систем “Куб” са савременијим радарским системом. Такође поседују руски систем “Тор” међутим он је намењен за гађање циљева који лете ниско. Ипак смештај и конфигурација терена Израелу би далеко отежало ситуацију на терену. Само би највеће светске силе могле да се усуде на овакав напад. Израел би у нападу користио своје најмодерније авионе типа “Ф-15” који би носили пројектиле за пробијање бункера, међутим ово им не би много помогло уколико су иранска постројења укопана у природним бункерима односно планинама. Израел располаже најсавременијим авионима америчке производње “Ф-15“ који су своју супериорност доказали у многим сукобима од Пустињске олује па до бомбардовања СРЈ, али Иран поседује авионе који би могли да се супроставе израелским јуришним авионима. Пре свега ту су авиони “Ф-14” такође америчке производње које је Иран примио од Американаца такође у доба Шаховог режима. Затим ту су и авиони типа “МИГ-29“ који би могли да се супроставе израелским авионима нарочито уколико су модернизовани, међутим ми немамо податке о таквим модернизацијама.

Иранци остају пркосни упркос снази израелског ратног ваздухопловства. Командант иранске Револуционарне гарде, генерал Мухамед Али Џафари изјавио је да израелске претње само подстичу пркос Исламске Републике. “Непријатељ жели да нас заустави на нашем путу, али те претње само јачају нашу одлучност да наставимо у истом правцу”, рекао је Џафари, који је прошлог викенда најавио да ће се на послетку догодити израелско-ирански рат, као и да је његова земља спремна.[4]

Дакле, израелски авиони би морали да уђу у ваздушни простор Ирана и да се из њега врате што представља велики ризик упркос томе што наш најпознатији војни аналитичар Мирослав Лазански тврди да „у борби са Ф-15 ниједан ирански авион нема великих шанси за успех.” [5] Мирослав Лазански тврди такође да би Израел по цену “прихватљивих” губитака могао да врати ирански нуклеарни програм 10-15 година уназад али не образлаже који су то прихватљиви губици. “Но, шта ће бити „дан после”? Хоће ли и чиме Иран узвратити? Балистичких ракета које могу досегнути Израел Иранци и немају много, само четири лансера за 20 пројектила „шахаб-3”, те 16 лансера за „шахаб-1” и „шахаб-2”. С друге стране, израелска ПВО располаже са 17 батерија ракета „хоук” побољшане верзије, шест батерија ракета „патриот”, три батерије пројектила „ероу” и са најмодернијом мрежом радара за гледање „иза хоризонта”, све лоцирано код Хадере, Палмачима, Неватима и Бершебе. Чак и да Иран лансира ракете на Израел, врло мали број тих пројектила евентуално би и прошао кроз ПВО систем Израела.” Међутим, Мирослав Лазански је заборавио да систем “патриот” није савршен, што се доказало у Заливском рату. Питање је са колико би ракета Иран узвратио по Израелу али тешко да би ПВО систем Израела могао да заустави већину ових пројектила нарочито уколико напад буде масовнији. Лазански тврди да би “евентуалном блокадом Хормуза Техеран само помогао САД, па и неким земљама Персијског залива, да и оне уђу у сукоб. Остају још терористички напади „Хезболаха”. И цене нафте. И међународни односи? И то је све...” Веома чудан закључак, зато што цене нафте на светском тржишту никако не бисмо смели да занемаримо. Уколико би Иран блокирао мореуз Хормуз, а за то сигурно има капацитета, то би имало несагледиве последице по цену нафте на светском тржишту и на економско стање САД и ЕУ. Осим тога, Американци не желе сукоб са Ираном, у томе је суштина проблема и никакав добитак за Израел не би представљало невољно увлачење САД у рат. Наравно аутор текста занемарује терористичке нападе Хезболаха који би озбиљно угрозиле Израел.

Осим тога, „Израелци би деловали на границама својих могућности. Само мали број ваздушних сила на свету би могао да изведе такву операцију. Чак и да успеју, то би само успорило ирански нуклеарни програм”, истиче Бери. И заиста доводи се у питање делотворност таквог напада. Он би само могао да успори развој иранског нуклеарног програма али не и да га потпуно уништи или врати десет до петнаест година уназад. “Последице таквог напада биле би лоше и глобалне. Овај подухват нема ниједну позитивну страну”, додао је Бери.

Тај став за сада дели и најбитнији савезник Израела. Само пре неколико дана, начелник Генералштаба америчких оружаних снага, генерал Мартин Демпси је изјавио да израелски напад не би био паметан. „Такав напад би био дестабилизирајућ и не би постигао дугорочне циљеве”.

Наравно, такав напад не би био само дестабилизирајући, већ би угрозио читав Блиски исток. Уколико Иран лансира ракете на Израел, које би сигурно биле усмерене према израелским атомским централама које нису подземне, то би представљао само почетак невоља са којима би се сусрео Израел. Хезболах би свакако интензивирао своје нападе на мете у Израелу, што би само по себи довело до распиривања ширег конфликта у региону. Када се све узме у обзир, читав регион Блиског истока се налази на ивици глобалног сукоба и евентуални напад Израела на Иран би само додатно погоршао ситуацију која би могла да има несагледиве последице.