Neuspeo pokušaj nastavka Narandžaste revolucije u Ukrajini

Tačno pre devet godina prisustvovali smo tzv. Narandžastoj revoluciji u Kijevu. Na prvi pogled dosta je sličnosti: tzv. Narandžasta revolucija odvijala se krajem novembra i početkom decembra, njeno glavno uporište bio je centralni trg u Kijevu. Čovek protiv koga je pokrenuta ta revolucija isti je i danas – Viktor Janukovič, koji je krajem 2004, kao aktuelni predsednik vlade, trijumfovao u drugom krugu predsedničkih izbora nad Viktorom Juščenkom i trebalo je da postane predsednik države. Danas je takođe glavni protivnik demonstracija i „revolucije u embrionu“ Viktor Janukovič, koji je doduše i pored tada oduzete pobede na predsedničkim izborima 2004. pobedio na predsedničkim izborima početkom 2010. i sada je aktuelni predsednik Ukrajine.

Ponovo su oni koji jurišaju u „demokratskom naletu“, čak i kad ruše sedišta institucija države, predstavnici iz zapadnog dela zemlje, udruženi koaliciono protiv izabranih državnih funkcionera i organa vlasti, koje su prethodno na opšteukrajinskim izborima izglasali većinski birači mahom iz južnog i istočnog dela zemlje – što je formula koja u startu ove prve na CNN i Tajmsu u Londonu i Njujorku predstavlja kao dobre momke sa belim šeširima, nasuprot lošim momcima proruskog opredeljenja.

Iako je na prvi pogled mnogo sličnosti, mnoge su se stvari promenile za ovih devet godina i u samoj Ukrajini, a i u svetu, što izrazito menja moguće pravce daljeg razvoja situacije. U svetu je u ovih devet godina došlo do izuzetno velikih promena, svet je ubrzano zakoračio u pravcu multipolarizma. Svetska ekonomska kriza je ubrzala taj proces, jer je to zapravo američka i u širem smislu zapadna kriza posmatrano sa aspekta strukture i uzroka i sa druge strane najvećih posledica od nje. Najveći uzročnici, kao i posledice, najviše pogađaju SAD, kako sa aspekta tvrde moći (neposrednih gubitaka ekonomskih), tako možda još više i sa aspekta meke moći (privlačnost kulture i civilizacije jedne zemlje u očima ostatka sveta), pošto je neoliberalna ekonomija, ili skup ekonomskih mera nazvan Vašingtonski konsenzus, a koji se parcijalno može nazvati i neomonetaristička teorija, šok-terapija i dr. bila zapravo oruđe u rukama angloameričke politike.

Nevezano od svetske (zapadne) ekonomske krize jedan drugi, sporiji po svom odvijanju proces, ali zato dubok i intenzivan, takođe menja svetski poredak ka multipolarizmu, a to je prelazak svetskog centra ekonomije od severnog Atlantika (obe obale, odnosno SAD i zapadne Evrope) na severni Pacifik, zapravo na Daleki istok sa akcentom na Kinu, a u nešto manjoj meri i na Japan, istočnoazijske tigrove, ruski Daleki istok.

U tom kontekstu za ovih devet godina došlo je do još vidljivijih promena u prilog ovom procesu, pa je još pre više od tri godine Kina prestigla po bruto društvenom proizvodu Japan i izbila na drugo mesto kao ekonomija sveta, odmah iza i dalje vodećih SAD.

Pored navedena dva faktora - procesa, dakle svetske, ili pravilnije rečeno pre svega zapadne ekonomske krize, te prelaska centra svetske ekonomije na megaregiju Dalekog istoka, važno je napomenuti već evidentan brži napredak zemalja BRIKS od SAD, što takođe ubrzava u praksi prerastanje svetskog poretka ka multipolarizmu. Upravo u ovoj kalendarskoj godini, pored recimo slučaja Snoudena i ranije Asanža kao parametara tzv. meke moći, pojavila su se dva važna pokazatelja ozbiljnog prelaska svetskog poretka ka multipolarizmu. U oba slučaja u glavnim ulogama su bile Rusija i Amerika, i u oba slučaja je Putin uspeo da nadvlada zamisao vašingtonskog centra moći, kao još uvek vodećeg u svetu, ali sada možemo definitivno reći u definitivno multipolarnom svetu. Prvi slučaj je bio Sirija, a drugi je Ukrajina.

A sada da se vratimo na Ukrajinu, pošto smo konstatovali da se svet bitno promenio za ovih devet godina od narandžaste revolucije, šta se to i koliko promenilo u samoj Ukrajini.

Sama Narandžasta revolucija je počela sa određenim dilemama, jer je osporena izborna pobeda u drugom krugu predsedničkih izbora Viktoru Janukoviču, za koga je tada rečeno da je autokrata i proruski političar, kao i njegova Partija regiona, inače pojedinačno posmatrano već u dužem periodu ubedljivo vodeća stranka u zemlji. Tokom sledećih pet godina predsedničkog mandata Viktora Juščenka dolazi do totalnog kraha ukrajinske ekonomije, do niza zloupotreba samog Juščenka u vršenju vlasti, što je na kraju dovelo do toga da on kao aktuelni predsednik na predsedničkim izborima januara 2010. ne samo da nije uspeo da se plasira u drugi krug, već je osvojio svega oko 5% poverenja izašlih birača, a njegova stranka je došla u situaciju da se bori za cenzus.

Pored toga, Julija Timošenko, druga zvezda narandžastih, sukobila se veoma brzo sa Juščenkom, a na predsedničkim izborima 2010. uspela je da uđe kao drugoplasirana u drugi krug izbora, gde je poražena od Janukoviča. Takođe, njena stranka nešto bolje stoji od Juščenkove Naše Ukrajine, ali je sama Timošenkova naknadno osuđena na višegodišnji zatvor zbog navodnih zloupotreba, u kojem se još uvek nalazi. Za ovih devet godina Ukrajina je posmatrano unutarpolitički, ali i geopolitički, postala još podeljenija. Međutim, u poslednje četiri godine vladavine Janukoviča i koalicije Partije regiona i Komunističke partije (Kompartije), snaga proruske polovine zemlje je bitno ojačana do te mere da je realno da gotovo i hipotetički otpada mogućnost da se recimo NATO jednog dana nađe u tom delu Ukrajine.

Najvažnije geopolitičke tekovine Janukovičeve vlasti i aktuelne vlade Azarova su sledeće:

1.Produženje stacioniranja Ruske crnomorske flote u Sevastopolju, praktično do gotovo sredine ovog veka.

2. Proglašenje vojne neutralnosti Ukrajine, što ostavlja mogućnost saradnje i sa NATO posebno kroz Partnerstvo za mir, ali i sa ODKB i novouspostavljenim Slovenskim savezom, gde se svake godine održavaju vojne veze sa Rusijom i Belorusijom.

3. Oduzimanje statusa ratnih heroja kolaboracionistima sa nacistima iz Drugog svetskog rata, što je Juščenko doneo poslednjih dana svoje vlasti, uoči primopredaje dužnosti.

4. Možda najvažnije jeste davanje statusa ruskom jeziku zvaničnog u upotrebi, pored ukrajinskog, u istočnoj polovini zemlje, računajući i grad Kijev i Kijevsku oblast.

Na osnovu ovih odredbi Ukrajina je ponovo vraćena u geopolitičku ravan u kakvoj se nalazila u vreme predsednika Kučme, s tim da je učinjen još približno važan korak ka Rusiji i interesima proruske polovine zemlje.

Prošle godine u oktobru održani su parlamentarni izbori po novim pravilima, gde je Partija regiona i Kompartija ostvarila rezultat da mogu da formiraju vladu i bez male stranke Litvina. Istina, zbog osetno manje izlaznosti u jugoistočnoj polovini zemlje u odnosu na severozapad, ta pobeda je bila tesna i delom omogućena i zbog novog načina održavanja izbora (kombinacija proporcionalnog i regionalno-većinskog izbornog sistema). Ipak Ukrajina pod Janukovičem nije uradila i ključni potez koji je priželjkivao ruski tabor, a to je ulazak u Carinsku uniju. Istina, u junu je Ukrajina postala posmatrač pri Carinskoj uniji, ali nije išla dalje. Verovatno je Janukovič smatrao da bi s obzirom na situaciju u zapadnom delu zemlje i zapadni pritisak moglo da dođe do poremećaja unutrašnje ravnoteže zemlje, a sa druge strane da je konvertiran potez, i da njegovo deklarativno zalaganje za EU pri postavljenoj visokoj lestvici zahteva Brisela, neće biti ozbiljno skoro razmatrano.

Ukrajina pod Janukovičem je proklamovala okrenutost evropskim integracijama, paralelno sa integracijama na istoku, uz davanje izvesne načelne prednosti EU. Najednom je u vreme rasplamsavanja sirijske krize, Brisel spustio kriterijume i uslove koje je imao dotle prema Kijevu, što se možda delom može posmatrati i kao deo odgovora Vašingtona na Putinovu blokadu napada na Siriju, odnosno „razvlačenje fronta“. Jer ako se Putin usudio da se ispreči Americi po pitanju Sirije, sledilo je razvlačenja linije sučeljavanja na širi front pitanja, gde su Amerikanci smatrali da su jači i da će na taj način iscrpljivati Putina i rusku spremnost na suprotstavljanje.

Janukovič se našao u situaciji da je morao da manevriše, uskoro je bio izložen i pritisku od strane Rusije, ali i u samoj Ukrajini je došlo do suprotstavljanja na istočnom delu. Janukovič je u novonastalim okolnostima, imajući u vidu izostanak bilo kakve konkretne finansijske podrške sa zapada, uz očajnu ekonomsku situaciju u zemlji, i sa druge strane iskazanu spremnost Rusije da uzvrati blokadom za niz proizvoda, za koje je smatrala da Ukrajina može ukoliko uđe u proces pridruživanja sa EU da joj trgovinski naudi, dakle Kijev se još jednom okrenuo i odbio da potpiše predloženi ugovor o stabilizaciji i pridruživanju. To je izazvalo uraganske proteste opozicije, potpomognute sa zapada, i zemlja se ponovo kao i u vreme narandžaste revolucije, našla izložena protestima, ali zvanične vlasti su ipak odolele.

U ovako izmenjenim unutrašnjim i spoljnim okolnostima za ovih devet godina, nije ni čudo što su danas kapaciteti za novu, drugu Narandžastu revoluciju manji. Glavni motiv Janukoviča je da sačuva mir u zemlji, da se pripremi za predsedničke izbore koji će se održati početkom 2015. godine, da koliko-toliko popravi veoma lošu ekonomsku situaciju u zemlji. On će pokušati da zadrži svoj pretežni uticaj u ruskojezičkom biračkom telu, gde mu je zasad jedina konkurencija Kompartija (Komunistička partija Ukrajine). Međutim, Janukoviču je pretila opasnost da se daljim popuštanjem po pitanju integracija sa EU zaista javi ozbiljna opozicija koja bi mu preotela dosadašnji (ogroman i preovlađujući) uticaj u ruskojezičkom biračkom telu.

Sa druge strane, Janukovič će pokušati da ne zatvori vrata svom izvesnom uticaju i u srednjoj, i u manjoj meri i delu zapadne Ukrajine, daljim laviranjem i izbegavanjem svog otvorenog svrstavanja u proruskog saveznika. To bi konkretno moglo značiti da će Janukovič izbegavati da potpiše sporazum o pridruživanju sa EU, a da će sa druge strane verovatno izbegavati da to uradi i sa Carinskom unijom, osim u dva slučaja. Prvi bi bio taj da se on delom ili u potpunosti već na to obavezao u okviru nedavnog sporazuma sa Putinom, kojim se Rusija obavezuje da bitno smanji cenu svog gasa koji izvozi Ukrajini, i paralelno sa tim ulaže 15 milijardi dolara u ukrajinsku privredu. Drugi potencijalni razlog bi bio taj da Rusija učini dodatne ustupke Ukrajini u ekonomskoj sferi pre svega, ali potencijalno i u političkoj i nekim drutim oblastima ustupaka. Čak i da dođe do spremnosti Janukoviča da Ukrajina uđe u Carinsku uniju, to bi izazvalo nezadovoljstvo i svakako neki oblik protesta u zapadnom delu zemlje. Stoga je verovatnije da će Janukovič pokušati da sprovede ono što je u jednoj prilici nedavno i najavio, a to je segmentirano i delimično prihvatanje i rad na realizaciji nekih od pravila koja postoje u Carinskoj uniji, mada će čak i u takvoj situaciji, on teško javno reći da je došlo do definitivnog razlaza sa EU, već će zadržati načelnu spremnost na izvesne oblike saradnje u tom pravcu. Sa takvom pozicijom, Janukovič će pokušati da pobedi na predsedničkim izborima početkom 2015.