Нуклеарни потенцијал Русије - инструмент претње или одвраћања?!

Моћан нуклеарни потенцијал представља главни оружани гарант територијалне целовитости и свеукупне националне безбедности Русије. У годинама тешких унутрашњих политичких ломова, социјалних тензија и друштвених превирања, руски нуклеарни потенцијал је одржао на површини међународну позицију и статус Русије као велике силе. Данас, у условима брзих геополитичких промена и крупних безбедносних изазова, евентуална могућност употребе макар иједне нуклеарне бојеве главе, као и несагледиве демографске, материјалне, биолошке и еколошке последице које би њеном употребом биле изазване пресудно обликују савремене геостратегијске пројекције великих сила на истоку Европе, али и ниво руских претњи западном свету.

Крај Другог светског рата је, наговестивши скори почетак Хладног рата, обележила употреба нуклеарног оружја, док је крај хладноратовских супротстављености довео до прекомпоновања постојећих нуклеарних структура моћи у савременом свету.

Некадашњи совјетски нуклеарни потенцијал је у савременој Русији као јединој наследници совјетских војних нуклеарних снага добио сасвим нов стратегијски значај, облик и обележја

Некадашњи совјетски нуклеарни потенцијал је у савременој Русији као јединој наследници совјетских војних нуклеарних снага добио сасвим нов стратегијски значај, облик и обележја. Стратегијске нуклеарне снаге Руске Федерације данас у складу с базичним доктринарним документима обухватају све војне групације које као своје основно наоружање имају стратегијско и тактично нуклеарно ракетно оружје.

Сагласно последњим изменама руске војне доктрине, Руска Федерација је за себе задржала право да употреби нуклеарно наоружање као одговор на примену против ње или њених савезника нуклеарног оружја или других видова оружја за масовно уништење, као и у случају извршења агресије на Русију конвенционалним наоружањем уколико се процени да је учињеним нападом доведен у питање опстанак саме државе.

Сходно томе, Стратегијске нуклеарне снаге Руске Федерације обухватају морнаричке снаге – подморнице опремљене балистичким ракетама, ваздухопловне снаге – стратегијске бомбардере и Ракетну војску стратегијске намене.

Ударну снагу морнаричког нуклеарног ешелона чини 12 подморница ракетоносаца – шест класе "делфин", пет класе "бореј" и једна класе "калмар". Стратегијска авијација располаже авионима ракетоносцима – 60 типа ТУ-95 и 17 типа ТУ-160 и 61 бомбардер типа ТУ-22М3.

Јединице Ракетне војске специјалне намене – најзначајнији део руских нуклеарних снага

Најзначајнији део руских стратегијских нуклеарних снага представљају јединице Ракетне војске специјалне намене. Њихове традиције су дубоко везане за совјетско наслеђе и искуства стечена током дугих година хладноратовских тензија између Варшавског уговора и НАТО-а.

Прва совјетска нуклеарна бомба

Најзначајнији део руских стратегијских нуклеарних снага представљају јединице Ракетне војске специјалне намене. Њихове традиције су дубоко везане за совјетско наслеђе и искуства стечена током дугих година хладноратовских тензија између Варшавског уговора и НАТО

Сам настанак стратегијских ракетних јединица је везан за почетке совјетских испитивања заробљених немачких балистичких ракета по завршетку Другог светског рата. Прву етапу њиховог развоја до 1959. је карактерисало испитивање заробљених немачких средстава, изградња неопходне инфраструктуре, обимна истраживања у области ракетне технике и конструисање и увођење у наоружање совјетске армије првих модела новоконструисаних домаћих ракета стратегијске намене.

Наредну етапу је обележило конституисање ракетних једница стратегијске намене као посебног вида оружаних снага. У то време су уведене прве интерконтиненталне балистичке ракете и ракете средњег домета које су могле да дејствују по удаљеним географским објектима, као и на било ком потенцијалном театру борбених дејстава.

У наредним деценијама, све до предвечерја распада Совјетског Савеза и краја Хладног рата, уследило је јачање совјетског нуклеарног ракетног потенцијала увођењем у оперативну употребу ракета нових генерација и развој ракетних система мобилног и стационарног карактера. Споразумом постигнутим између САД и СССР 1987. ликвидиране су нуклеарне ракете средњег и малог домета, што је знатно умањило совјетски нуклеарни потенцијал.

Како је распад Совјетског Савеза утицао на нуклеарни потенцијал

Распад Совјетског Савеза се одразио на судбину његовог војног нуклеарног потенцијала. После почетних лутања у погледу одређивања будућег модела организације нуклераних ракетних јединице и неуспелог покушаја стварања заједничких оружаних снага Заједнице независних држава, руске Ракетне снаге специјалне намене су образоване на бази постојећих нуклеарних ракетних снага које су се налазиле на територије четири земље наследнице Совјетског Савеза – Русије, Украјине, Белорусије и Казахстана.

Заједнички дипломатски напори Русије и САД су довели до тога да су се до 1995. Украјина, Белорусија и Казахстан одрекли статуса нуклеарних сила сагласивши се с предајом Русији целокупног војног нуклераног потенцијала који се налазио на њиховим државним територијама

Заједнички дипломатски напори Русије и САД су довели до тога да су се до 1995. Украјина, Белорусија и Казахстан одрекли статуса нуклеарних сила сагласивши се с предајом Русији целокупног војног нуклераног потенцијала који се налазио на њиховим државним територијама.

Русији су предате само нуклеране бојеве главе док су саме интерконтиненталне ракете уништене на територији држава у којима су се затекле у моменту постизања споразума.

Убрзо по извршеној консолидацији, уследило је преоружање новим ракетним комплексима с унификованим ракетама стационарног базирања петог поколења типа "Топољ М". Наставак процеса модернизације је карактерисало повећање учешћа мобилних ракетних система типа "Топољ М2 и "Јарс" способних за пробој постојећих, али и перспективних система противракетне одбране.

Систем "Јарс"

Тренутно се у саставу ракетних снага налази шест типова ракетних комплекса стационарног и мобилног начина базирања и дејствовања. Ракетни комплекси стационарног типа се деле на "тешке" (РС-20В "Војвода") и "лаке" (РС-18 "Стилет", РС 12М2 "Топољ М").

Кад су у питању ракетни комплекси мобилног карактера, присутни су ракетни комплекси "Топољ" с ракетама РС-12М, "Топољ М" с ракетама РС-12М2 и "Јарс" с ракетама РС-12М2Р.

Краткотрајно (1997–2001) су се у саставу стратегијских ракетних снага налазиле и Војнокосмичке снаге које су раније биле у саставу противваздушне одбране. Услед нове реорганизације оне су 2001. постале самостални род војске. Истовремено су и ракетне нуклеарне снаге добиле статус самосталног рода војске потчињеног директно Генералштабу.

Како су сада организоване руске стратегијске нуклеране ракетне снаге 

Тренутно, руске стратегијске нуклеарне ракетне снаге чине команда, која се налази у подмосковском месту Власиха, три ракетне армије с укупно 12 ракетних дивизија, централни интервидовски полигон Капустин Јар, опитни полигон Сари Шаган на територији Казахстана, 4. централни научноистраживачки институт и Војна академија "Петар Велики" у Балашихи у чијем саставу се налази и Серпуховски војни институт ракетне војске. Под директном командом штаба ракетних снага налазе се и три самостална ракетна арсенала.

Према доступним подацима, почетком 2020. у саставу ракетне војске специјалне намене је било 320 носача с укупно 1.181 нуклеарном бојевом главом, при чему је било 188 нових и 112 старијих носача ракета. У исто време је започело и преоружање две ракетне дивизије системима "Топољ" и "Јарс". Планира се потпуно преоружање свих ракетних дивизија системима "Авангард", "Јарс" и "Сармат" и "Рубеж".

Систем "Топољ"

Најјачу групацију ракетних снага стратегијске намене представља 27. гардијска аракетна армија с командом у Владимиру. У њеном саставу се налази пет ракетних дивизија: 7. с командом у Озерном, 14. у Јошкар Оли, 28. у Козељску, 54. у Тејкову и 60. у Татишћеву. Командно место у Ростошију у близини Оренбурга има нешто слабија 31. ракетна армија у чијем саставу се налазе три ракетне дивизије: 8. у Первомајском, 13. у Домбаровском и 42. у Свободном. На простору Сибира главнином базира 33. ракетна армија с командним местом у Омску. У њеном саставу се налазе 29. дивизија с командом у Иркутску, 35. дивизија у Сибирску, 39. дивизија у Новосибирску и 62. дивизија у Ужуру.

Начелно, ударну снагу сваке ракетне дивизије чине три до четири ракетна пука мобилног или стационарног карактера у зависности од система којим су опремљени. Ради обезбеђења командовања и логистичке подршке ударних снага у састав сваке ракетне дивизије улазе и самостални батаљон за заштиту и извиђање, батаљон за борбено обезбеђење, батаљон за материјално-техничко обезбеђење, техничка ракетна база, ремонтна техничка база, самостални транспортни батаљон, самостални санитетски батаљон, експлотациона техничка командантура, војна пошта као и јединице задужене за обезбеђење техничке контроле и процеса наставе и обуке.

На другој страни, моћан нуклеарни потенцијал представља главни оружани гарант територијалне целовитости и свеукупне националне безбедности Русије. У годинама тешких унутрашњих политичких ломова, социјалних тензија и друштвених превирања, руски нуклеарни потенцијал је одржао на површини међународну позицију и статус Русије као велике силе

Посебни самостални батаљони за заштиту и извиђање су настали од ранијих јединица намењених за вођење противдиверзантске борбе. Намењени су за заштиту и одбрану објеката који припадају матичној дивизији, обављање војнополицијских задатака, обезбеђење војних колона са специјалним теретом, борбу с извиђачко-диверзантским јединицама противника и извиђање рејона размештаја ракетних јединица дивизије.

У састав сваког батаљона намењеног заштити и извиђању улазе чета за заштиту и извиђање и чета за противдиверзантску борбу и извиђање. Опремљени су савременим лаким оклопним аутомобилима типа "Камаз 43269" познатијим под популарним називом "Хитац".

Посебне инжињеријске јединице стратегијских ракетних снага су задужене за инжињеријско уређење ракетних положаја, маскирање ватрених положаја, командних места и центара везе, брзу изградњу путних комуникација у циљу обезбеђења маневра у простору и мобилности ракетних јединица и дистанционо разминирање.

До 2011. у састав Ракетних јединица специјалне намене су улазиле и посебне ваздухопловне снаге које су користиле 7 аеродрома и 8 хелиодрома. У свом саставу су до момента преласка у надлежност Команде ваздухопловства имале око 80 летилица, односно хеликоптере типа Ми-8 различитих модификација, путничке авионе типа АН-24, као и транспортне авионе типа АН-12, АН-26 и АН-72.

Хеликопери Ми-8 руске армије

Савремене руске ракетне јединице стратегијске намене су опремљене и оспособљене за наношење брзих и изненадних удара на дистанцама интерконтиненталног карактера. Њихова бројност и разорна моћ гарантују ефикасност потенцијалног удара.

На другој страни, моћан нуклеарни потенцијал представља главни оружани гарант територијалне целовитости и свеукупне националне безбедности Русије. У годинама тешких унутрашњих политичких ломова, социјалних тензија и друштвених превирања, руски нуклеарни потенцијал је одржао на површини међународну позицију и статус Русије као велике силе.

Данас, у условима брзих геополитичких промена и крупних безбедносних изазова, евентуална могућност употребе макар и једне нуклеарне бојеве главе, као и несагледиве демографске, материјалне, биолошке и еколошке последице које би њеном употребом биле изазване пресудно обликују савремене геостратегијске пројекције великих сила на истоку Европе, али и ниво руских претњи западном свету.

(РТС)