Прави и лажни азиланти

Некако у исто време кад се појавила вест о могућности хитног укидања безвизног режима у случају повећања броја азиланата, одржана је промоција књиге о настанку британске обавештајне службе MI6 [1]. Тако смо, три године након објављивања оригинала, сазнали да је Тито тражио азил од швајцарске владе, у време сукоба са Стаљином 1948. Онако, превентивно и унапред, злу не требало. Шта год ми мислили о томе, из угла швајцарских власти, у случају совјетске интервенције на Југославију, тај захтев би био оправдан. Да су совјети тад окупирали Југославију, живот Јосипа Броза био би угрожен, и имао би право на поштено разматрање захтева за визу 

Данашњи азиланти из Србије су другачији. Свима је ваљда јасно да ту не постоје оправдани захтеви, јер нема политичког прогона, што би требало да буде основа за тражење азила. Свако има право да тражи азил, то је регулисано и Општом декларацијом о правима човека, али се подразумева да тај човек тражи азил због неког реалног разлога. Али то изгледа домаћим, несуђеним, азилантима нико није објаснио. Подносиоци захтева за азил су углавном Роми и Албанци, који су привучени бесплатним смештајем и, у неким случајевима, не тако малим џепарцем. Неки од њих желе да бесплатно преживе пар месеци у некој европској земљи, али неки и заиста верују да имају право на азил. Како би они разумели то, кад неки од њихових представника у политичком систему Србије то не разумеју. На округлом столу у Врању, крајем прошле године, представници Рома из 13 општина нису прихватили став да су они који су у Европи тражили азил, лажни азиланти. Председник Савеза друштва Рома каже да ,,изузетно тешка економска ситуација највише погађа управо Роме, а на другој страни имамо став земаља западне Европе да нам се забрани улазак у њихове земље''. Заменик директора Канцеларије за људска и мањинска права се пита ,,како неко ко нема основне услове за нормалан живот може бити лажни азилант?'' [2].

Ако је веровати том функционеру Канцеларије, онда би деведесет одсто становника Србије могло да крене у неку од земаља запада и тражи азил. Овде многи немају основне услове за нормалан живот, па опет већини не пада на памет да тражи азил. Зна се шта је азил. Односно, већина грађана зна, а они који не знају, тешко да ће ускоро сазнати, кад њихови представници имају овако накарадне ставове. Од самог настанка, азил је подразумевао заштиту од политичког или верског прогона, и ништа више. Азил из економских разлога није азил, то је нешто што се решава захтевом за визу.

С друге стране, закони у европским земљама не помажу да се смањи број захтева за азил. Шведска поред смештаја и хране, азилантима дневно даје 50 евра џепарца. То је хиљаду и по евра месечно. Остале државе не дају пуно мање од тога. Државе дакле приме свакога ко на граници затражи азил, дају му бесплатан смештај, храну и џепарац. Сасвим је разумљиво због чега неки не могу да одоле. Тачније, број тих ,,неких'' је у последњих пар година увек између 15 и 20 хиљада људи. Због тога смо у самом врху по броју поднетих захтева, међу Сиријом, Авганистаном и Пакистаном.

Уколико је истина да се такав проблем Европе овде решава одузимањем пасоша, и да то охрабрују европске државе, онда је то велика срамота. То се зове кршење људских права, и није баш јасно колико је легално одузимање пасоша по том основу. Кад некоме требају Роми да их искористе у дневнополитичке сврхе, онда их без пардона искористе, позивајући се на одбрану њихових права, али онда та права исто тако без пардона крше одузимањем пасоша. Слобода кретања би морала да важи за све људе. Тај проблем би морао да се реши тако што ће Европска унија да схвати да нема разлога да проверава нечији захтев за азил из Србије, и да нема разлога да их храни, поји и даје џепарац, и тако што би Србија морала да објасни представницима Рома шта је то институција азила.

Читава та ситуација је велика срамота за Европску унију, јер се показује неспособност и тромост. Србија је добила статус кандидата за члана Европске уније. Тиме је ваљда већ положила неке тестове ,,демократичности'', и доказала да није земља трећег света, или земља у којој влада диктатура. Сама чињеница да постоје државе које уопште разматрају захтеве за азил, је апсурдна, и више говори о Европи, него о Србији и онима који траже азил. Велики системи по правилу споро и тешко фунционишу, и ово је показатељ како једном делу тог система није важно што је други део тог система већ означио Србију као пожељну државу. Класичан пример државне бирократије, у најбољој традицији реал социјализма.

Има један добар пример, из блиске историје европских држава, везан за тај проблем. Један од најпознатијих азиланата на свету, био је иранац Мехран Карими Насери. Овај студент југословенских студија у Лондону је крајем седамдесетих година избачен из Ирана као непожељан, при чему му је узет пасош. Након дугог трагања за државом која би му дала азил, коначно га је добио у Белгији. Након тога одлази у Француску, и пар година касније одлучује да се пресели у Енглеску. Након слетања на лондонски Хитроу, цариницима пријављује да су му пред полетање из Француске украдена сва документа, па су га следећим авионом вратили за Париз.

И ту почиње његов зачарани круг, који је резултирао једном написаном књигом, и великим холивудским хитом. По доласку на Шарл де Гол, 1988. године, француска полиција га хапси, јер нема документа, али га одмах затим и пушта, јер нема основа за хапшење, пошто је у Француску ушао и боравио легално, и на лет за Лондон кренуо са документима. Али истовремено, без докумената нису могли ни да га пусте у Француску, али ни да га испоруче негде другде. Онда је послат захтев белгијским властима, да му поново издају избегличка документа. Белгијске власти су одговориле да таква документа не могу да пошаљу поштом, него би морао лично да се појави.

Он дакле није могао да путује у Белгију без документа, а није могао да добије документа уколико не путује. Када су француске власти одлучиле да га пусте без пасоша, из Белгије је стигла порука да по њиховом закону, азилант који добровољно напусти државу не може више бити примљен назад. Седам година касније, 1995. ипак су му дозволили да се врати, али је Мехран то тад одбио, и одлучио да чека визу Британије, постојбине једног његовог родитеља. На Терминалу 1 аеродрома Шарл де Гол, Мехран је живео све до 2006, пуних осамнаест година. 2004., када је снимљен филм Терминал са Том Хенксом у главној улози, Мехран је постао најбогатији бескућник на свету, након што је Спилберг за њега уплатио позамашан хонорар на рачун аеродрома. Дакле, три европске државе пуних осамнаест година нису могли да одлуче о судбини једног човека, који је због тога сво то време живео од онога што му дају радници у аеродромским продавницама, на месту на коме је многима проблем да проведу једну ноћ.

То је пример озбиљног азиланта. Није он једини који је из сличних разлога живео на аеродрому (осим што је тамо провео убедљиво најдуже) али је једини који је жртва такве бирократије. Постоје и други познати озбиљни азиланти, као Едвард Сноуден, Жулијен Асанж, Троцки, Далај Лама, Боби Фишер... Озбиљни азиланти ових дана стижу из Сирије, у Србију их долази петнаестак дневно. Озбиљан азилант је и тетка Барака Обаме, која је пребегла у САД у страху од племенског насиља у Кенији. Азиланти из Србије нису озбиљни. Крајње је време да државе Европске заједнице то прихвате.