Рат у Украјини одлучиће о томе да ли ће САД или Кина потчинити Русију - а одредиће и састав нове Владе Србије

Када су ратови у питању, по правилу, збивања на фронтовима, разарања и велике људске трагедије, скрећу пажњу са системских узрока војних сукоба. Догађаји су прашина, упозоравао је Фернан Бродел, чак и велики догађаји. У анализи треба открити процесе дугог трајања који су довели до Украјинског рата.

Западна медији углавном сву одговрност сваљују на Путина лично. Он, наводно, жели да обнови руску империју, и због тога је нападнута Украјина. Толстој је писао да су велике личности само етикете који догађајима дају имена. У деветнаестом и двадесетом веку било је великих државника и војсковођа, али данас их на светској политичкој сцени нема. Ни Путин не заслужује, по свом досадашњим учинку, да му се укаже толика важност.

Русија није напала суседну државу због тога што је у историјском сукобу са западном цивилизацијом, нити због ирационалне воље за доминацијом Владимира Путина. Иза грмљавине на фронтовима скривени су суштински узроци, а то су противречности савременог неолибералног глобализованог капитализма.

Процес дугог трајања унутар кога се одвијају актуелни догађаји, почиње још седамдесетих година двадесетог века опадањем моћи међународног радничког и социјалстичког покрета. Каптализам успева да се ослободи притиска леве алтернативе и, после пада Берлинског зида, постаје једини систем у свету, како констатује економиста Бранко Милановић. Левица је поражена у свим облицима, и као ауторитарни источноевропски “реални социјализам” и као социјалдемократија у западним “државама благостања”. У свету је настао униполарни поредак у коме је доминација САД у војном, привредном, политичком, и идеолошком погледу била неоспорна. Због немогућности да се одупру америчкој војној моћи поражени су и трећесветски просвећни антиимперијалстички национални покрети. 

Распад Совјетског Савеза довео је додрастичног слабљења руских елита које нису биле у стању да разумеју законитости капитализма.Идеолошка антикомунистичка заслепљеност довела је до националне катастрофе. Државна аутномија је готово поништена. Почетком деведесетих крајње некритички је прихваћен став да Русија може постати равноправан партнер у глобалном неолибералном поретку под америчким вођством. У првим годинама своје владавине и Путин је делио те предрасуде. Бжежински је тада објашњавао зашто то није могуће. Русија је сувише велика и тренутно заостала,али потенцијално моћна, да би могла да буде асимилована као још једна чланица ЕУ и НАТО. Она би разводнила западни карактер ЕУ и угрозила америчку хегемонију у њој.У Европској унији и западном војном савезу Русија би у процесима одлучивања имала утицај раван немачком и француском и могла би, заједноса њима,да подржи антиамеричке ставове.Међу вашингтонским стратезима није било дилеме око тога да Европа мора бити у вазалном положају према САД.

Руски бољшевици, које Путин толико презире, први су међу марксистима разумели да капитализам хијерархијски структурира простор, земље које су се прве развиле контролишу економије заосталих друштава и настоје да их подреде својим потребама. Владајуће руске елите деведесетих нису схватале да западној буржоазији њихова земља није потребна као равноправан партнер, већ као извор јефтиних сировина.

Имперјиализам је једна од основних карактеристика капитализма. Он се није појавио у његовој последњој фази, као што је мислио Лењин, већ је постојао од настанка капитализма, како тврди Фернан Бродел. Шездесетих година XX века трећесветски марксистиразвили су теорију о деформисаном развоју периферних земаља, „развоју неразвоја“. Они су тврдили да ширење капитализма у све делове света не доноси развојне шансе неразвијеним народима, већ перманентно сиромаштво и подређеност. У светском систему постоји подела на центар, полупериферију и периферију, између ових делова система постоје односи доминације и експлоатације (1).

Почетком деведесетих Емануел Валерштајн овако је дефинисао географију капитализма:” Светска капиталистичка економија је систем који садржи хијерархијску нејднакост дистрибуције засновану на концентрацији извесних врста производње (релативно монополизоване и, према томе, вископрофитне производње) у извесним ограниченим зонама, које постају места највеће акумулације капитала. Та концентрација омогућава јачање државних структура које, заузврат, гарантују опстанак монопола. Пошто су монополи инхерентно крхки, постоји стална и ограничена, али значајна релокација тих центара концентрације током читаве историје модерног светског система (2).Капитализам није равна плоча, упозоравао је Бродел, већ рељеф.

Светски капиталистички систем одувек је имао своје средиште које се налазило у најразвијеној земљи која је била хегемон, утврђивла је правила игре која су остали актери морали да следе. Времном се тај центар мењао. У деветнаестом веку то је била Велика Британија, после Првог и Другог светског рата хегемон су постале САД. Успон Кине довео је у питање америчку хегемонију, систем се сада налази у периоду бифуркације, како би рекао Валернштајн. Кина је постала економски, а све више и војно, толико моћна да угрожава досадашњу привилеговану позицију Сједињених Држава. Слабљење светске моћи САД је процес дугог трајања, оне расположу са довољно ресурса да ту тенденцију оспоравају и спречавајупојаву новог хегемона. Због системске кризе глобализованог капитализма која је постала манифестна после 2008. сви актери постали су агресивнији. То је главни узрок поремећаја у међународним односима чији смо сведоци. Тукидид би рекао да сила у успону угрожава доминантну силу. У таквој ситуацији, сматрао је он, сукоб је неизбежан. То правило назива се “Тукидидова замка”.

После победе Стаљина над Троцким, средином двадесетих година, револуцинарни идеализам у СССР-у замењен је суровим реалнополитичким приступом међународним односима. Он је био доминантан све до доласка Горбачова на власт и у суштини се није разликовао од ставова америчких спољнополитичких стратега. У једном чланку из 1945. Карл Полањи је тврдио да је победа стаљинизма над троцкизмом значилиа промену спољне политике од ригидног универзализма који је полагао наде у светску револуцију ка регионалној изолацији. Концепт перманентне револуције Троцког увлачио је СССР у сукоб са неупоредиво снажнијим државама, сматрао је Стаљин, што је угрожавало опстанак прве земље социјализма. (3)

Наивност је почетком деведесетих у Русији добила размере које се ретко виђају у историји. Тешко је наћи пример да је нека тако велика и потенцијално богата држава препустила конципирање свог економског система страним, посебно америчким саветницима, попут Джефри Сакса.Резултати су били катастрофални. Између 1987 и 1993. руски БДП опао је за 40 посто. Трампа је 1998. обухватала половину међукомпанијске размене. У удалјеним деловима земље рубља је престала да буде платежно средство. Просечна дужина живота смањена је као никад до тада у мирнодопском периоду. Почетком деведесетих руски део БДП-еа СССР-а био је један и по пута већи од кинеског и дупло већи од Јужне Кореје. БДП Русије. 2020. износио је 1,48 трилиона долара, Кине 14,7а Јужне Кореје 1,63 трилиона долара.Током транзиције, под изговором да се ваучерском приватизацијом ствара народни капитализам,настала је олигархија која је стекла огромно богатство и политичку моћ, а опљачкано богатство углавном износила је у иностранство.

После распада СССР-а дошло је до једног од најинтензивнијих процеса демилитаризације у историји. Армијски персонал је смањен за две трећине, војни буџет драстично је редукован, према неким подацима чак за 95 посто. Војно индустријски комплекс у СССР-у стварао је 15 до 20 посто БДП-еа, а спао је на 4 посто током рестаурације капитализма. Популарна изрека у Русији је “деведесете никад више”.На таквом расположењу се подигао Путин.

У периоду од 1999–2008 дошло је до привредног оправка, а тек 2007 достигнут је ниво БДП-еа из  1991. Термин путинизам коришћен је у то време као ознака за консолидацију руског капитализма и привредни развој. Власнички удео државе у нафтној индустрији порстао је од 10 посто 2000. на 42 посто 2008.У другој декади Путинове власти створена је нова клептократска олиграхија која контролише државни апрат и приходе које остварује државни сектор у привреди. Чине је кадрови из безбедносних служби које у Русији зову силовики. Они, уз олигархе који потичу из деведесетих, чине владајућу класу. Број милијардера у Русији који су на на Форбсовој листи повећан је са 17 у 2003. години на 96 у 2017.Можда би се најкраће могло рећи да путинизам данас представља форму бонапартизма, будући да неолиберални капитализам у Русији не може да задобије демократски легитимитет.

Током деценије уочи агресије на Украјину руска економија била је у хроничној стагнацији, а политички систем постајао је све ауторитарнији. Путинов режим није успео да модернизује привреду и обезбеди какву такву друштвену правду. Друштевно богатство у оргомној земљи концентрисано је на малом простору,што је карактеристично за све неолибералне системе. Московска метрополска регија има 20 милиона становника и буџет од 44,2 милијарде долара. На основу процурелих пореских података из 2006. руски економсти су израчунали да је Гини коефицијент, који показује ниво неједнакости, у Москви тада износио 0,63, што спада у најгоре резултате у свету. Према званичној статистици овај коефицијент у Руској Федерацији 2018. Износио је 0, 41, што је упоредиво са САД. Међутим, према истраживањима страних економиста, међу којима је био и Томас Пикети, он је 2015. износио 0,54. Русија спада у земље са највећом неједнакошћу, попут Бразила и Јужне Африке.Тоје довело до крњења легитимитета због чега је, између осталог, Путин кренуопутем националистичког реваншизма. Анексија Крима и фактичка контрола делова територије Украјине после 2014. повећали су његову популарност. Али времном се она истопила.

Страни политичари и интелктуалци који су се последњих година сусретали са Путином приметили су да он не скрива гнев према Западу. Разочарење због поступања према Русији подстакли су га да прихвати “руски свет” као свој идеолошки концепт. Пери Андерсон пише

да је у судару са експанзијом индустријске моћи Запада свако веће ваневропско друштво било у дилеми како да избегне падање у подређени положај. Да ли је независно преживлјавање могуће једино имитацијом Запада, или је то пут у самодеструкцију спас од које може доћи само реафримацијом најдубљих индогених традиција. Из овакве тензије, настала је у историји Русије запањујуће висока култура и прва интелигенција која је била свесна своје улоге. Али, та величанствена култура није могла имати интегративну улогу у друштву у коме је 80 посто становништва почетком двадесетог векабило неписмено. За разлику од западног национализма са грађанством и политичкиминституцијама у Русији је настао месијански,монашки концепт “свете Русије” који јој додељује универзалну мисију да спаси свет, који је пао у материјализам, уз помоћ духа истине и правде којим је само Русија обдарена.У последње две деценија та је дилема поново акутна у Русији. (4) За Путина, међутим, ”руски свет” је само пропагандно оружје за домаћу политичку употребу. Иако је током његове владавине ојачана улога државе у привреди, Путин никад није доводио у питање капитализам. У том погледу, он је прави западњак.

Рат на истоку Европе генерисан је у великој мери од стране САД како би се сломила Русија и претворила у западну колонију. На тај начин била би ојачна позиција Сједињених Држава у неизбежном сукобу са Кином. У досадашњем току рата Украјинци су пружали заиста снажан, храбар  и неочекиванотпор. Западна пропаганда то користи за остваривање својих циљева. Током совјетске интервенције у Авганистану западни медији романтизовали су талибане, да би их потом, кад су ратовали против САД, демонизовали. А радило се о истим људима. Треба додати да је и Кина подржавала авганистански отпор Совјетској армији.

Чак и ако би војно победила, Украјина неће постати чланица НАТО и ЕУ, већ ће бити уништена земља. У њој је утицај крање деснице и правих нациста порастао посе почетка инвазије. Због тога Зеленски тешко може пружити озбиљније уступке Москви, што сукоб и разарање Украјине може само продужити. И у Москви антиукрајински радикализам не јењава. Последњи такав испад направио је патријарх Кирил који је изјавио да Украјина мора бити уништена као нацистички Рајх(5).

Иако су политичке и војне одлуке којесу доношене у Москви биле погрешне, на њих су највише утицале геополитичке околности унутар којих се земља нашла, а у том окружењу доминирале су друге силе, пре свега САД. Асиметрија моћи омогућила је Американцима да игноришу руске интересе. То никако не значи да је Русија имала право да нападне суверну државу коју је сама признала. Злочини које је њена војска починила ничим се не могу оправдати. Али, треба објаснити и узроке рата и указати које се све стране у њега уплетене и колика је њихова одговорност.

Исход рата показаће да ли Русијаима довољно моћи да буде један пол у мултиполарном свету, што је Путинова амбиција.Показало се да њена војска није способна да наноси брзе и одлучујуће ударе и да контролисано употребљава силу. Инвазија на Украјину, по мишљењу западних војних аналитичара, представља класичну руску импровизацију.Уколико се докаже да су намерно убијани цивили, брука ће бити још већа. Извесно је да од Русије, када је конвнеционално ратовање у питању, чланицама НАТО не прети никаква опасност. Такође, питање је и да ли она може да се одупре западном економском и идеолошком притиску. Пери Андерсон истиче да је знатно смањена Русија и даље територијално највећа држава на свету, са несразмерним бројем становника. Али,ипак,Руси су највећи народ у  Европи. Русија није довољно јака да би била велика сила, као САД и Кина, али превеликаје да би могла бити уклопљена у Европу. Њена геополитичка позција је негде између великих сила и сила другог реда. Те објективне околности у значајној мери одређују њену спољну политику, и она се вероватно не би много променила и када би Путин изгубио власт. Ратом против Украјине Русија је покушала да спречи ширење НАТО на исток. Али, лако се може десети да падне у подређен положај према Кини.

За исход рата важно је на чијој страни је време. У Русији су отпори рату све слабији, санкције нису још увек произвеле ефекат који су западне владе очекивале. Уколико се рат буде отегао, на чему ће инсистирати САД како би Русија била ослабљена,  незадовољство се може појавити. Историчари наводе како је у Москви 1915. током Првог свеског рата, дошло до антинемачких погрома. Грађани и радници разбијали су пордавнице чији власници су били Немци и у шовинистичком жару убијали сугрђане који су имали немачка презимена. Али, 1917. већина становништва која је до тада подржавала рат изашла је на улице са антимперијалистичким паролама, тражећи мир без анексија и контрибуција, агарне реформе и осмочасовни радни дан.

Колико је руска агресија војно и политички била лоше планирана, толико је и западни одговор био неартикулисан. У овом тренутку није јасно ко ће од санкција имати више штете, ЕУ или Русија

Колико је руска агресија војно и политички била лоше планирана, толико је и западни одговор био неартикулисан. У овом тренутку није јасно ко ће од санкција имати више штете, ЕУ или Русија. Осим тога, у праву је Дмитриј Медведев који је француском министру спољних послова Бруну Лемеру рекао да су економски ратови у историји увек прелазили у праве ратове.

Као и увек када су значајни догађаји у питању и поводом Украјинског рата најављују се велике промене у међународним економским и политичким одосима. Говори се о крају глобализације и износе тврдње да ће САД изгубити статус нервног центра светског капитализма и да долар и америчке хартије од вредности више неће бити главни чувар вредности и најсигурниј начин улагања. Рано је да се доносе тако далекосежни закључци. Ни Кини не одговара нагла промена, будући да је њена привреда зависна од несметаног функционисања светског тржишта. Пери Андерсон сматра да режим тржишне глобализације може да опстане уколико су испуњена три услова: да се настави економска експанзија; да САД одрже своју идеолошку, дипломатску и војну хегемонију, и да се соцјална трвења настала ширењем деловања тржишта ублажавају социјалном политиком државе.Сва три услова су током последњих петнаестак година ослабљена.

Путин је уочи инвазије говорио да се ради о борби за опстанак Русије. Џон Миешајмер сматра да је на руској страни улог много већи него на западној и да је то њена предност. Путин је смишљено претио нуклеарним ратом. Мало ко верује да се то може догодити, али ствари се лако могу отргнути контроли

Путин је уочи инвазије говорио да се ради о борби за опстанак Русије. Џон Миешајмер сматра да је на руској страни улог много већи него на западној и да је то њена предност. Путин је смишљено претио нуклеарним ратом. Мало ко верује да се то може догодити, али ствари се лако могу отргнути контроли. Није било много аналитичара који су предвиђали да ће до рата доћи, а он је ипак избио. Управу су били они који су се, коментаришући гомилање руских трупа на украјинској граници позивали на Чехова. Чувени руски писац, рођен у Украјини, писао је да ако у првом чину драме на зиду виси пушка, у последњем чину она мора опалити.   

Уколико се рат у Украјини убрзо не заврши, економске последице по Србију могу бити веома тешке. Богате западне државе имају фискалне капацитете да убалже ефекте кризе у својим земљама. Вучић је у досадашењем периоду махнито задуживао Србију на међународном финансијском тржишту како би градио често непотребну инфраструктуру и корумпирао бираче. Због тога више нема много простора за даље задуживање. Наше становништво још није почело да плаћа реалну цену енергента, а драстични ценовни удар, који ће вероватно наступити, држава неће моћи много да ублажи.

Уколико се рат у Украјини убрзо не заврши, економске последице по Србију могу бити веома тешке. Наше становништво још није почело да плаћа реалну цену енергента, а драстични ценовни удар, који ће вероватно наступити, држава неће моћи много да ублажи

Због свега наведеног Вучић ће можда покушати да подели одговорност за стање у земљи тако што ће проевропској опозцији понудити удео у власти. За СНС и њеног лидера то би мога да буде згодан начин да релативно безболно напусуте досадашњу праксу ауторитарне владавине и да се представе као коректни демократски политички актери. Проевропска опозција лако може прихватити такву понуду, како због притиска из Брисела, тако и због лукративних разлога. Какву ћемо владу иматизависиће од исхода рата на истоку Европе. Није никаква новина да мале и зависне државе нису аутономне и да у њима и нема правог политичког живота.

(Аутор је политиколог из Зрењанина)

1.Опширније о томе сам писао у тексту Географија капитализма, https://bit.ly/3E4te9E

2.Емануел Валерштајн, После либерализма, Београд, 2005, стр.30.

3. Karl Polanyi, Universal Capitalism or Regional Planning?, u knjizi:

Economy and Society: Selected Writings, by Karl Polanyi, Polity, 2018.

4. Perry Anderson, Incommensurate Russia, New Left Review, Vol 94, July-August 2015.

5. https://bit.ly/3uwV0sh