Разбијање Сирије по YU-рецепту

(Сведок)

Од 26. јануара 2011. у Сирији траје побуна против власти Башара ел Асада који је у светској јавности проказан фактички као злочинац који терорише сопствени народ (ова формулација се често може чути у страним медијима). Према извештајима које шаљу како званични сиријски извори, тако и међународни, сукоб сваким даном постаје све оштрији, са све већим бројем жртава. Незванично се процењује да је до сада погинуло преко 12.000 људи. Недавно обарање турског авиона недалеко од сиријске обале додатно је заоштрило ситуацију и прети да изазове и реакцију НАТО.

Зашто би дешавања у Сирији могла да буду посебно занимљива за Србију и српску јавност? Због тога што читава прича око Сирије, и медијска и политичка, неодољиво подсећа на сценарио који је примењен на овим просторима, према бившој Југославији и Србији, током деведесетих.

Већ недељама водећи светски медији, који своја седишта имају на Западу, интензивно извештавају о сукобу у Сирији. Начин на који се о тамошњим догађајима говори у медијима, веома личи на начин на који се деведесетих извештавало са Балкана. Са једне стране говори се о сиријском режиму који је недемократски, тоталитаран, чије званичне и незваничне-паравојне снаге чине злочине над невиним цивилима тако што гранатирају цивилно становништво и убијају невине, а са друге стране су цивилно становништво и побуњенички борци.

Са једне стране говори се о сиријском режиму који је недемократски, тоталитаран, чије званичне и незваничне-паравојне снаге чине злочине над невиним цивилима тако што гранатирају цивилно становништво и убијају невине, а са друге стране су цивилно становништво и побуњенички борци.

Сви извештаји који евентуално говоре у прилог актуелним сиријским властима преносе се ретко, уз напомену да су то информације које нису независно потврђене или које долазе од режимских медија, уз констатацију да су сиријске власти забраниле страним медијима да уђу у ту земљу (што јесте тачно). Са друге стране, већина извештаја са терена, као и снимци наводних злочина сиријских оружаних снага, преносе се са знатно мање опреза уз знатно више помпе. Евентуално се на крају извештаја напомене да је реч о снимцима и подацима који нису независно потврђени, али свеједно се представљају као аутентични и често репризирају.

Сирија, уколико се у обзир узму демократски стандарди као што су слободни избори, независни медији, развијено цивилно друштво или сменљивост власти, свакако је далеко од реда деморкатских и слободних земаља. Премда формулација „слободна и демократска земља“ делује извикано и искомпромитовано уколико се узму у обзир бројни примери недемократског понашања највећих светских демократија данашњице (америчка инвазија Авганистана и Ирака, или киднаповање и држање људи годинама у притвору без оптужнице, у бази Гвантанамо на Куби...), земље Запада ипак представљају најдемократскији део света.

Међутим, док са једне стране западни званичници и медији отворено говоре о недемократичности, бруталности и злоделима Асадове власти, често као доказ нудећи непотврђене информације, са друге стране мало се говори о томе ко су противници Асаду окупљени у Сиријском националном савету и шта су њихови циљеви. Досадашња искуства из Либије и Египта, али и најаве самих опозиционара у Сирији, показују да би евентуалном победом опозиције у овим сукобима уследила стравична одмазда над мањинама које су обележене као заштитници режима и према којима је, стога, свака присилна мера оправдана и не може бити заустављена. Преведено на искуство Србије, није ли то заправо слично оправдање за масован егзодус преко 200.000 Срба са Косова и Метохије након повлачења југословенских/српских безбедноснисх снага?!

Страни медији, првенствено Си-ен-ен (ЦНН), иако, како тврде, немају новинара у Сирији јер им то тамошње власти нису дозволиле и стога не могу да буду 100 одсто сигурни шта се дешава на терену, ипак објављују веома детаљне и живописне приче појединаца који су наводно стрдали тако што је на њих пуцано када су кренули да узму воду, или да пребаце рајене до болнице. Наравно, на њих је пуцала сиријска војска и паравојне формације лојалне Асаду. Нигде, међутим, није емитован снимак који би показао такво понашање сиријских снага, већ се углавном све своди на „аматерске снимке“ у којима се виде тенкови на улицама и чују одјеци пуцњаве, али није јасно ни ко на кога пуца, нити било шта?!

Можда најдрастичнији пример медијске и политичке једностраности у приступу Сирији јесте тумачење масакра који се у марту десио у граду Хомсу или, масакра у граду Хула који се десио у мају. Тада је, према непотврђеним информацијама(!) страдало најмање 45 жена и деце у Хомсу, и преко 116 у Хули. Свет су убрзо обишли снимци на којима су приказане искасапљене бебе, деца, жене. Сиријске власти су демантовале да су одговорне за овај злочин напомињући да су међу побијенима породице оних који су одбили да се придруже побуњеницима. Иако снимци

 убистава у Хомсу и Хули нису независно потврђени, они су често понављани а на темељу тога су следиле бројне емисије и прилози који су позивали свет да реагује и заустави крвопролиће за које су као одговорне приказане власти у Сирији. Хомс и Хула су убрзо упоређене са Сребреницом и Рачком и говорило се о томе како је тада свет пропустио да реагује и како се то поново не сме десити.

Медијска злоупотреба злочина у Сребреници, као и злоупотреба случаја Рачак (за који је потврђено да је заправо реч о телима терориста који су на том подручју страдали током неколико дана обрачуна са српском полицијом и тадашњом југословенском војском, и који су после прикупљени) и тада, а и данас се користе као изговори за оправдање притиска на Србију и за наметање одговорности, па у неким слулајевима и колективне кривице Срба.

Владислав Јовановић, некадашњи амбасадор СРЈ при УН, из сопственог искуства добро зна шта значи суочити се са медијским спиновањем које служи оправдавању одређене политике.

Страни медији, првенствено Си-ен-ен (ЦНН), иако, како тврде, немају новинара у Сирији јер им то таошње власти нису дозволиле и стога не могу да буду 100 одсто сигурни шта се дешава на терену, ипак објављују веома детаљне и живописне приче појединаца који су наводно стрдали тако што је на њих пуцано када су кренули да узму воду, или да пребаце рајене до болнице. Наравно – на њих је пуцала сирисјка војска и паравојне формације лојалне Асаду.

- Када је потребно једну власт да прикажете као, малтене, Ханибала пред вратима Рима, онда се не бирају средства да се она оцрни до крајњих граница, а крајње средство је то новоприсвојено право војне акције ван система УН. Од времена Хуна па до данас ниједан народ није толико осрамоћен и јавно деградиран као што је то био српски народ. То чак нису радили ни Немцима ни Јапанцима у Другом светском рату. Чак су постојале изјаве да је циљ бомбардовања 1999. био заустављање сваког живота у Србији. За те речи није нико одговарао.

Јовановић објашњава да се медијска слика, као увертира и оправдање за политичке мере које следе, ствара у одређеним центрима за спиновање који, захваљујући томе што каналишу информације, уживају велики утицај и као извори и као ауторитети у западним, првенствено америчким медијима.

- Пропагандне слогане ствара неки центар и они их шаљу у медије кроз које се ти слогани додатно обогаћују информацијама које зацрњују целу ствар. Пошто су западни медији најутицајнији, њих аутоматски често из наивности преносе и медији других земаља, поготово они који су на директној или индиректној вези са западним центрима моћи. Онда се државни и приватни медији других земаља укључују у ту паљбу, па се чак прикључују и они који немају директне везе са причом, али виде да све иде у том правцу.

Бивши југословенски дипломата истиче да они који пласирају другачије информације на Западу јесу обично независни интелектуалци или појединци у медијима, али да су због свеопште медијске контроле и умрежености прилично маргинализовани и немају простора у главним медијима.

Иако снимци убистава у Хомсу и Хули нису независно потврђени, они су често понављани а на темељу тога су следиле бројне емисије и прилози који су позивали свет да реагује и заустави крвопролиће за које су као одговорне приказане власти у Сирији. Хомс и Хула су убрзо упоређене са Сребреницом и Рачком.

- Моје исксутво са Запада ми показује да ништа не излази из главе новинара, већ је све спремљено и њима је дато. Они могу само да се врте око тих слогана и да их обогаћују, али не а их умањују или, још горе, оспоравају.

Према мишљењу Јовановића, Сиријци неће успети да измене медијску слику о себи.

- Процес сатанизације је далеко одмакао. У њему учествује комплетан Запад. У нашем случају изузетак је била Грчка. Поред Запада, против Сирије је и комплетан арапски свет и они делују формацијски са Западом. Такође, ја ни не видим велике напоре са сиријске стране да скину тај терет који је пропаганда бацила на њих.

Бојим се да ће Запад скршити Сирију тако што ће постепено да их одваја од Русије и Кине кроз разне притиске. Када то постигну, војна акција ће бити ствар технике, сматра Јовановић.

Да ли ће Хомс и Хула бити сиријска Сребреница и Рачак? Или ће обарање турског авиона недалеко од сиријске обале (и, како се показало – у сиријским водама) бити увертира за стварање војног санитарног кордона НАТО морнарице, чиме би се спречило да бродови других земаља (као што је, рецимо, средином марта руски војни брод са маринцима приспео у сирисјку луку Тартус) дођу до обала Сирије? Да ли ће Асад бити проглашен за „Блискоисточног касапина“, као што је Њујорк тајмс својевремено прогласио Милошевића за „Балканског касапина“? И каква ће бити будућност хришћанске и других мањина у Сирији ако на власт дођу побуњеници? Ово су питања која стоје у ваздуху.

Иако се медијски сценарио чини веома сличним оном примењеном према Србији деведесетих, однос политичких снага није исти. Побуњеници у Сирији нису успели да заузму ниједно веће упориште нити брисани простор са кога је могуће организовати напад као што је то било са Бенгазијем у Либији. За разлику од Либије, али и Србије деведесетих, подршка и укљученост Русије и Кине је много већа, а евентуално веће укључивање Ирана у читаву причу преко шиитских заједница широм Блиског истока додатно може да замрси рачуне свима.

Какав год буде политички исход, а извесно је да ће до политичких промена у Сирији морати да дође, медијска слика је јасна и недвосмислено слична оној каква се могла чути деведесетих о Србији и чије последице осећамо и данас. И српско искуство, али и ирачко, либијско, па сада сиријско намећу питање – могу ли слобода и демократија да се граде медијским манипулацијама и злоупотребама, и какве ефекте то има када је реч о поверењу у саму демократију у свету данас?!

Владислав Јовановић: Зашто Србија није успела да излобира бољу медијску слику деведесетих

Медијска слика каква је грађена о Србији деведесетих и каква постоји данас има веома снажне последице на перцепцију земље и њеног становништва. Предрасуде о Србима као насилницима и убицама и данас су веома присутне и доводе до тога да људи из Србије често морају да правдају српско порекло и пре него што нешто више кажу о себи. Зашто Србија током деведесетих није учинила више како би поправила медијску слику о себи?

Владислав Јовановић, некадашњи југословенски амбасадор при УН, каже да је деведесетих био проблем у томе што очито није постојало разумевање људи који су за то били задужени.

- У својим мемоарима сам покушао да објасним то. Наши људи задужени за то нису имали слуха. Од 1992–1994. нисмо могли због санкција да правимо било какве уговоре са лобистичким агенцијама. После Дејтонског споразума смо почели да преговарамо са њима. Мени је дат задатак да нађем неку водећу компанију, што сам ја и учинио. Услови су чак били прилично добри, али из Београда није дошло ни до каквог одговора. Неко је то блокирао. Због чега ја то ни дан данас не знам. Након тога је уследила нова блокада због Косова и Метохије и нисмо могли да учинимо ништа.

Како каже Јовановић, уочи ескалације сукоба на Косову и Метохији, ипак се појавила јака воља да се учини више на поправљању имиџа тадашње земље.

-Покушали смо да ангажујемо једну водећу команију. Када сам био код директора те компаније, он ми је рекао да мора да разговара са Стејт департментом. Из Стејт департмента су поставили 4-5 услова у којима се другим речима од нас тражило одрицање од свих наших принципа, што смо ми одбили. Ту се и видело колико су те велике маркетиншке команије ван домашаја америчких власти, каже Јовановић.

Владислав Јовановић, амбасдор СРЈ у УН у време агресије 1999: Када видим слику сиријског амбасадора у Савету безбедности, просто видим репризу догађаја

Према речима Јовановића, сценарио који је примењен у БиХ и на КиМ је веома сличан оном који се примењује данас према Сирији.

- Када видим слику сиријског амбасадора у Савету безбедности, просто видим репризу догађаја. У време агресије на Југославију 1999. био сам на Си-ен-ен-у код Ларија Кинга, заједно са Џоом Бајденом и неколицином конгресмена. Они су износили своје ставове, а ја своје засноване на чињеницама. У једном тренутку Бајден је почео да виче на Кинга зато што ме је позвао у емисију. Он се бранио да треба чути и другу страну, али ме након тога више никада није позвао. То помало говори о позадини толико слављене америчке демократије и слободе.

Шта се заправо догађа у Сирији

Основно питање јесте шта се, заправо, догађа у Сирији? Прилике у овој земљи се често упоређују са приликама у бившој Југославији – мноштво заједница које живе међусобно измешане. Побуна, која је у току, почела је у крајевима којима доминирају Сунити, који иначе чине већину у земљи. Мета су им Алавити који, заједно са осталим мањинама, владају земљом.

У Сирији већ 42 године влада породица Асад. Они су припадници мањинске алавитске заједнице. Садашњи председник Башар ел Асад на власт је дошао 2000, преузевши је од свог оца Хафиза, који је владао од 1970. године.

Сукоб има и своју социјалну димензију. Алавити, заједно са осталим мањинским заједницама (првенствено хришћанимаи и Друзима) спадају у образованији слој становништва, насељен у великим градовима као што су Дамаск или Алеп, и углавном држе водеће позиције у земљи и представљају оно што би се могло назвати средњим сталежом. На другој страни налазе се Сунити.

Упућени у прилике у овом делу света сматрају да тек онда када послушност откажу велики центри као што су Алеп или Дамаск, тада ће Асад дефинитивно бити на прагу да изгуби власт.

Додатак: Британски САС доводи сиријске побуњенике на Косово

Пише: Драгољуб Гајевић

Још почетком маја на Косову и Метохији боравила је група Сиријаца који су себе представили као чланове опозиције који се боре против Асадовог режима. Један од њихових представника, Амар Абдулхамид, тада је изјавио да ће Косово постати центар обуке сиријских активиста, те да косовско искуство може бити веома корисно и да им може послужити као инспирација за борбу. Том приликом је најављено да ће нове сиријске власти признати Косово када освоје власт. Према незваничним информацијама, ових дана би на КиМ требало да се отвори канцеларија која би с временом требало да прерасте у амбасаду нове Сирије у овој самопрокламованој држави.

Средином маја Џевад Галијашевић, члан Експертског тима југоисточне Европе за борбу против тероризма, изјавио је да сиријске побуњенике обучавају инструктори ОВК и да се обука врши на Косову и Метохији. Како је тада рекао Галијашевић, на Косову, али и у камповима у западној Македонији, обучавају се не само припадници побуњеничких груапа из Сирије, већ и из других арпаских земаља, те да се међу њима налазе чак и припадници Ал Каиде.

Да заиста постоји спрега власти у Приштини и сиријских побуњеника, указује и изјава министра унутрашњих послова такозване Републике Косово Енвера Хоџаја који је рекао да је влада КиМ већ установила дипломатске контакте са сиријским побуњеницима. Занимљиво да је та изјава, дата 15. маја, уследила одмах након коментара Виталија Чуркина, руског амбасадора при УН, који је рекао да се не сме допустити да Косово постане центар за обуку терориста.

У дипломатским и безбедносним круговима на КиМ, „Сведок“ је дошао до информације да је веза између бивших припадника ОВК и сиријских побуњеника остварена преко контаката у британском САС-у који су заједно са војним обавештајним структурама САД одабрали КиМ као место обуке. Према информацијама добијеним од поузданог извора, Косово и Метохија су одабрани из два разлога: искуство припадника ОВК у герилској борби, и конфигурација терена која је веома слична оном у Сирији. У обуци не учествују само чланови некадашње ОВК односно оружаних снага такозване државе Косово, већ и британски и амерички војни оперативци који су учествовали у обукама ОВК уочи и током рата на Косову. Поред њих, помиње се да у обуци учествују и турски експерти.

Уз то, разлог за одабир Косова као места обуке лежи и у томе што је британским и америчким војним експертима још од деведесетих позната инфраструктура у Албанији и на КиМ, где су се обучавали припадници ОВК, али како се показало и Ал Каиде.

Како „Сведок” сазнаје из добро обавештених кругова, на КиМ долазе добровољци из више муслиманских земаља који се наводно обучавају за рат у Сирији.

Поједини западни аналитичари изнели су мишљење да се на КиМ обучавају припадници тврдог муслиманског крила – „Муслиманске браће”. Да у овој тврдњи има истине говори и податак да се бивши либијски побуњеници, али и значајан број људи из Египта, обучавају на Косовској полицијској академији у Вучитрну. Циљ те обуке је, наводно, да се некадашњи побуњеници оспособе за звање полицајца.

Спекулише се да су у обуку људи пристиглих из Сирије, Либије и Египта укључени и појединци из БиХ и Македоније за које се сумња да су у спрези са муџахединима. Према подацима до којих је „Сведок” дошао, лица која долазе на обуку транспортују се у Сирију преко канала у лукама у Албанији и у Турској. Те радње се одвијају, наводно, под контролом турске и албанске обавештајне службе.

Са друге стране, у једном делу безбедносне заједнице у свету постоји све већа бојазан да допуштање оваквих ствари на КиМ заправо представља играње са ватром, те да би утицај екстремних исламиста могао да букне у овом делу Балкана. У прилог оваквим сумњама говоре и подаци да се приликом уписивања у званична документа Албанци листом заводе као муслимани, а исто је учињено и са Горанцима на КиМ.

Имајући све ово у виду, уједињење и обука сиријске опозиције на КиМ у борби за рушење Асада и долазак Муслиманске браће на војну обуку на овим просторима, можда може отворити нову страницу у будућој историји Косова и Балкана са јасним жигом – оживљавање и утемељење ектремистичких исламских група.

Уколико се у обзир узму све информације чини се да је обавештајна служба Србије грешила у процени да се на КиМ ствара НАТО држава. Како се чини, на КиМ НАТО служи као спољашња заштита за стварање будуће државе која отворено спонзорише тероризам.