Sirija, Iran i ravnoteža moći na Bliskom istoku

(Stratfor, 22. 11. 2011)

Iran se priprema za povlačenje američkih trupa. Dok je neracionalno jednostavno tvrditi da će Iran zadominirati Irakom, razumno je reći da će Teheran imati veoma značajan uticaj na Bagdad do stepena do koga će moći da blokira iračke inicijative kojima se Iran protivi. Ovaj uticaj će se povećati kako se povlačenje američkih trupa bliži kraju, a postalo je sasvim jasno da neće biti iznenadnog preokreta u politici povlačenja. Irački politički proračun mora uzeti u obzir blizinu Irana i američku moć koja postaje sve dalja i nevažnija.

Suprotstavljanje Iranu pod takvim uslovima najverovatnije će se pokazati neefikasnim i opasnim. Poneki, poput Kurda veruju da imaju američke garancije i da suštinsko ulaganje u kurdsku naftu od strane američkih kompanija podrazumeva da će te garancije biti ispoštovane. Međutim, pogled na mapu očituje koliko će biti teško da Sjedinjene Države to i učine. Režim u Bagdadu je uhapsio lidere sunita, dok šiiti, od kojih nisu svi proiranski nastrojeni na bilo koji način, poznaju cenu otpora koji bi se odvijao s previše entuzijazma.

Sirija i Iran

Situacija u Siriji sve ovo dodatno komplikuje. Manjinska sekta alavita dominirala je sirijskom vladom od 1970, kada je otac aktuelnog predsednika, koji je bio na čelu sirijskih vazdušnih snaga, sproveo državni udar. Alaviti su izolovana muslimanska sekta koja predstavlja šiitski ogranak i čini oko 7% populacije zemlje koju čine pretežno suniti. Nova alavitska vlada bila je naseritska po prirodi, što znači da je bila sekularna, socijalistička i oformljena oko armije. Kada se islam uzdigao kao politička snaga u arapskom svetu, Sirijci, otuđeni od Sadatovog režima u Egiptu, u Iranu su videli zaštitu. Iranski islamistički režim pružio je zaštitu sirijskom sekularnom režimu nasuprot šiitskim fundamentalistima u Libanu. Iranci su takođe pružili podršku Siriji u njenim spoljašnjim intervencijama u Libanu, i što je važnije u njenom suzbijanju sirijske sunitske većine.

Sirija i Iran su praktično bile poravnate u Libanu. Tokom ranih osamdesetih, nakon revolucije Homeinija, Iranci su težili da ojačaju svoj uticaj u islamskom svetu putem podrške radikalnim šiitskim snagama. Hezbolah je bio jedan od njih. Sirija je izvršila invaziju na Liban 1975. u korist hrišćana, a protiv Palestinske oslobodilačke organizacije[1], što vam pruža mogućnost uvida u složenost situacije. Sirija je smatrala Liban svojim istorijskim delom i težila je povećanju uticaja nad njim. Preko Irana, Hezbolah je postao instrument sirijske moći u Libanu.

Iran i Sirija su stoga stupile u dugoročni, ukoliko ne i u stabilni savez koji traje sve do danas. Tokom trenutnih nemira u Siriji, Saudijci i Turci zajedno sa Amerikancima su neprijateljski nastrojeni prema režimu predsednika Bašara al Asada. Iran je jedina zemlja koja u celosti podržava trenutnu sirijsku vladu.

Za ovo postoji dobar razlog. Neposredno pre nemira, određeni odnosi između Sirije i Irana su varirali. Sirija je bila u mogućnosti da postupa samostalno u svojim odnosima prema Iranu i njegovom prisustvu u Libanu. Dok je važan saveznik pokreta kao što je Hezbolah, al Asadov režim je na mnogo načina testirao njegovu snagu u Libanu, dok su Sirijci imali odlučujući uticaj. Nemiri u Siriji su postavili al-Asadov režim u defanzivu koji je međutim postao još više zainteresovan za čvrste i stabilne odnose sa Iranom. Damask se našao izolovan u sunitskom okruženju, imajući Tursku i Arapsku ligu protiv sebe. Iran, i interesantno irački premijer Nouri al-Maliki, uspostavili su spoljnopolitičku podršku al-Asadu.

Toliko se al-Asad suprotstavljao svojim neprijateljima. Iako su neki Suniti sa srednjim i nižim položajem u vojsci prebegli, njegova armija je uglavnom ostala netaknuta i to zato što Alaviti kontrolišu njene elitne jedinice. Događaji u Libiji ujedinili su u borbenom poretku sirijsko rukovodstvo – i čak i pojedine protivnike unutar redova armije – zbog mogućnosti da se ponovi libijski scenario. Armija se ne raspada, a nenaoružana ili slabo naoružana populacija, bez obzira na brojnost, ne može pobediti netaknute vojne snage. Ključna stvar za one koji žele al-Asadov pad jeste podela unutar redova armije.

Ukoliko al-Asad preživi, a trenutno želja nekih stranih faktora je njegov opstanak, Iran će odneti veliku pobedu. Ukoliko Irak potpadne pod suštinski iranski uticaj, a al-Asadov režim-koji je izolovan od strane mnogih zemalja ali je podržan od strane Teherana, opstane u Siriji, onda će Iran postati zemlja čija se sfera uticaja proteže od zapadnog Avganistana do Mediterana (do Mediterana zahvaljujući Hezbolahu). Da bi se ovo ostvarilo, nije potrebno razmeštati iranske konvencionalne snage, biće sasvim dovoljno da opstane režim al-Asada. Međutim, izgledi da sirijski režim bude otvoren prema Iranu otvaraju mogućnost razmeštanja iranskih snaga na zapadu i samo ova činjenica bi mogla imati značajne reperkusije.

Razmotrimo na mapi ovu sferu uticaja. Severne granice Saudijske Arabije i Jordana će se graničiti sa iranskom sferom uticaja što će biti i slučaj sa južnom granicom Turske. Ostaje nejasno, naravno, koliko će Iran uspešno upravljati ovom sferom. Na primer, koji tip snaga će on uključiti u navedenu sferu uticaja. Mapa sama po sebi ne može da pruži razjašnjenje problema, ali ona ukazuje na njega, a problem je potencijalne prirode – ne stoprocentne – i odnosi se na stvaranje bloka pod iranskim uticajem koji će presecati ogroman deo strateški važne teritorije.

Trebalo bi uzeti u obzir da osim prikrivene iranske mreže vojnih obaveštajaca, Iran raspolaže značajnim konvencionalnim snagama. Iako one ne bi mogle da opstanu u sukobu sa oklopnim divizijama Sjedinjenih Država, SAD ne raspolažu oklopnim snagama na teritoriji između Irana i Libana. Sposobnost Irana da dopremi takve jedinice kako bi zaštitio navedenu sferu povećava rizik, naročito za Saudijce. Iranski cilj je da poveća navedeni rizik do te mere da Saudijska Arabija proceni da je mudrije da se prilagodi nego da pruži otpor. Promena stanja na mapi dovela bi do toga da se to postigne.

Iz ovoga sledi da će oni koji su ugroženi ovakvim razvojem događaja – Sjedinjene Države, Izrael, Saudijska Arabija i Turska – pokušati da ga spreče. Trenutno, Irak ne predstavlja mesto odakle se može blokirati uticaj Irana zato što je on već ostvario primat u ovoj zemlji. Umesto toga tu je Sirija u kojoj treba učiniti sve što je moguće da se al-Asad zbaci s vlasti jer to predstavlja ključni korak.

Tokom poslednje nedelje čini se da su nemiri u Siriji dobili novu dimenziju. Sve do nedavno, najznačajnija aktivnost opozicije bila je van zemlje, sa medijskim izveštajima o otporu koji pružaju opozicione grupe koje su stacionirane u inostranstvu. Stepen njihove efikasnosti nikada nije bio jasan. Sasvim sigurno je da se sunitska većina protivi i da mrzi al-Asadov režim, ali protivljenje i emocije ne mogu da slome režim koga čine ljudi koji se bore za sopstveni život. Osim toga, nije jasno da li je otpor opozicije jak onoliko koliko to spoljna propaganda predstavlja.  

Prošle nedelje, međutim, Slobodna sirijska armija, koju čini grupa sunita koji su prebegli i koji operišu sa teritorije Turske i Libana, tvrdila je da su dezerteri sproveli organizovane napade na vladina postrojenja, od obaveštajnih centara ratnog vazduhoplovstva (što predstavlja posebno osetljivu tačku s obzirom na to kako je režim i uspostavljen) do zgrada Bas partije u većoj oblasti Damaska. Ovo nisu prvi napadi za koje je odgovornost preuzela Slobodna sirijska armija, ali im je posvećena velika medijska pažnja tokom prošle nedelje. Ono što je značajno kada su u pitanju ovi napadi, iako su malih razmera i verovatno su izveštaji o njima preterani, jeste da otkrivaju da su makar neki od dezertera voljni da se bore umesto da jednostavno prebegnu i ostanu u Turskoj ili Libanu.

Zanimljivo je da se očevidno povećanje aktivnosti od strane vojnih aktivista, ili novih snaga, događa sa istovremenim pogoršanjem odnosa između Irana s jedne i Sjedinjenih Država i Izraela s druge strane. Pogoršanje odnosa je započelo optužbama da je otkrivena iranska tajna operacija ubistva saudijskog ambasadora u Sjedinjenim Državama koju su sledile optužbe od strane vlade u Bahreinu da su iranski operativci organizovali napade u ovoj zemlji. Zatim je usledio izveštaj Međunarodne agencije za atomsku energiju o tome da je Iran ostvario korak ka nuklearnom naoružanju, za čim je usledila eksplozija u iranskom postrojenju za projektile[2] 19. novembra koju Izraelci nisu naročito prikrivali da je njihovo delo. Bez obzira na to da li je bilo šta od ovoga istinito, povećava se psihološki pritisak na Iran i čini se da je on pripremljen.

Od svih igrača u ovoj igri pozicija Izraela je najsloženija. Izrael je imao dobre mada prikrivene odnose sa Sirijcima koji datiraju od perioda njihove zajedničke netrpeljivosti prema Jaseru Arafatu. Za Izrael, Sirija je predstavljala poznato zlo. Ideja o sunitskoj vladi koju kontroliše muslimansko bratstvo na njihovoj severoistočnoj granici bila je zastrašujuća i zato su preferirali al-Asada. Ali na osnovu pomaka u regionalnom rasporedu snaga, izraelski stav se takođe promenio. Pretnja od sunitskih islamista je oslabila u toku protekle dekade u poređenju sa pretnjom od iranskih šiita. Planirajući unapred, pretnja od neprijateljskih sunitskih snaga u Siriji je manje zabrinjavajuća nego prisustvo ohrabrenih Iranaca na severnoj granici Izraela. Ovo objašnjava zbog čega  planeri izraelske spoljne politike, kao što je ministar odbrane Ehud Barak, govore da je na pomolu “približavanje kraju režima”. Nezavisno od željenog ishoda, Izrael ne može da utiče na događaje unutar Sirije. Umesto toga, Izrael se prilagođava realnosti u kojoj je pretnja od strane Irana da oblikuje politiku regiona postala najveća.   

Iran je naravno navikao na psihološke kampanje. Mi nastavljamo da verujemo da dok je Iran možda blizu toga da proizvede nuklearnu bombu koja bi eksplodirala pod zemljom pod strogo kontrolisanim uslovima, njegova sposobnost da proizvede stabilno, robusno nuklearno oružje koje bi moglo da funkcioniše van labaratorijskih uslova (što upravo predstavlja podzemno testiranje) jeste zanemarljiva. Ovo uključuje mogućnost postavljanja osetljivog eksperimentalnog sistema na nosač od koga se očekuje da eksplodira. Možda da, možda i ne. Takvo sredstvo može čak biti i presretnuto čime bi se stvorio povod za kontranapad.

Glavna iranska pretnja nije nuklearne prirode. To može postati, ali čak i bez nuklearnog naoružanja Iran predstavlja pretnju. Aktuelna eskalacija potiče iz američke odluke da se povuče iz Iraka i samo je intenzivirana događajima u Siriji. Ukoliko se Iran sutra odrekne svog nuklearnog programa, situacija će ostati složena. Iran poseduje prednost, a Sjedinjene Države, Izrael, Turska i Saudijska Arabija razmatraju kako da preokrenu situaciju.

U ovom trenutku, čini se da one sprovode dvostruku strategiju: povećavanjem pritiska na Iran kako bi on uvideo svoju ranjivost i prisiljavanje sirijske vlade da ode kako bi se umanjile posledice iranskog uticaja u Iraku. Problematično je da li sirijski režim može biti oboren. Libija, na čelu sa Moamerom Gadafijem, opstala bi da NATO nije intervenisao. NATO bi mogao da interveniše i u Siriji, ali je Sirija daleko složenija od Libije. Štaviše, drugi napad NATO pakta na arapsku državu koji bi za cilj imao promenu režima imao bi neželjene posledice, bez obzira na to koliko se Arapi u ovom trenutku plaše Irana. Ratovi su nepredvidljivi i ne predstavljaju prvu opciju.

Stoga, verovatno rešenje je prikrivena podrška sunitskoj opoziciji koja bi bila doturana kroz Liban i moguće Tursku i Jordan. Bilo bi interesantno videti da li će Turci učestvovati. Međutim, daleko interesantnije biće videti da li će ovo i funkcionisati. Sirijska obaveštajna služba je uspešno probijala sunitsku opoziciju decenijama. Uspostavljanje tajne kampanje usmerene protiv režima biće teško izvodljivo i ni po kojim uslovima se ne može garantovati njen uspeh. Ipak to je naredni korak. 

Ali to ne predstavlja i poslednji potez. Da bi se Iran izolovao, potrebno je nešto učiniti na planu političke situacije u Iraku. Usled američkog povlačenja, Vašington tamo ima malo uticaja. Svi odnosi koje su Sjedinjene Države izgradile počivali su na američkoj moći da te odnose i zaštiti. Sa odlaskom Amerikanaca, osnove tih odnosa se raspadaju. Čak i sa Sirijom ravnoteža moći se menja. 

Sjedinjene Države imaju tri izbora. Naime, da prihvate razvoj događaja i da pokušaju da se nose sa ishodom. Da pokušaju da se dogovore sa Iranom – dogovor koji bi bio veoma skup i bolan, ili da krenu u rat. Prvi izbor podrazumeva da se Vašington može nositi sa posledicama. Drugi izbor zavisi od toga da li je Iran zainteresovan za dogovor sa Sjedinjenim Državama. Treći izbor zavisi od toga da li Sjedinjene Države poseduju dovoljno snage da vode rat i da ujedno apsorbuju iranske protivnapade, naročito u moreuzu Hormuz. Svi izbori su neizvesni, tako da je zbacivanje al-Asada krucijalno. To menja pravila igre i momentum. Ali čak i to je enormno teško izvesti i prepuno je rizika.

Mi se sada nalazimo na samom kraju iračkog čina, i to je čak i teže nego što se može zamisliti. Kada zajedno sa ovim razmotrimo krizu u Evropi, ideja o sistemskoj i globalnoj krizi čini se sasvim realna.

(Sa engleskog preveo: Vladimir Jevtić)