Сирија као кључна геостратешка прекретница савременог света

Сукоби између побуњеника и владиних снага се и даље настављају у Сирији и то несмањеном жестином. Нажалост, свакога дана повећава се и број цивилних жртава. Све је више страдалих међу женама и децом. Масакр који се догодио у градићу Хули и у којем је страдало преко 108 цивила, укључујући углавном жене и децу, послужио је као повод за нове оптужбе на рачун Башара ал-Асада. Приликом наведеног покоља цивила страдале су читаве породице.[1] "Oно што се догодило у Хули и другим местима су брутални масакри које чак ни чудовиште не би могло да изведе. Ако не осећамо бол који стеже наша срца, као што га ја осећам, због окрутних догађаја, посебно над децом, онда ми нисмо људска бића. Напори да се сиријски председник свргне с власти, који су присутни у земљи, нису политички проблем, већ пројекат уништења земље. У питању је тероризам. Суочавамо се са стварним ратом који нам се намеће извана”[2], изјавио је сиријски председник.

Обострана оптуживања која су уследила након масакра довела су ионако напету ситуацију до тачке усијања. Сергеј Лавров је у разговору са Вилијемом Хејгом истакао да су обе стране одговорне за злочин зато што то подручје контролишу екстремисти али је оно и опкољено владиним снагама.[3] Сиријски владини медији су пренели информацију да су побуњеници побили цивиле који нису хтели да се придруже њиховој борби против сиријских регуларних војних снага. Да се против сиријске владе води специјални рат који укључује све аспекте од медијских манипулација до оружане помоћи побуњеницима потврђује и информација да је агенција Би-Би-Си пренела лажну слику о убијеним цивилима у Хули и да је уместо фотографије жртава поставила слику цивила који су страдали у Ираку. “Запрепашћен сам тиме да кућа као што је Би-Би-Си не проверава изворе и да је спремна да објави фотографије које пошаље било ко, од активиста до новинара аматера. Неко илегално користи моју фотографију у сврху антисиријске пропаганде, а то није у реду”.[4] Сетимо се само случаја Рачак који је послужио као оправдање и директан повод за бомбардовање Србије. Западу је стало да по сваку цену свргне Башара ал-Асада са власти и далеко од тога да је истински заинтересован за животе цивила у Сирији.[5] Одређени кругови на Западу заговарају отворену војну интервенцију против Сирије али је Обама ставио до знања да би таква интервенција била грешка јер је убеђен да ће Башар ал-Асад ионако пасти са власти и да ће побуњеници бити успешни.[6] Несумњиво је да побуњеници у Сирији имају страну помоћ и да им оружје пристиже са свих страна иначе не би успели да тако дуго опстану у сукобу са ипак респектабилним сиријским снагама. Далеко од тога да можемо искључити опцију да побуњеници имају и помоћ у људству у виду инструктора и западних командоса. Шта више у граду Хомс ухваћено је преко стотину страних бораца који су се борили на страни побуњеника. Већина заробљених су били француски војници.[7]

Ово потврђује чињеницу да се на страни побуњеника боре командоси из земаља које подржавају рушење Башаровог режима. Не можемо да искључимо ни могућност да је Израел заједно са Турском и САД такође послао велику помоћ у људству сиријским побуњеницима. Засад побуњеници имају свеопшту логистичку подршку која им помаже да се одупру налетима регуларне сиријске армије. Ситуација на терену је далеко више од комплексне. Руска Федерација поседује базу на територији Сирије а Иран отворено подржава Башара ал-Асада који је прогласио референдум на коме се преко 90 процената становника Сирије заложило за увођење вишестраначког система владавине. Актуелни сиријски председник је обећао промене и обећао је да ће поштовати вољу сиријског народа, али су побуњеници потпомогнути страним фактором примарни чинилац услед кога се сукоби и крвопролиће настављају.

Руска Федерација се жестоко противи свакој војној интервенцији и преко свих дипломатских канала покушава да утиче на смиривање ситуације и борби у Сирији. Русија се за разлику од Запада не залаже за рушење Башара са власти већ се залаже за успостављање мира. У стварности Русија је свесна опасности која јој прети уколико Западу пође за руком да свргне Башара ал-Асада. Иран је такође тога свестан и настоји да помогне сиријским војним снагама да угуше побуну. Руси такође врло добро познају ситуацију на терену и свесни су чињенице да побуњеницима помоћ пристиже са свих страна. Сасвим је ирелевантно што се у сфери дипломатије Запад не залаже за војну интервенцију када на терену помаже побуњеницима. С друге стране, несумњиво је да сиријске регуларне снаге имају помоћ од стране Ирана а могуће и логистичку подршку Русије.

Уколико Запад у Сирији инсталира марионетски режим Русија би изгубила много. Наиме, изгубила би јаког савезника у региону али би то означио и почетак стратешког окружења Русије, такође Иран би био спутан у ширењу своје сфере утицаја тако да је много тога на коцки. Русија и Кина су се за разлику од Либије поставиле сасвим другачије када је у питању Сирија јер су свесне њеног стратешког значаја.

Нови француски председник Франсоа Оланд разговарао је са колегом Владимиром Путином о проблему Сирије. Француска не одустаје од покушаја свргавања Башара ал-Асада сасвим супротно руском ставу. Русија је чврсто одлучила да не изгуби савезника у арапском свету али је њој такође стало до трајног мира. Запад лицемерно истрајава у ставу да се крвопролиће мора зауставити али као што смо рекли истовремено отворено помаже побуњенике. Франсоа Оланд је приликом посете Москви изјавио: “Режим Башара ал Асада се понаша на неприхватљив и неподношљив начин. Режим је починио дела која су га сама дисквалификовала". С друге стране Владимир Путин је изјавио да: “зашто мислимо да ће, уколико одгурнемо актуелно руководство с власти (у Сирији), сутра завладати опште добро тамо", истакнувши при томе да је пресудно да се не дозволи понављање либијског и ирачког сценарија.[8] Наравно, француски писани медији су сасвим другачије реаговали и листом су се сложили око тога да наводно само Русија може спречити крвопролиће у Сирији. Француски листови међу којима и “Монд” наводе да Русија поседује базу у Сирији и да је сиријски режим последњи ослонац Рускe дипломатије у арапском свету. “Монд” je изричито Русију окарактерисао као Башаровог савезника и пише да “Кремљ штити породицу ал-Асад. Вето Русије блокира Савет безбедности УН тако да се ништа не може учинити без Русије. Путин је човек око кога се сви надмећу. Изгледа да је он способан да стави тачку на крвави пир у који је Сирија уронила пре 15 месеци. Некадашњи официр КГБ-а воли овакву ситуацију у којој је Русија поново у средишту дипломатске игре. Кремљ може да одуговлачи још најмање неколико месеци. Он зна да ће устанички покрет тешко свргнути режим, али Руси такође знају да ће Дамаск тешко угушити једну тако масовну побуну. Ништа не чинити је често одлична дипломатска опција. У преводу, то значи ризиковати и гледати како се сиријски савезник све крвавијег дана све више урушава и на крају га потпуно изгубити”.[9]      

Француски медији не могу бити више у криву јер ниједна опаска није тачна. Напротив, овакве изјаве су врло злонамерне и не могу да помогну да се криза реши али шта и очекивати од земље која директно подржава побуњенике у људству и оружју. Тачно је то да је Русија поново у средишту дипломатске игре али она нужно мора вући такве потезе уколико жели да осигура сопствену безбедност. У Сирији се тренутно води крвави рат између Запада с једне и Русије и Ирана с друге стране. Лицемерно је тврдити да је Путин у стању да “стави тачку на крвави пир“ a истовремено подржавати побуњенике и чинити ствар још гором.

Хилари Клинтон непрестано својом реториком врши притисак на Русију како би она помогла у рушењу Башара ал-Асада с власти. То довољно говори о ставу САД према Сирији. Вашингтон би желео промену власти у Дамаску како би показао да је империја која још увек може на светској сцени постављати лидере који би јој одговарали и који би испуњавали њене интересе. Клинтонова је у Стокхолму изјавила следеће: “Сви Сиријци би требало да буду уверени да имају бољу будућност која ће бити достигнута кроз демократску транзицију на властиту владу”.[10] Наравно, подразумева се да би таква влада била под патронатом Америке и њених савезника и да би спроводила политику која представља одраз америчких геостратешких тежњи.