Sirija kao ključna geostrateška prekretnica savremenog sveta

Sukobi između pobunjenika i vladinih snaga se i dalje nastavljaju u Siriji i to nesmanjenom žestinom. Nažalost, svakoga dana povećava se i broj civilnih žrtava. Sve je više stradalih među ženama i decom. Masakr koji se dogodio u gradiću Huli i u kojem je stradalo preko 108 civila, uključujući uglavnom žene i decu, poslužio je kao povod za nove optužbe na račun Bašara al-Asada. Prilikom navedenog pokolja civila stradale su čitave porodice.[1] "Ono što se dogodilo u Huli i drugim mestima su brutalni masakri koje čak ni čudovište ne bi moglo da izvede. Ako ne osećamo bol koji steže naša srca, kao što ga ja osećam, zbog okrutnih događaja, posebno nad decom, onda mi nismo ljudska bića. Napori da se sirijski predsednik svrgne s vlasti, koji su prisutni u zemlji, nisu politički problem, već projekat uništenja zemlje. U pitanju je terorizam. Suočavamo se sa stvarnim ratom koji nam se nameće izvana”[2], izjavio je sirijski predsednik.

Obostrana optuživanja koja su usledila nakon masakra dovela su ionako napetu situaciju do tačke usijanja. Sergej Lavrov je u razgovoru sa Vilijemom Hejgom istakao da su obe strane odgovorne za zločin zato što to područje kontrolišu ekstremisti ali je ono i opkoljeno vladinim snagama.[3] Sirijski vladini mediji su preneli informaciju da su pobunjenici pobili civile koji nisu hteli da se pridruže njihovoj borbi protiv sirijskih regularnih vojnih snaga. Da se protiv sirijske vlade vodi specijalni rat koji uključuje sve aspekte od medijskih manipulacija do oružane pomoći pobunjenicima potvrđuje i informacija da je agencija Bi-Bi-Si prenela lažnu sliku o ubijenim civilima u Huli i da je umesto fotografije žrtava postavila sliku civila koji su stradali u Iraku. “Zaprepašćen sam time da kuća kao što je Bi-Bi-Si ne proverava izvore i da je spremna da objavi fotografije koje pošalje bilo ko, od aktivista do novinara amatera. Neko ilegalno koristi moju fotografiju u svrhu antisirijske propagande, a to nije u redu”.[4] Setimo se samo slučaja Račak koji je poslužio kao opravdanje i direktan povod za bombardovanje Srbije. Zapadu je stalo da po svaku cenu svrgne Bašara al-Asada sa vlasti i daleko od toga da je istinski zainteresovan za živote civila u Siriji.[5] Određeni krugovi na Zapadu zagovaraju otvorenu vojnu intervenciju protiv Sirije ali je Obama stavio do znanja da bi takva intervencija bila greška jer je ubeđen da će Bašar al-Asad ionako pasti sa vlasti i da će pobunjenici biti uspešni.[6] Nesumnjivo je da pobunjenici u Siriji imaju stranu pomoć i da im oružje pristiže sa svih strana inače ne bi uspeli da tako dugo opstanu u sukobu sa ipak respektabilnim sirijskim snagama. Daleko od toga da možemo isključiti opciju da pobunjenici imaju i pomoć u ljudstvu u vidu instruktora i zapadnih komandosa. Šta više u gradu Homs uhvaćeno je preko stotinu stranih boraca koji su se borili na strani pobunjenika. Većina zarobljenih su bili francuski vojnici.[7]

Ovo potvrđuje činjenicu da se na strani pobunjenika bore komandosi iz zemalja koje podržavaju rušenje Bašarovog režima. Ne možemo da isključimo ni mogućnost da je Izrael zajedno sa Turskom i SAD takođe poslao veliku pomoć u ljudstvu sirijskim pobunjenicima. Zasad pobunjenici imaju sveopštu logističku podršku koja im pomaže da se odupru naletima regularne sirijske armije. Situacija na terenu je daleko više od kompleksne. Ruska Federacija poseduje bazu na teritoriji Sirije a Iran otvoreno podržava Bašara al-Asada koji je proglasio referendum na kome se preko 90 procenata stanovnika Sirije založilo za uvođenje višestranačkog sistema vladavine. Aktuelni sirijski predsednik je obećao promene i obećao je da će poštovati volju sirijskog naroda, ali su pobunjenici potpomognuti stranim faktorom primarni činilac usled koga se sukobi i krvoproliće nastavljaju.

Ruska Federacija se žestoko protivi svakoj vojnoj intervenciji i preko svih diplomatskih kanala pokušava da utiče na smirivanje situacije i borbi u Siriji. Rusija se za razliku od Zapada ne zalaže za rušenje Bašara sa vlasti već se zalaže za uspostavljanje mira. U stvarnosti Rusija je svesna opasnosti koja joj preti ukoliko Zapadu pođe za rukom da svrgne Bašara al-Asada. Iran je takođe toga svestan i nastoji da pomogne sirijskim vojnim snagama da uguše pobunu. Rusi takođe vrlo dobro poznaju situaciju na terenu i svesni su činjenice da pobunjenicima pomoć pristiže sa svih strana. Sasvim je irelevantno što se u sferi diplomatije Zapad ne zalaže za vojnu intervenciju kada na terenu pomaže pobunjenicima. S druge strane, nesumnjivo je da sirijske regularne snage imaju pomoć od strane Irana a moguće i logističku podršku Rusije.

Ukoliko Zapad u Siriji instalira marionetski režim Rusija bi izgubila mnogo. Naime, izgubila bi jakog saveznika u regionu ali bi to označio i početak strateškog okruženja Rusije, takođe Iran bi bio sputan u širenju svoje sfere uticaja tako da je mnogo toga na kocki. Rusija i Kina su se za razliku od Libije postavile sasvim drugačije kada je u pitanju Sirija jer su svesne njenog strateškog značaja.

Novi francuski predsednik Fransoa Oland razgovarao je sa kolegom Vladimirom Putinom o problemu Sirije. Francuska ne odustaje od pokušaja svrgavanja Bašara al-Asada sasvim suprotno ruskom stavu. Rusija je čvrsto odlučila da ne izgubi saveznika u arapskom svetu ali je njoj takođe stalo do trajnog mira. Zapad licemerno istrajava u stavu da se krvoproliće mora zaustaviti ali kao što smo rekli istovremeno otvoreno pomaže pobunjenike. Fransoa Oland je prilikom posete Moskvi izjavio: “Režim Bašara al Asada se ponaša na neprihvatljiv i nepodnošljiv način. Režim je počinio dela koja su ga sama diskvalifikovala". S druge strane Vladimir Putin je izjavio da: “zašto mislimo da će, ukoliko odgurnemo aktuelno rukovodstvo s vlasti (u Siriji), sutra zavladati opšte dobro tamo", istaknuvši pri tome da je presudno da se ne dozvoli ponavljanje libijskog i iračkog scenarija.[8] Naravno, francuski pisani mediji su sasvim drugačije reagovali i listom su se složili oko toga da navodno samo Rusija može sprečiti krvoproliće u Siriji. Francuski listovi među kojima i “Mond” navode da Rusija poseduje bazu u Siriji i da je sirijski režim poslednji oslonac Ruske diplomatije u arapskom svetu. “Mond” je izričito Rusiju okarakterisao kao Bašarovog saveznika i piše da “Kremlj štiti porodicu al-Asad. Veto Rusije blokira Savet bezbednosti UN tako da se ništa ne može učiniti bez Rusije. Putin je čovek oko koga se svi nadmeću. Izgleda da je on sposoban da stavi tačku na krvavi pir u koji je Sirija uronila pre 15 meseci. Nekadašnji oficir KGB-a voli ovakvu situaciju u kojoj je Rusija ponovo u središtu diplomatske igre. Kremlj može da odugovlači još najmanje nekoliko meseci. On zna da će ustanički pokret teško svrgnuti režim, ali Rusi takođe znaju da će Damask teško ugušiti jednu tako masovnu pobunu. Ništa ne činiti je često odlična diplomatska opcija. U prevodu, to znači rizikovati i gledati kako se sirijski saveznik sve krvavijeg dana sve više urušava i na kraju ga potpuno izgubiti”.[9]      

Francuski mediji ne mogu biti više u krivu jer nijedna opaska nije tačna. Naprotiv, ovakve izjave su vrlo zlonamerne i ne mogu da pomognu da se kriza reši ali šta i očekivati od zemlje koja direktno podržava pobunjenike u ljudstvu i oružju. Tačno je to da je Rusija ponovo u središtu diplomatske igre ali ona nužno mora vući takve poteze ukoliko želi da osigura sopstvenu bezbednost. U Siriji se trenutno vodi krvavi rat između Zapada s jedne i Rusije i Irana s druge strane. Licemerno je tvrditi da je Putin u stanju da “stavi tačku na krvavi pir“ a istovremeno podržavati pobunjenike i činiti stvar još gorom.

Hilari Klinton neprestano svojom retorikom vrši pritisak na Rusiju kako bi ona pomogla u rušenju Bašara al-Asada s vlasti. To dovoljno govori o stavu SAD prema Siriji. Vašington bi želeo promenu vlasti u Damasku kako bi pokazao da je imperija koja još uvek može na svetskoj sceni postavljati lidere koji bi joj odgovarali i koji bi ispunjavali njene interese. Klintonova je u Stokholmu izjavila sledeće: “Svi Sirijci bi trebalo da budu uvereni da imaju bolju budućnost koja će biti dostignuta kroz demokratsku tranziciju na vlastitu vladu”.[10] Naravno, podrazumeva se da bi takva vlada bila pod patronatom Amerike i njenih saveznika i da bi sprovodila politiku koja predstavlja odraz američkih geostrateških težnji.