Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Šta vas posebno uzbuđuje?
Savremeni svet

Šta vas posebno uzbuđuje?

PDF Štampa El. pošta
Branko Pavlović   
ponedeljak, 20. oktobar 2008.
Pre otprilike nedelju dana čuo sam izjavu ministra Jeremića kako se nada da će SAD uspeti da se vrate na poziciju svetskog lidera demokratije, koju su napustile pre četiri ili osam godina. Odmah sam pomislio, da li to znači da gospodin Jeremić vidi SAD kao svetskog lidera demokratije u periodu bombardovanja Srbije? Verovatno, ipak ne. Pre će biti da je reč o neupitno naučenoj mantri koju mnogi ponavljaju ne razmišljajući šta govore.

A inače, kada je to Amerika bila lider demokratije? I baš me interesuje u kom to periodu su svi zaljubljenici u SAD osetili ushićenje njenim „liderstvom“? Da li u trenutku kada su bacali, jedini ikada, atomsku bombu na Hirošimu i Nagasaki, kada su deceniju posle toga još uvek zabranjivali crncima da se školuju i voze javnim prevozom kao i belci, kada je direktor FBI, Edgar Huver imao dosije o svakom čoveku u Americi, kada su podržavali Izrael u otimanju delova država od arapskih zemalja, kada su ubijali svog predsednika Kenedija i njegovog brata, crnačkog lidera Martina Lutera Kinga, kada su ubijali tri miliona Vijetnamaca, uspostavljali serije vojnih hunti u srednjoj i južnoj Americi i isto to radili u Africi, kada su nas napali, kada su pobili više od 250.000 i trajno osakatili više od dva miliona Iračana da bi kontrolisali izvore nafte, kada kao najveći svetski zagađivači planete godinama odbijaju da potpišu Kjoto sporazum, kada odbijaju svaku mogućnost da oni budu podvrgnuti Međunarodnom sudu pravde? 

Baš me interesuje – kada? Koji izopačeni, monstruozni potez SAD najviše uzbuđuje naše glasnogovornike o Americi kao lideru demokratije.

Prazna priča o „liderstvu“ SAD ide uvek pod ruku sa ushićenjem u pogledu „standarda EU“. Smisao, uglavnom istih zagovornika naših života je da što pre usvojimo te standarde.

Šta to znači? To pretpostavlja da je neko, poput najrazvijenijih zemalja EU, već rešio probleme modernog društva. Mi samo treba da se služimo gotovim instrumentima kao što se služimo escajgom pri jelu. Novopridošle milione jedinki valja što pre naučiti kako se najlakše i najbrže koristi escajg. Ko prvi završi dresuru – dobije bananu, ili mu se nagrada stavi u izgled.

Čitave legije naših sugrađana, na moju veliku žalost, među njima i nedopustivo veliki broj mladih, pohađaju ubrzane kurseve „kako savladati dresuru u tri dana“ i to se onda nama predstavlja, ni više ni manje, nego kao znanje. Ko sebe izdresira i pri tome stekne sposobnost dresure drugih – dobije dve banane, ili obećanje veće nagrade.

Naravno da nikakvo opšteprihvatljivo rešenje modernog društva ne postoji. Naravno da svako društvo mora samo da iznađe rešenja za sopstveni razvoj. Naravno da je preduslov bilo kakvog ozbiljnog rada poznavanje svih / većine do sada upotrebljenih rešenja. Pre svega u Evropi. Pre svega u Finskoj. Ali, i izvan Evrope, u Indiji, Južnoj Koreji, Kini. Da smo, pre nego što bilo šta preduzmemo, sagledali njihove prednosti i mane i da smo u stanju da predvidimo njihov efekat na naše društvene odnose. Srednjeročno i dugoročno. Danas već pouzdano znamo da neke standarde primenjene u EU, u velikim oblastima, nikako ne treba prihvatiti. Ni slučajno ne treba prihvatiti njihov poreski sistem, njihov bankarski sistem, obrazovni sistem, vojni sistem, medijski sistem itd.

Na ovom mestu nije loše upozoriti čitaoca da najveći broj tzv. starih demokratija zemalja EU, uopšte ne ispunjava standarde u pogledu nezavisnosti sudstva i kada bi te zemlje danas konkurisale za prijem u EU, uopšte ne bi dobile pozitivnu ocenu. Da li to znači da je kod njih stanje sudstva lošije nego kod nas? Ne. To samo znači da u njihovim društvima prilično kvalitetno funkcionišu sistemi dobro utemeljenih sopstvenih društvenih i državnih standarda i da nikakvo upodobljavanje standardima EU nije potrebno. Niti se u tim društvima uopšte može naći relevantni sagovornik na temu „ubrzanog (ili bilo kakvog) uvođenja standarda EU“.

Obe teze i o „liderstvu“ i o „standardima“ polaze od široko prihvaćene neizgovorene pretpostavke o tome da se istorija konačno ostvarila u SAD i EU. Pošto je to tako, svi drugi treba to da prihvate ili da pristanu da im se takvo državno i društveno uređenje nametne. Možda ovo zvuči kao preterano zaoštren stav sa moje strane, ali nažalost nije tako.

Pogledajmo šta kaže ugledni konzervativni teoretičar Robert Kejgan (čiji rad „Kraj snova, povratak u istoriju“ analizira Vladimir Milutinović u svojoj knjizi „Postideologije“): današnju suprotstavljenost on vidi između Amerike na jednoj strani, koja je: zaštitnik sloboda, demokratska i moderna zemlja koja radi na povezivanju nacija, koja pokušava da odgovori potrebama svih ljudi i koja je miroljubiva zato što štiti svetski poredak, i Rusije, Kine i islamskih fundamentalista sa druge, koji su: autokrate, tirani, oni koji ne prihvataju promene, oni koji vode u izolaciju, te su zbog toga ideologizovani, konfliktni sistemi. Tako je teren za primenu sile pripremljen. Zamislite šta će biti sa ovom crno-belom slikom u narednim godinama recesije u SAD i EU (danas su već najoptimističnije prognoze o recesiji sa jedne godine, od pre 15 dana, skliznule na najmanje tri godine).

Ovakvi stavovi su, na svu sreću, ipak puki izraz nemoći da SAD vladaju Svetom. Prvo, nikakva vrsta sile nije moguća prema Rusiji i Kini, ni vojna ni ekonomska. I to je najjači neprijatni dokaz u opovrgavanju epiteta koje Kejgan pripisuje ovim zemljama. Ako su one zaista takve, kako onda mogu biti tako vojno i ekonomski jake da im SAD (ni uz pomoć EU) ne mogu ništa? Uzgred, u poslednjem istraživanju SNN-a od 19. oktobra, gledaoci veruju da će ekonomski najbolje proći Kina. 

Drugo, nikakva sila ne može biti delotvorna protiv islamskih zemalja. Podela na fundamentalističke i one koje to nisu je lažna i rezultat je potrebe da se pokuša napad na jednu od njih da bi se druge zastrašile. Inače, uticaj u SAD u svim islamskim zemljama je gori nego ikad u poslednjih 30 godina. U Pakistanu – gori nego ikad. Kao i u Saudijskoj Arabiji, Turskoj, Kazahstanu, Turkmenistanu, Uzbekistanu i Tadžekistanu. Da li uopšte treba pominjati Iran, Irak, Avganistan, Siriju? Istovremeno je uticaj religije porastao u najširim društvenim slojevima islamskih zemalja, daleko preko zamislivog broja stvarnih ili takozvanih terorista. Ako je Amerika uvek bila dobra, ili što bi naši glasnogovornici rekli „lider“, a sada je još bolja, kako je moguće da se to događa u stavovima bezmalo milijardu ljudi samo u islamskom svetu?

Treće, nejasno je zašto je izostavljena nadolazeća supersila Indija. Takođe zemlje Indonezije, a potom i Brazil, Argentina, kao i zemlje Srednje Amerike. U svima njima, u velikoj meri raste otpor prema SAD. O podsaharskoj Africi da i ne govorimo. Ili je možda providno jasno. Kada se sve sabere, „liderstvo“ SAD je nasuprot 75% stanovnika planete. I ljudi su to shvatili. I odlučili da se bore. Svako na svoj način i u skladu sa svojim mogućnostima. 

U jednom je gospodin Kejgan ipak u pravu. Vreme „sreće“ za bogate u Americi i Evropi prolazi. I nastaje vreme u kojem će se pet milijardi ljudi na drugim kontinentima dokopati svoje slobode, sopstvenog razvoja kao i višeg životnog standarda.

Iluzija da smo ipak uskočili u voz EU, makar i u poslednji vagon, koji izvesno putuje u srećnu budućnost, biće neumitnim činjenicama razbijena u sledećih nekoliko godina. Što pre shvatimo potrebu samostalnog promišljanja razvoja Srbije, to ćemo se brže i bezbolnije rastati od te zablude i svoje snage usmeriti u razvoj. Pre svega ekonomski razvoj. A za voće i druge „nagrade“ ćemo se već i sami snaći.

 
 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, „Zajednica srpskih opština“ na KiM biti formirana do kraja 2023. godine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner