Crna Gora u NATO - poslednji antiruski potez

Prijem malene Crne Gore u NATO neće uticati na globalnu strategijsku ravnotežu već na aktuelnu napetu međunarodnu situaciju i produženo trvenje između Sjedinjenih Država i Rusije, rizikujući da izazove krajnju eskalaciju tenzija.

Tajming koji je odabran da se uputi zvaničan poziv Podgorici za priključenje Atlantskom savezu nije mogao biti bolje odabran, ako je cilj bio da se odnosi sa Moskvom još otežaju. Pre više od godinu i po, ukrajinska kriza je izazvala klimu novog Hladnog rata između NATO i Rusije, dok su skorašnja vojna intervencija Moskve u Siriji i rušenje bombardera "suhoj" od strane jednog turskog lovaca, doprineli da se na vatru dolije još benzina, takođe i zbog toga što još od 1950. godine nijedna ruska letelica nije bila oborena od strane aviona jedne članice NATO.

Elementarni smisao za diplomatsku celishodnost i opreznost savetovali bi NATO da odloži prijem Crne Gore, pošto takva odluka ne bi izmenila strategijske odnose, niti bi oslabila NATO, već bi potpomogla onim evropskim zemljama (uključujući i Italiju) koje su angažovane da izglade razdor sa Rusijom, koji je bio uslovljen krizom u Kijevu i aneksijom Krima.

Ne izgleda, dakle,slučajno da je poziv Crnoj Gori formalizovan upravo sada kada, čini se, obnovljena pretnja "Islamske države" potpomaže saradnju između Rusije i Zapada i uklanjanje sankcija koje štete ekonomijama Rusije i Evrope.

Sa pomalo zlobe, lako je pomisliti da je poziv Crnoj Gori usmeren ka tome da stvori jednu nepovoljnu klimu za rađanje nove neočekivane alijanse između Rusije i Francuske protiv "Islamske države" u Siriji.

Poslednja potvrda da je NATO sve više ogledalo angloameričkih interesa jeste činjenica da  u njegovim dokumentima koji se tiču vojne doktrine, opstaje tvrdnja da je neprijatelj od koga se on brani – Rusija.

Ovaj pristup podupiru neke države članice iz istočne Evrope, koje su tradicionalno zaplašene ruskim pokazivanjem mišića, ali sigurno ne i stariji evropski partneri NATO-a.

Ulazak Crne Gore u NATO imaće reperkusije i na Balkanu, pojačavajući pritiske na Srbiju, koja je još uvek povezana sa Moskvom jednim solidnim prijateljstvom i bliskim diplomatskim i vojnim odnosima, koje je Vašington više puta kritikovao.

Beograd je izgubio svoj izlaz na more 2006. godine, odvajanjem Podgorice, koja je kasnije naglasila razlaz, priznajući Kosovo. Ovom gestu se suprotstavio dobar deo crnogorskog stanovništva (ne samo onih 29% koje čini Srbi), u kojem je, prema istraživanjima, svega 35% danas raspoloženo za pristupanje NATO, koji 1999. godine nije oklevao da teško bombarduje i Crnu Goru.

Vlada Mila Đukanovića posmatra pristupanje NATO kao odskočnu dasku za budući prijem u Evropsku uniju (u zemlji je već prihvaćen evro), međutim, u isto vreme, veliki deo stranih investicija dolazi iz Rusije, prvog trgovačkog partnera Podgorice.

Moskva može, dakle, da iskoristi ekonomsko oružje za odmazdu, po uzoru na mere koje su prihvaćene ovih dana kada je u pitanju Turska.

Uostalom, predsednik odbora za odbranu ruskog senata Viktor Ozerov nije okolišao da potvrdi, ,,da Crna Gora sada postaje za Rusiju potencijalni član pretnje njenoj sigurnosti“, dodajući da će ulazak Podgorice u NATO ,,onemogućiti mnoge programe koji su pre bili realizovani sa Rusijom, kao i tehničko-vojnu saradnju“. Moskva percipira da je incijativa NATO usmerena ka tome da progresivno potkopa ono što je ostalo od ruskog uticaja na Balkanu, pomerajući sve dalje na Istok vojnu osovinu Alijanse, koja već raspoređuje trupe i sredstva u baltičke republike, Poljsku, Bugarsku i Rumuniju.

Kremlj se boji takođe da će novo pristupanje ponovo otvoriti put proširenja NATO koji je za sada odložio kandidature Bosne, Makedonije, Gruzije i Ukrajine, od kojih su poslednje dve smatrane pravim pretnjama nacionalnoj bezbednosti.

U perspektivi, imati Crnogorce kao saveznike može da se pokaže kao vrlo loš poslovni poduhvat za Italiju, takođe. Pomorska baza u Baru, aerodrom Golubovci ili jedna od četiri vojne vazdušne baze koje danas malene oružane snage Crne Gore ne koriste mogle bi u budućnosti da ugoste američke vazdušne i pomorske snage koje su sada raspoređene u Italiji, Španiji, Nemačkoj, nudeći manje troškove.

U međunarodnoj klimi, kojom dominira dvosmislenost, ne može se najzad isključiti to da je poziv NATO Crnoj Gori jedan izazov Rusima usmeren, međutim, da umetne začkoljicu u mnogo šire pregovore, u kojima bi se, hipotetički, suštinska hladnoća sa kojom je Vašington primio zahteve Turske da se mobilišu saveznici protiv Rusa u Siriji trampila za prihvatanje novog geopolitičkog položaja Crne Gore od  strane Moskve.

Ovo tvrđenje pazara potencijalno nagoveštava novu eskalaciju, posebno ako Rusija bude prihvatila zahtev Abdulaha el Tanija, premijera legitimne libijske vlade (one iz Tobruka), koji je pozvao Moskvu da pošalje trupe i avione u Libiju da bi se borili protiv "Islamske države" u Sirtu.

Preveo sa italijanskog: Nebojša Vuković

http://www.analisidifesa.it/2015/12/lultima-

mossa-anti-russia-il-montenegro-nella-nato/