Одлука Уставног суда разоткрила Вучићев режим

У овом тексту разматрам исту тему као и г. Орловић одлуку Уставног суда (још необјављену) о тзв. Бриселском споразуму. Уз сво уважавање г. Орловића, износим сасвим различит став о последицама одлуке Уставног суда.

Прво ћу навести зашто мислим да је Бриселски споразум правни акт и следствено томе зашто је одлука Уставног суда погрешна, а затим ћу показати да је Устав немогуће правно победити, чак и када се суд повинује захтевима власти.

Највиши државни представници су, по међународном праву, потписивањем Бриселског споразума установили две међународне обавезе Србије:

1. да Бриселски споразум постане део унутрашњег правног поретка Србије и

2. да то будуће унутрашње уређење  буде у складу са одредбама које Бриселски споразум садржи.

Неспорно је да Бриселски споразум није, посматрано из угла унутрашњег важења права, правни акт, али јесте међународни уговор који није у Србији добио озакоњење.

Због тога је Уставни суд био дужан да санкционише поступање органа Србије који су установили међународну обавезу држави Србији, због тога што су прекршили Устав поступајући на тај начин.

Они су овлашћени да креирају политику, па и спољну политику Србије, али увек и само у границама Устава. Уставни суд и постоји да би санкционисао поступања свих државних органа који прекорачују своја уставна овлашћења, па је одбацивањем иницијативе за оцену уставности Бриселског споразума Уставни су несумњиво изневерио темељни разлог свог постојања.

О другим разлозима због којих је Уставни суд био дужан да донесе мериторну одлуку сада нећу говорити, обзиром да у највећој мери делим ставове и подносилаца иницијативе и г. Орловића.

Одлуком да Брислески споразум није правни акт, Уставни суд је поступио тачно онако како је то од њега власт тражила, али је сасвим нехотично таквом одлуком потпуно разоткрио суштину онога што називамо „Вучићев режим“ (иако би тачније било рећи: неоколонијалан режим) у Србији. А та суштина се прецизно може дефинисати у две речи: безвлашће и самовлашће.

Наиме, ако је Бриселски споразум политички акт без правне снаге унутар Србије, онда ниједан државни орган не сме да поступа у складу са Бриселским споразумом, а све што је спроведено до сада у његовој реализацији има се вратити у пређашње стање. Потпуно супротно ономе чему се Уставни суд надао.

Ово због тога што политичке партије раде по политичким ставовима, а државни органи те ставове спроводе само и искључиво онда када се исти преточе у правну норму. Како је скупу норми Бриселског споразума одлуком Уставног суда одузет правни карактер, онда државни органи не смеју да га спроводе.

То буквално значи следеће: полицајац на прелазу Јариње нема право да контролише било кога од тренутка објављивања одлуке Уставног суда. Ако би то радио, он више не би поступао као представник извршне власти, него као бандит (преступник) обучен у униформу полиције Србије.

До објављивања одлуке, заиста није на полицији да процењује да ли може или не може да поступа по Бриселском споразуму, али након тог дана полиција зна да то не сме да ради. Свако даље поступање би било кривично дело, а истовремено би сваки грађанин био овлашћен да према полицајцу поступа исто као и према било ком бандиту који га наоружан зауставља на путу.

И даље, не само да се ни под каквим условима не може спроводити фамозних 11 тачака које Немачка захтева у даљем спровођењу Бриселског споразума, него се морају поништити све одлуке и радње које су већ по њему спроведене, а које г. Орловић, као добро избаране најважније примере, наводи у свом тексту. Свако другачије поступање је такође кривично дело. Било је оно то и до сада, али ће након објављивања одлуке Уставног суда, неком будућем тужиоцу, бити далеко лакше да докаже умишљај највиших државних представника, за кривично дело угрожавања територијалног интегритета Србије у помагању.

Ја се слажем са г. Орловићем да је намера Уставног суда била да омогући неограничено кршење Устава, али је стварна последица сасвим супротна - и проглашавањем Бриселског споразума за само политички акт, Устав Републике Србије поново постаје неприкосновени оквир, брана и смерница, за све државне органе.

Никаквим правним триком није могуће заобићи Устав.

Наравно, увек је могуће кршити Устав, али ко ће у тој игри на крају бити скршен, то ће се тек видети.