Две од три етничке групе у земљи, Срби и Хрвати, не желе да буду део од запада дизајнираног чудовишта налик Франкенштајну. Пошто они чине више од половине становништва земље, изгледи за одрживост БиХ јесу, и остаће, жалосни.

РС није ништа уступила и њој је фактички признато право да се бави свим питањима везаним за Дејтонски споразум. За неко будуће време је много битно да је РС задржала право на референдум.

Иако је, са становишта реалних српских интереса, читава сага о референдуму у РС чак сувише бенигна, мора се примјетити да су Инцко, Лајчак и њихови послодавци заиста близу истине. Јер, “црвена линија” још није пређена, али би то могло да буде остварено.

Након што је претходно укинуо одлуку ЦИК-а, Валентин Инцко је изјавио да нема ништа против да Хрвати формирају заједницу кантона са националном већином. Претпоставити је зато да би у исто вријеме стао на обје стране у хрватско-бошњачком спору.

Срби и Хрвати још једном покушавају уразумити политику која вуче нит од Исламске декларације Изетбеговића, преко Силајџића, до квазисоцијалдемократе Златка Лагумџије.

Расположење обичних смртника у Републици Српској слично је позиционирању њихових политичких представника. Чак би се могло са великом дозом вјероватноће тврдити да грађани РС имају још одбојнији гард од ентитетских парламентараца.

Доскорашњи високопозиционирани службеник Сипе Бајро Куловац свакако је најпознатији истражилац тешких злочина у БиХ којег су заштићени сведоци оптуживали да их је уцењивао или да им је претио.

Политичари у овом случају, за промену, само савесно врше своју дужност. Они грађанима стављају на располагање механизам који је синоним за демократски процес да искажу своје мишљење по једном питању које им је веома битно.

Класичан примјер „говора мржње“, нажалост „само и само“ мржње, можемо свакодневно да чујемо у сарајевским медијима и електронским и штампаним. Од 1995. године до данас није одржано ни једно суђење за кривично дјело говор мржње.