Срби су своју конститутивност и равноправност одбранили оружјем против удружених комшија и „међународне заједнице“, а Хрвати ће то постићи политички, уз подршку дијела комшилука и католичког дијела ЕУ.

Повезаност вехабизма са глобалним тероризмом не треба да нас чуди, међутим потребно је утврдити у којој мјери је он данас распрострањен и који су то канали и путеви повезаности обичних вехабија са терористима Ал-Каиде.

Истина, Хрвати с правом траже Херцег-Босну јер неће више да трпе да им Бошњаци бирају националне представнике у заједничком предсједништву, парламенту и влади, а Срби бране дејтонску позицију РС да их не би снашло исто што и Хрвате. Али, нико нит шта тражи нити шта брани изван оквира БиХ.

Бошњачки медији су и ове године протестовали због непатриотског и антипатриотског понашања комшија, јер очигледно не схватају да је по макар какав опстанак БиХ чак и добро што се овдашњи Срби и Хрвати не присјећају шта се догодило 1. марта 1992.

Хапшење Јована Дивјака прилично је погодило и неке од НВО у Србији. Сасвим је разумљив њихов гњев, јер се овим хапшењем нарушава конструкција коју су годинама градили, а према којој су Срби агресори и џелати, а муслимани борци за ослобођење и жртве.

Искуство показује да се политичари по индивидуалној оријентацији могу подијелити на оне који остају више завичајно везани и оне који доласком на више функције шире оквире свога мишљења и дјелања.

За разлику од бошњачко-хрватског ентитета и БиХ као државне заједнице три конститутивна народа, који формирају заједничке законодавне и извршне органе, а до сад нису успели да успоставе нову власт, Република Српска је у предвиђеном року формирала сва уставом предвиђена изборна тела.

Чекићева бизарна и помало већ анахрона ратна прича о исламофобној фашистоидности и геноцидности не само српских политичара него и пјесника, свештеника и научника, па и српског народа у цјелини неодољиво асоцира на најновије испаде његовог Муамера Зукорлића.

Први налет турске спољнополитичке офанзиве на западни Балкан, илити источни дио југозоне, неславно је завршио изборним поразом Силајџића. Послије почетних неуспјеха Анкара, наравно, није одустала, него се накратко повукла да би се пресабрала за нову акцију.  

Има вањски, али не и унутрашњи суверенитет, па је свијет намеће као геополитичку нужност која се одржава бесконачним протекторатом. Да би постала више од тога, препрека су, парадоксално, управо они који то бар декларативно највише желе.