четвртак, 02. мај 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Дебате > Судбина дејтонске БиХ и Република Српска > “Бриселска” БиХ – сизифовски посао ЕУ
Судбина дејтонске БиХ и Република Српска

“Бриселска” БиХ – сизифовски посао ЕУ

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Дурмановић   
петак, 01. април 2011.

Већ неколико година из седишта ЕУ се српским, бошњачким и хрватским политичарима у БиХ шаље порука да је потребно да БиХ пређе из „дејтонске“ у „бриселску“ фазу уколико жели брже да се креће ка чланству у ЕУ. Али, иза овог поређења по називу не стоји ништа што би барем приближно могло да замени Дејтонски споразум на којем почива послератна БиХ. Истина, из Брисела се најављује стратешки план ЕУ за БиХ, али, судећи по ономе што је до сада процурело у јавност преко „неименованих дипломата“ у Бриселу, тај план неће садржавати много више од уобичајених фраза о усвајању стандарда законодавства ЕУ. То понекад подсећа на ону чувену формулу „стандарди пре статуса“ која је након неколико година „примене“ резултовала признањем једнострано проглашеног отцепљењења Косова и Метохије.

Преко политичке кризе до стандарда ЕУ ?!

У случају БиХ, тешко да ће неко из ЕУ у наредних неколико година прихватити да Срби у РС и Хрвати у три своја већинска кантона у Федерацији БиХ више не желе да живе у једној држави са Бошњацима из преосталих седам федералних кантона. Није, међутим, ништа мање вероватно ни да ће се формула „стандарди пре статуса“ моћи ефективно примењивати док не буде решен статус Хрвата у ФБиХ.

На то веома јасно упућује горућа политичка криза у том ентитету. Ситуација у којој ће федерална влада СДП-а БиХ и СДА, у којој нема два ХДЗ-а, деловати поред три кантоналне владе које ће водити она два ХДЗ-а – тешко да ће се моћи назвати стабилном, а још мање ће тако изгледати1. Тим пре што није добила пуни легитимитет Хрвата, уставност јој је остала упитна, а испитивање законитости тако формиране владе пред Судом БиХ спречио је, буквално, својим налогом високи представник у БиХ Валентин Инцко.

Зато неће бити чудно уколико будуће три кантоналне владе под контролом ХДЗ-ова – а кантони у ФБиХ имају добар део надлежности – свој новац буду чували подаље од ентитетске касе, гледајући истовремено да због сваке марке за коју већински хрватски кантони буду евентуално закинути оптуже владу СДП-а и СДА за поновну „мајоризацију Хрвата“. Влада ФБиХ могла би наићи на кочнице и у Дому народа Парламента ФБиХ, јер тек када буде попуњен Дом народа делегатима из три кантона у којима два ХДЗ-а имају већину – биће јасно шта све ХДЗ-ови могу блокирати од владиних предлога упућених парламенту.

Политичка криза, чије обрисе је још увек тешко спознати, неће се, међутим, зауставити само у Федерацији БиХ. Елем, тек пошто буде конституисан Дом народа парламента ФБиХ, моћи ће да буде конституисан и Дом народа Парламентарне скупштине БиХ, односно клубови Бошњака и Хрвата чији се делегати бирају у ФБиХ. Уколико два ХДЗ-а „освоје“ већину од седам делегатских хрватских места у Парламентарној скупштини БиХ, а позиције водећих српских, бошњачких и хрватских странака остану једнако удаљене као до сада – велико је питање како ће се уопште конституисати извршна власт на нивоу БиХ. Јер, СНСД Милорада Додика и СДС захтевају да Србима припадне место министра спољних послова БиХ и још три министарства, а да ХДЗ-ови дају председавајућег Савета министара БиХ и попуне квоту осталих министарстава која припадају Хрватима. СДП и СДА би можда и пристали да Србима дају оно што траже, али не и да испуне све захтеве два ХДЗ-а. Међутим, СНСД и СДС су сада учврстили политичко савезништво са два ХДЗ-а уочи преговора о подели извршне власти на нивоу БиХ, тиме повећавајући улог у предстојећој игри наспрам водећих бошњачких партија2.

Са тим улогом, водећи српски и хрватски политичари ће покушати да приволе мање бошњачке партије (Савез за бољу будућност БиХ и Силајџићеву Странку за БиХ) да са њима формирају Савет министара БиХ, али о томе би могло да се разговара једино ако два ХДЗ-а обезбеде већину својих делегата у хрватском клубу у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ. И обрнуто: ако у тај клуб некако изаберу већину „својих“ Хрвата, СДП и СДА ће увећати свој улог у подели места у Савету министара БиХ. Тако би, у ствари, могли заобићи два ХДЗ-а, а СНСД и СДС би се нашли у ситуацији да иду у математички савез са СДП-ом и СДА и њихових малим хрватским савезницима, „правашима“ и Народном странком „Радом за бољитак“.

Ова варијанта расплета има подршку америчких дипломата, како је то гласно приметио и вођа ХДЗ-а БиХ Драган Човић3, а ни ЕУ се, како сада ствари стоје, не би упињала да такав расплет поквари. Али, било која од две могуће варијанте неће олакшати посао бриселским чиновницима. Савет министара БиХ без подршке два ХДЗ-а биће мета оштрих критика водећих хрватских странака приликом сваког покушаја да у Парламенту БиХ буде изгласан било који „европски“ закон, с образложењем да нема легитимитет Хрвата све док га не прихвате ХДЗ-ови који представљају њихову већинску вољу у БиХ. Још више компликација настаће приликом преговора о спровођењу одлуке „Сејдић, Финци“ – што је један од три услова за кандидатски статус БиХ за чланство у ЕУ – односно разговора о изменама Устава БиХ, на чијим ће радикалним решењима „истиснути“ ХДЗ-ови можда инсистирати истрајније него пре, опет са истим оним образложењем. И, наравно, ништа мање компликована ситуација неће настати ни ако, неким чудом, СДП и СДА остану изван власти на нивоу БиХ, сем што би, вероватно, њихови захтеви за уставне измене били још радикалнији од ХДЗ-овских.

Бриселска“ БиХ као утопија

Зато ће наредних седмица, а можда и месеци, из Брисела покушати да некако помире све актере политичке кризе, како би их приволели да у власти седе сви заједно, с тим да се договоре да изгласају законе о попису становништва и о систему државне помоћи и постигну компромис о обиму уставних промена. То је могуће учинити уколико би ЕУ била довољно јака и јединствена да јасно саопшти да у испуњавању три „стандарда“ поштује специфичност државне структуре БиХ, односно да је дејтонска структура БиХ сасвим довољна да поднесе усвајање поменутих стандарда без задирања у начела на којима почивају темељи садашње БиХ. То би, рецимо, значило: 1) да се зарад доношења закона о систему државне помоћи не мења Устав БиХ, већ да се формира кровна агенција за дистрибуцију помоћи; 2) да се попис становништва спроведе ове године, а да се не чека следећи попис да би се примењивале тзв. националне квоте у подели власти према овогодишњем попису; 3) да се одлуком „Сејдић, Финци“ Устав БиХ промени само у оном делу због којег је и оспорен пред Европским судом за људска права – да се кандидовање за чланове Председништва БиХ омогући сваком грађанину БиХ без обзира на националност.

Све ово су одговори које је РС већ понудила и на које нико из ЕУ није имао никакве озбиљне примедбе. Примедбе су, међутим, увек имали бошњачки политичари, захтевајући много више од понуђених решења из РС, док је из Брисела на несугласице на релацији Бањалука–Сарајево увек стизао један те исти одговор – „договорите се“. Како је, међутим, извесно да ће се сада Срби, Хрвати и Бошњаци још теже договорити о три „стандарда“ ЕУ – кад ни о подели власти не могу лако да се договоре – било би много корисније да из Брисела јасно прецизирају како они виде примену поменутих стандарда на примеру БиХ.

Но, како се то неће догодити, барем не ускоро, „стандарди“ ЕУ остаће у сенци борби Срба, Хрвата и Бошњака за свој статус у БиХ. Срби ће се грчевито борити да очувају дејтонску позицију Републике Српске, а Хрвати да што чвршће међусобно повежу своја три већинска кантона унутар „међужупанијског већа“, на шта им право не спори чак ни високи представник Валентин Инцко. Формирањем Владе ФБиХ, СДП и СДА су већ показали да им је намера да „тврде“ Хрвате изолују што је могуће више, не би ли Бошњаци проширили свој утицај на више од 25 одсто територије БиХ, на колико су сада „стиснути“, како је то недавно поручио бошњачки члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић. Ни решавање ових „статусних“ питања можда не би био велики проблем, када би се бошњачки политичари зауставили на својих седам већинских кантона, прихватили да Хрвати обједине своја три кантона у једну федералну јединицу, а Републику Српску оставили целовиту – не би ли тако учврстили и целовиту савезну државу БиХ.

Но, како ЕУ није јединствена у погледу статуса Хрвата у БиХ, а САД и Турска су склонији визији што више централизоване БиХ коју нуде бошњачки политичари, док Русија стоји на политичком бранику РС – тако ће БиХ и убудуће остати најзанимљивији кутак регионалног полигона за надметање великих сила. А недавни покушај немачких дипломата да приволе три стране на компромис могао би постати илустративан пример размера конфузије коју (не)свесно стварају западни савезници када покушавају нешто да учине у БиХ.

Наиме, иако разговори које је саветник немачке канцеларке Ангеле Меркел, Кристоф Хојзген, иза затворених врата водио месецима са политичким вођама Срба, Хрвата и Бошњака, нису донели готово никакав резултат - сизифовски посао се наставља без икаквог новог плана који би донео резултате. Још пре непуних годину и по дана, ако је веровати америчким тајним депешама објављеним посредствим „Викиликса“ - Хојзген је изражавао „песимизам да ће се од БиХ икада моћи направити функционална држава“.“Али, треба наставити покушавати“, поручио је Хојзген у разговору са тадашњим америчким помоћником државног секретара Филипом Гордоном. Хојзген је тада још рекао Гордону и то да „председник Србије Борис Тадић тврди да је оштар према Милораду Додику“, али да би „морао бити оштрији“4.

Ако је веровати само овим Хојзгеновим реченицама, рекло би се да се уступци у БиХ опет траже најпре од РС и Србије. Има, наравно, и других дипломата са немачког говорног подручја који поручују да БиХ може опстати само као децентрализована држава, а да се прескупо уређење Федерација БиХ „мора рационализовати“, што, другим речима, значи укрупњавање кантона5. Међутим, судећи по политичким програмима свих бошњачких странака, децентрализација долази у обзир само ако би се цела БиХ административно преуредила у економске регије, о чему Срби и Хрвати неће ни да размишљају, а камоли да разговарају.

Тако статусна питања у БиХ остају и даље камен спотицања међу Србима, Хрватима и Бошњацима, с тим што су сада најуочљивија на релацији Сарајево-Мостар. Док је то тако, никакви „стандарди“ ЕУ неће моћи утицати на стабилизацију ситуације у БиХ, сем уколико, можда, немушти „стандарди“ нису дати баш зато да би се почела решавати статусна питања - најпре међу Бошњацима и Хрватима. Поједини хрватски аналитичари иронично примећују да би се тај горући неспоразум могао завршити тако што ће „Хрвати остати између Србистана и мини џамахирије“6. С друге стране, у Сарајеву се мисли – као за Србију ономад у СФРЈ – да само слаба РС може осигурати стабилност БиХ. С треће стране, у Републици Српској остаје укорењено уверење да су Срби решили своје статусне проблеме, сем уколико не дођу у прилику да буду питани да ли желе да остану у БиХ. У међувремену, водећи српски политичари у РС постали су еврореалисти: ако им се не дира у дејтонски статус РС и ако виде неки економски интерес у томе, радо ће испуњавати стандарде ЕУ, мада у последње време не беже ни од размишљања о неким паралелним правцима7, иако то сада више изгледа као део политичке тактике, неголи плод озбиљног стратешког планирања.

Но, и одсуство реалистичног стратешког плана ЕУ за БиХ, уз озваничене претње „рестриктивним мерама“8, пре ће натерати Србе у РС на снажније преиспитивање свог учешћа у „безалтернативном“ путу ка ЕУ, неголи што ће их учврстити у намери да и даље корачају путем на чијем крају не виде јасно своју позицију утемељену Дејтонским споразумом. У томе их неће ни најмање обесхрабрити ни препоруке и критике са последње седнице Управног одбора Савета за примену мира у БиХ (PIC), тим пре што је Русија јасно извојила своје мишљење када је реч о наметнутим, аутократским одлукама ОХР-а9. Изгледа, заправо, да ће понајвише од конкретних потеза директора Директората ЕУ за западни Балкан, Русију и земље “источног суседства” Мирослава Лајчака убудуће зависити како ће већина Срба, Хрвата и Бошњака доживљавати ЕУ. Ако ли, при томе, и будући шеф “ојачане” канцеларије ЕУ у БиХ буде схватио да се “бриселска” БиХ не може створити растурањем дејтонске БиХ, онда би се можда могло говорити да та земља има “европску будућност” као савез(на) држава. У супротном, крах бриселске политике у дејтонској БиХ је неминован.

 

1http://www.nezavisne.com/novosti/bih/Dragan-Covic-Krecemo-u-gradjanski-neposluh-84483.html

 

3Срна, 29.3.2011.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер