Европска политика разбијања дејтонске БиХ

Разни покушаји разних бриселских чиновника да БиХ „приведу“  мало ближе ЕУ последњих година листом су пропали, а застој у договору у вези са спровођењем пресуде „Сејдић, Финци“ само је последњи у низу. Замишљена изградња „функционалне“/ „бриселске“ БиХ није одмакла даље од замишљеног почетка, а тешко да ће много даље одмаћи и у наредном периоду. Ни немогућност постизања политичког договора Бошњака и Хрвата о провођењу пресуде „Сејдић, Финци“ није спречила Брисел да на стуб срама „окачи“ и политичке лидере Срба, иако нема ниједног разумног разлога да и они висе на том месту.

Како изгледа да у Бриселу немају озбиљних намера да некако погурају бошњачко-хрватски договор, остало је најизвесније да ће „качење“ свих на поменути стуб остати најомиљенија бриселска дисциплина. У међувремену, у Европској народној партији (ЕНП) су се досетили да окупе све важније „народњачке“ странке Срба, Бошњака и Хрвата у БиХ на једном месту не би ли се створио политички привид да је у дејтонској БиХ могуће направити базични консезус о „европској“/“нормалној“/“функционалној“ БиХ. Тако су се око декларације „народњачких“ странака окупиле СДС и ПДП у име Срба из Републике Српске, два ХДЗ-а у име Хрвата, те СДА, најјача партија Бошњака. Од поменутих партија само СДС није члан ЕНП-а, али је на путу ка чланству, док су све остале странке дугогодишње чланице поменуте асоцијације. Сам текст декларације није обелодањен, али према ономе што се појавило у јавности, може се рећи да је реч о начелној изјави „сатканој“ од општих места у чијој основи, наравно, стоји јасно исказана приврженост „европским вредностима“.

Но, када се има у виду да у последњих неколико година нису реализовани ни далеко озбиљнији споразуми представника власти на нивоу БиХ (Бањалучки споразум, нпр) - а потписали су их сви приврженици декларације сем ПДП-а, плус две „социјалдемократске“ странке, СНСД и СДП БиХ - онда није тешко закључити да ни поменута декларација неће имати већег домета. Највећи домети те декларације могу бити покушаји да се од СДС-а начини много више конструктивна странка на путу изградње „функционалне“ БиХ, а да се лидер ХДЗ-а БиХ Драган Човић мало више удаљи од свог „савезништва“ са лидером СНСД-а Милорадом Додиком.

Међутим, за тако нешто у СДС-у ће мало ко бити спреман да ризикује имајући у виду њихове напоре да макар за мало престигну СНСД на изборима у октобру, јер такав ризик подразумева спремност на губитак већег броја гласова. Дочим, Човић ће и даље имати комоцију да бира своје коалиционо друштво пошто ће му супарнички ХДЗ 1990 и након тих избора остати далеко иза леђа. Сем тога, коалиција два ХДЗ-а недавно се распала, што окупљање два хрватска ривала око декларације само чини више трагикомичним.

Наравно, ништа мање трагикомична није ни сарадња „социјалдемократских“ СНСД-а и СДП БиХ у власти на нивоу БиХ: и она се, такође, понајпре заснива на принудном савезништву у којем свако гледа да за своју страну извуче какву већу корист на „европском“ путу БиХ. С тим да је СНСД искључен из Социјалистичке интернационале баш на предлог СДП-а БиХ.

У суштини, лидери и Срба и Бошњака и Хрвата су, просто, натерани из Брисела да заузимају политичке позиције на којима се налазе: поучени узалудношћу досадашњих уступака, Срби не виде разлог за нове уступке на „европском“ путу БиХ науштрб РС, Бошњаци рачунају да ће Срби уз „помоћ“ ЕУ можда пристати на још који уступак у правцу “мало“ веће централизације БиХ, док се Хрвати надају барем неком мањем уступку  Бошњака не би ли добили мало више самосталности унутар Федерације БиХ, ако већ не могу у скорије време добити своју федералну јединицу.

С друге стране, ЕУ је до сада највише подршке давала успостављању заједничких институција БиХ, које су се, пак, веома брзо по оснивању изродиле у правог бирократског монструма: „изграђене“ под патронатом ЕУ и САД са препоруком да место у њима буде добро плаћено, гомила тих институција не служи ничему корисном, а њихови дебело преплаћени функционери и остали запослени просто гутају новац пореских обвезника РС и ФБиХ. Наравно, било би најкорисније укинути велики број разноразних агенција и новац вратити ентитетима, кантонима и општинама, али бошњачки политичари се противе да се новац који се на нивоу БиХ улудо троши - врати онамо одакле се узима. И, дакако, бошњачки централизам представља препреку и гаранцијама које Хрвати у ФБиХ траже да могу изабрати свог члана Председништва БиХ.

А како се из Брисела одговорност за такву ситуацију непрестано и неправедно дели на равне части, онда ни Бошњаци, ни Хрвати, ни Срби не виде разлог да учине ма какав уступак на „европском“ путу БиХ. Када се томе дода стално бриселско инсистирање да је „дејтонска“ конструкција „нефункционална“ - мада је, заправо, ФБиХ са својих десет кантона скуп и дисфункционалан ентитет -  а да ама баш нико из Брисела не жели да предочи списак „функционалних“ институција БиХ потребних за „европски“ пут, онда није ни чудо што у тако „немуштој“ бриселској препоруци Срби виде опасност за губитак овлашћења РС, а Бошњаци шансу за ширење сопствене доминације, дочим Хрвати не виде ни најмању наду за свој опстанак у ФБиХ.

Тиме ЕУ, заправо, производи више евроскептицизма у БиХ него што су то у стању да произведу и сами грађани БиХ, па како економска криза буде одмицала све теже ће бити могуће каналисати појаву политичких снага које ће, рецимо, личити што на грчку Сиризу, што на неку од странака нове европске деснице са свим овдашњим специфичностима: обесправљени слојеви Срба, Бошњака и Хрвата можда се неће међусобно тући, али неће имати више ни жеље да сарађују на ЕУтопијским пројектима, а однарођене политичаре унутар свог корпуса гледаће да што пре пошаљу у (не)заслужену пензију.

 „Европски сан“ у коме је могуће срушити дејтонске темеље БиХ, а да њени становници не знају с чиме ће се и где пробудити, од њих најпре може начинити пијанце са чијим мамурлуком ће знати да се носе само они највештији. А такви су данас ретки и у БиХ и у Бриселу. Другим речима, мало ко у ЕУ је данас спреман да очува дејтонску БиХ као децентрализовану државу, пуно јефтинију од ове садашње, а да не задире у Републику Српску. Србима ће за то требати више међусобне солидарности и мање однарођених политичара.