Коме треба уставна квазиреформа

Послиједњих година на просторима који су вјековима припадали Србима, а који су и данас, ван сваке сумње, српски етнички простор, одвијају се два паралелна процеса: с једне стране насилно одвајање и буквално отимање Косова и Метохије од Републике Србије, а с друге, у исто вријеме, покушај разградње и развлашћивања Републике Српске. Све у циљу како би се по жељи бошњачког народа створила унитарна – централизована – Босна и Херцеговина. Јака брана и запрека таквим настојањима требало би да буду Резолуција 1244 Савјета безбиједности УН, када је ријеч о Косову и Метохији, и Дејтонски мировни споразум из 1995. године, када је у питању Република Српска.

Реално, дејтонски споразум требало би да је дугорочна и поуздана заштита српској Републици у Босни и Херцеговини.Не само зато што су га потписале све водеће земље међународне заједнице, такође сусједи Србија и Хрватска, већ и ради тога што се на начелима и одредбама Дејтонског споразума темељи читав уставно-правни и државно политички систем Босне и Херцеговине и њена два ентитета – Републике Српске и Федерације БиХ.

Покушаји преобликовања БиХ

Нико у Републици Српској не спори да је овако структуисана Босна и Херцеговина тешко одржива, јер је правно лоше уређена и економски нерационална, али је свима јасно да се овако негативни атрибути могу да односе само на бошњачко- хрватски ентитет, који је створен Вашингтонским споразумом још у току рата и који се зове Федерација БиХ. Тај ентитет чини 10 кантона, од којих сваки има своју владу, скупштину, своје министре и посланике, комору, синдикат и разноврсне институције. А све то, опет, и на нивоу Федерације БиХ! Тако испарцелисане територије са прегломазном управом, превеликим и скупим чиновничким апаратом вјероватно да данас нема ниједна земља у Европи.

Да су у питању само ове околности и само тај неадекватно уређени ентитет, онда би настојања Европске заједнице и њених овдашњих представника око редефинисања уставних рјешења за БиХ била разумљива и прихватљива. Међутим, у позадини свега што би требало да чини уставну реформу налазе се скривене (а ипак провидне) намјере да се комплетно преобликује постојећи државно-правни систем БиХ. По многим индикацијама и процјенама, то би подразумијевало и територијалну прекомпозицију земље, што је за Републику Српску потпуно неприхватљиво.

Жеље и апетити за такав вид уставних реформи нескривено суе изражени и код Бошњака и код босанских Хрвата. Бошњаци – односно овдашњи муслимани – теже ка унитарној и грађанској БиХ, у којој би они као већински народ имали главну ријеч и одлучивали о свему, док Хрвати желе свој засебан, трећи ентитет, рачунајући истовремено на дио територија у Републици Српској и централној Босни гдје је настањен дио хрватског живља.

Комплетна истина и оно суштинско у уставној реформи за Бошњаке било би гашење Републике Српске, што они и не скривају, док Хрвати желе да се издвоје из заједнице (ентитета) са муслиманима и формирају свој самостални државно-правни блок.

Ако је по Дејтону, све је то могуће, али уз услов да се постигне консензус (општа сагласност) сва три народа. А тога нема и тешко да ће га икад бити ако се инсистира на тако радикалним и за Србе неприхватљивим промјенама.

Изнуђена и наметнута рјешења

Процес постепеног развлашћивања ентитета, односно преношења појединих надлежности са републичких на централне (заједничке) органе БиХ тече већ годинама, а преломни тренутак био је 2001. године, када је у уставна документа БиХ и оба ентитета унесена одредба о конститутивности три народа у БиХ – Срба, Бошњака и Хрвата. Они који систематично и аналитички прате ове токове сматрају да је увођењем конститутивности у државно-правни систем земље отпочео процес ограничавања и слабљења суверености Републике Српске. Нема сумње да је то одиста тако. Јер, верификација мултиетичности ентитета била је главни повод за садашње измјене ентитетских обиљежја, републичког грба и химне, празника, а донедавно и не ријетко, тражена је измјена и самог назива Српске!

Ма како чудно изгледало, слабљењу (умјесто јачању) Републике Српске много је допринијела међународна заједница, оличена у Савјету за имплементацију мира и високим представницима. Они су се овдје смјењивали и, користећи тзв. „бонска овлашћења“, наметали су одлуке какве су хтјели. Уз обавезу да без поговора, без права на приговор, безусловно изврше сваки њихов налог. Тако су створена многа заједничка тијела и централизоване институције, међу којима су Државна гранична служба, Управа за индиректно опорезивање, Јавни радио и ТВ сервис и друга.

Много шта је промијењено и наметнуто и у законодавној сфери. Према неким показатељима, који су у јавном оптицају, више од половине свих закона и одлука битних за функционисање Босне и Херцеговине као државе наметнули су високи представници. То значи да такви акти, са снагом закона, нису прошли кроз нормалну демократску процедуру у парламенту и регуларно усвојени, већ су донесени једнострано, уз обавезујућу примјену.

Велики и разноврсни притисци на власти и политичка тијела у Босни и Херцеговини, а нарочито у Републици Српској, чине се и у вези са хипотетичком могућношћу укључења БиХ у евроатлантске интеграције. То се користи као непосредан повод за разна условљавања. На такав начин је остварена реформа одбране – успостављена је јединствена војска, иако заједнички војни органи нису предвиђени ни Уставом БиХ, ни одредбама војног анекса Дејтонског споразума.

Поставља се, дакле, питање коме је и зашто (у БиХ и међународној заједници) потребна уставна квазиреформа? Промјене које би значиле поништавање Дејтона, ново прекрајање БиХ и централизацију земље.

Срби то свакако не желе, нити ће допустити да тако буде.