Кршење принципа правичности на суђењу Радовану Караџићу

(Нови Репортер)

Претресно веће Хашког трибунала на суђењу бившем председнику РС Радовану Караџићу увело је нову праксу да ограничава исказе сведока Караџићеве одбране само на оне делове које судије сматрају релевантним за ток суђења. Таква пракса довела је до тога да сведоци који су жртве тортуре у логорима под контролом власти РБиХ не могу о томе уопште сведочити у поступку који се води против Караџића, иако он њихова комплетна сведочења сматра важним за свој случај, тачније за контекст догађаја за које је оптужен.

“Касапљење” исказа сведока одбране

Суд је најпре, практично, потпуно искључио исказ бившег логораша Бранислава Дукића, којег је Караџић позвао за сведока да би овај говорио о политичкој и војној ситуацију у БиХ пре избијања оружаних сукоба и о логорима под контролом власти РБиХ у којима су затварани, мучени и убијани Срби. А сам Дукић био је заточен у сарајевским логорима “Виктор Бубањ”, у Централном затвору и у Храсници. Међутим, судије су одбиле Дукићево сведочење с образложењем да оно “није релевантно за тачке које се налазе у оптужници”. Судије су, такође, делимично искључиле и исказ логорашице Радојке Пандуревић, јер је “пронашло да су неки делови њене изјаве релеватни за тачке оптужнице”. Исказ ове жене делом се односи на злочине против Срба, укључујући њено искуство и запажања из логора “Силос” у Тарчину, где је била заточена, али о томе готово да није ни могла да сведочи.
Судије су, заправо, прихватиле захтев тужилаштва које је тврдило да “спорни” делови “нису релевантни за оптужницу и говоре о злочинима против Срба”, за које Караџић није оптужен, па се, је ли, о томе не сме ни говорити.

Сам Караџић је указивао да материјали које је понудио “доказују зашто је Војска Републике Српске гађала циљеве Армије РБиХ и објашњавају зашто су неки Срби, можда, починили кривична дела”. Судије су одговориле да Караџић “није оптужен за гађање снага БиХ, већ за гађање цивила”, мада је, рецимо, неколико претходних, као и неколико каснијих Караџићевих сведока објашњавало  -  а та сведочења судије нису заустављале - да су снаге АРБиХ у Сарајеву биле смештене међу цивилним објектима и међу цивилним становништвом, те да су цивили гинули, заправо, приликом гађања војних циљева АРБиХ.

Председник Савеза логораша РС Бранислав Дукић каже за “НР” да му није у потпуности јасно због чега је Хашки трибунал одлучио на онемогући изношење његовог исказа, иако се ноћ раније састао са представницима хашког Тужилаштва, Караџићем и његовом одбраном. “Сматрам да је Хашки трибунал смишљено искључио мој исказ, како би се онемогућило да се што више говори о размерама страдања Срба у БиХ. Хашки трибунал донео је ову одлуку, јер сам у својој изјави рекао да је на простору садашње Федерације БиХ било 536 логора за Србе, од чега само у Сарајеву 126”, каже Дукић.

Дукић је, заправо, доведен у ситуацију да сам одустане од свог сведочења, тачније од малог комадића исказа који је преостао када су му тужиоци и судије првобутну изјаву сасвим “искасапили”, односно “очистили” од описа злочина у логорима под контролом власти РБиХ.

Члан тима Караџићеве одбране, београдски адвокат Горан Петронијевић, каже да тиме Хашки суд показује да, просто, не жели да чује истину о злочинима над Србима. “То је доста чудно, јер тај човек може да говори о злочинима који су чињени над Србима у великој мери. То сведочење је веома значајно, јер се Србима стављају на терет логори, а нигде се не помиње друга страна, па је порука те хашке одлуке да не треба да се зна да су постојали логори за Србе. Дукић је врло аргументован и кредибилан сведок који је злочине преживио на својој кожи, а при томе има сазнања о ономе шта се дешавало у другим логорима за Србе. Ја се не сећам да је суд тако одбацио сведочење неког муслиманског логораша као нерелевантно”, оцењује Петронијевић за “НР”.

Караџићево схватање релеватности

Начин на који Караџићева одбрана схвата као релеватна сведочења попут Дукићевог, потпуно је супротан од судијског/тужилачког схватања. Браниоци, као и сам Караџић, покушавају, заправо, да укажу да се оптужбе против Караџића морају разматрати у ширем контексту од контекста на коме је базирана оптужница. Међутим, судије  их у томе, практично, саплићу где год стигну. “Рецимо, сазнања Бранислава Дукића, који је био заточен у сарајевским логорима „Виктор Бубањ“, Централни затвор и у Храсници, веома су квалитетна, јер говоре о стварима које су се догађале Србима. Ако се Србима ставља на терет неки злочин у некој општини, а у тој општини се налазио муслимански логор за Србе, како то не може да буде релевантно ?! Релевантно је све што се догодило на том простору. Суштина свих потеза које су предузимали Срби састојала у томе да су увек реаговали са поводом, што значи да, када год би муслимани учинили неки корак, Срби су чинили корак након тога. То је јако релеватно, али суд не жели да чује повод, него изолује само реакцију Срба”, објашњава Петронијевић.

Он тврди да на тај начин Трибунал уводи и нека нова правила када су у питању сведоци одбране, чиме се, како сматра, врши дискриминација жртава. ”То очигледно није у свему у складу са Статутом и Правилником о поступку и доказима. Формално-правно постоји могућност да се усмерава ток поступка и сведочења и садржине исказа сведока у правцу извођења доказа који су релевантни за саму оптужницу. Али, ми у овој ситуацији имамо јако широке оптужбе када је у питању доктор Караџић, тако да свака чињеница И свако сазнање о било ком догађају у ратном периоду, па чак и оном од формирања СДС-а па надаље – мора бити релевантно. Тако да је једна врста дискриминаторске одлуке када се ускраћује сведочење сведока одбране у правцу изношења чињеница и података о ономе шта су Срби преживели у току свих тих догађања. Бојим се да долазимо у ситуацију да у Трибуналу нико не жели да чује шта се Србима догађало. Дакле, потпуно је оправдано питање: да ли је сврха Хашког трибунала и постојање и вођење поступка пред Хашким трибуналом да се утврди истина о догађајима од 1992. до 1995. године или је сврха да се српска страна само осуди за оно што се тамо догађало”, уверава Петронијевић.

Кршење права на поверљиву комуникацију  Караџића и сведока    

Караџићева одбрана у последње две седмице имала је низ примедби И на угрожавање права свог брањеника од стране Секретаријата и Тужилаштва. Наиме, Караџић је формално сам шеф своје одбране, па има право да са сваким од сведока лично разговара, нарочито уочи сведочења. “Али, два сведока нису имала контакт, него је то рађено преко видео линка, а како се линк надгледа - онда то нису регуларни услови за контакт између шефа одбране и сведока. И друго, Секретаријат омета одбрану, јер не обавештава на време сведоке о томе када је њихово сведочење и када треба да крену. Буквало до последњег тренутка им не јавља да ли ће они бити на реду за сведочење, а онда се њима пребацује што на време нису доставили пасош или копију пасоша да би им се омогућио улазак у притворску јединицу и директан контакт са доктором Караџићем”, тврди Петронијевић.

С друге стране, Секретаријат редовно одбацује све тврдње Караџићеве одбране, одговарајући да, наводно, све ради у сладу са Статутом Хашког трибунал и Правилником о поступку и доказима. Међутим, ако се зна да су Секретаријату на “располагању” малтене безобална тумачења правила, за чију се примену брзо “нађе” и “техничко објашњење” и судијско оправдање, а о новцу да и не говоримо – онда није тешко закључити чему може да се нада оптужени Караџић без сопственог жестоког противљења и без домаће и међународне политичке подршке са стране која, заправо, само треба да се концентрише на инсистирање на поштовању правичности поступка. Напокон, упорно и аргументовано  указивање на кршење принципа правичности, уз непрестано подсећање на селективну правду Хашког трубунала - није исто што и ћутати о “правди” коју тај суд дели, ево и у случају Радована Караџића.