Пет србофобичних митова

(Нови Репортер, 21. 9. 2011)

Неупућени глобални медији не тако давно означили су улогу чувара једног егзотичног острва у близини Аустралије као «најбољи посао на свијету». Очигледно, нису знали за живописну професију «прогресивног интелектуалца» на простору бивше Југославије. То је, ипак, знатно простији начин да се уз мало напора дође до разних привилегија и удобног живота. За улазак у престижно друштво «авангардних мислилаца» данашњице, бар када је ријеч о овом дијелу планете, пожељно је, прије свега, издекламовати што више критичких и циничних опсервација о српском национализму. Посебну позицију у таквој «науци» заузимају осврти на такозвану српску митоманију. Омиљено опште мјесто у «разматрањима» с тим предзнаком јесте ругање наводној српској склоности да се славе национални порази у историји – са акцентом на исход боја на Косову 1389. године. Кога занима то што између обиљежавања и «слављења» постоји осјетна разлика? Коме су важне полемике о томе да ли је поменути окршај завршен «неријешеним» резултатом или нечијом побједом? Ко ће се, при томе, сјетити помпе с каквом Американци, «лучоноше демократије и људских права» у савременом свијету, и данас «славе» битку за Аламо, за коју се ни уз највећи узлет маште не може рећи да је представљала тријумф Тексашана над Мексиканцима?

Ниједна од тих дилема не додирује клијентелу «прогресивних интелектуалаца», заинтересованих искључиво за то да не скрену са вашингтонских и бриселских «стаза револуције». Али, постоје одређене кривуље на графиконима актуелне политичке ситуације у региону које би морале да их забрину, нарочито ако припадају бизарној подврсти у том миљеу - србофобима са српским именима и презименима. Јер, материјал за причу о «митоманији» све чешће их засипа са неочекиваних адреса, за њихова схватања. Из Сарајева, рецимо. Или из Приштине. Најкомплекснији подухват за та надобудна створења је, ипак, суочавање са енормним количинама митова које емитују «проевропске» снаге у Београду. А од српских националиста ни трага, ни гласа. На страну чињеница да су се стварне колективне илузије најбројнијег народа на Балкану налазиле на мјестима гдје их «авангарда» никада није тражила. Било је важно да има глине, која ће се обликовати према тренутним потребама аутошовинистичке «Друге Србије» и њеног слабашног пандана из Републике Српске.

Аутоматски пилот: У посљедње вријеме дувају неки нови вјетрови, збуњујући за опскурна створења којима је иначе све јасно. Напримјер, извјесни Рамо Мехмедовић на улици у Сарајеву приђе предсједнику РС Милораду Додику и почне да му тупи о томе како је Република Српска «такозвана» и «геноцидна». У првом случају, ради се о пуком миту бошњачких максималиста, уобличеном у посљедњем рату. Силом огољене мржње, сљедбеници те «легенде» остали су слијепи за Дејтонски споразум и Устав БиХ. До те мјере, да их је чак и сарајевски најтиражнији дневни лист недавно морао подсјетити на ту неспорну димензију међународног и унутрашњег легалитета. Додуше, и за њих би било превише да прогледају на оба ока, па су дали Рами за право што је поменуо «геноцид». Али, и та конструкција, лансирана да би се због неспорног ратног злочина конкретних индивидуа у Сребреници читавом српском народу приписала одговорност, ових дана је озбиљно оспорена. И то не од случајног пролазника са потребом за оригиналношћу у острашћеном бошњачком амбијенту, већ од релевантне фигуре – Хакије Мехољића, ратног команданта сребреничке муслиманске полиције и препознатљиве особе из Социјалдемократске партије БиХ.

Пред камером скандинавског, по свим параметрима непристрасног аутора документарног филма о дешавањима у тој зони 1995. године, Мехољић је испричао шта је чуо од Алије Изетбеговића у спорном периоду. На једном састанку са пробраним локалним функционерима, творац Исламске декларације препричао им је, без негодовања, властити разговор са тадашњим америчким предсједником Билом Клинтоном, као и његову сугестију да би «било добро да се испровоцира страдање око 5.000 Бошњака», како би Запад имао алиби за војну интервенцију у БиХ. Хакија је, очигледно, једини задржао здрав разум на том скупу, па је био усамљен у револту и отвореној сумњи у ментално здравље «оца нације». Шеснаест љета касније, опет је изолован од већине сународника, неспремних да сагледају ту карику у ланцу догађаја у Сребреници и, генерално, да преиспитају сопствене црно-бијеле представе о оружаном сукобу у БиХ.

Док мноштво клонова Раме Мехмедовића чека наставак шок – терапије, са потписом бошњачких медијских и униформисаних актера и нежељеном посљедицом у виду пропасти мита о «такозваној и геноцидној» Републици Српској, блазирани «прогресивни интелектуалци» гутају још једну горку пилулу. Наиме, чак и Харис Силајџић, креатор синтагме о «стопроцентној Босни и Херцеговини», није више увјерен у реализацију тог пројекта. На конгресу Странке за БиХ, «споља Делон – изнутра демон», како га је у више наврата дефинисао ментални близанац Нијаз Дураковић, завапио је: «Ситуација у БиХ не може бити тежа. Ми смо пред губитком државности и на аутоматском пилоту. Посљедњи је тренутак да се спаси оно што се спасити може, а то је одбрана територијалног интегритета и суверенитета БиХ. Ми ћемо изгубити државу ако овако наставимо, а да то и не знамо. БиХ је одбрањена великим жртвама, а пријети да буде изгубљена непримјетно.»

Флора и фауна: Треба вјеровати сигурно најмилитантнијем протагонисти унитаристичке опције у БиХ када тврди да шансе за остварење тог концепта нису баш најбоље. Али, неопходно је и замислити се – шта је исти «писац» хтио да каже када је закукао због «развлашћивања државе одузимањем њене имовине». «Државна имовина није неколико касарни. То је 54 посто територије БиХ, од чега су 70 посто шуме, а 10 посто пашњаци. Попис државне имовине ОХР-а је свега 1,37 посто и то може послужити само као основа», рекао је Силајџић на конгресу приватне партије. Дакле, расплет је јасан – иако обични смртници међу Бошњацима и даље фантазирају о централизацији земље, њихови лидери одустају од исцрпљујуће борбе за надлежности и «животни простор» са људима друге националности и вјероисповијести. У будућности, Силајџић по свој прилици намјерава да отвори нови фронт, са дивљим и домаћим животињама, јединим константним становницима фамозног збира који чини 80 одсто несуђене «државне имовине». Значи, паралелно са наглим растом Харисовог интересовања за флору и фауну, у кризи се нашао трећи мит – о «цјеловитој» Босни и Херцеговини као вјечној категорији.

Сљедећа станица у том низу је Косово, јер се албанским сепаратистима дешава управо оно због чега су годинама сеирили на српски рачун, удружени са национално равнодушним «авангардним мислиоцима», углавном из Београда. Јер, та братија се континуирано спрдала са паролом «Косово је Србија», описујући је као «митоманију» и указујући на потпуно одсуство српске војске и полиције из јужне покрајине. Према принципу бумерага, Хашима Тачија је дочекала идентична судба клета, пошто сјеверно од ријеке Ибар и његова «влада» има тек виртуелни «суверенитет». Што је најневјероватније, четвром миту - о неминовном заживљавању «сувереног» Косова под тоталном контролом Албанаца и њихових патрона са Запада - скоро без било чије помоћи, а у обручу Кфора, одолијевају не претјерано бројни, али храбри и непоколебљиви Срби из Митровице, Звечана, Зубиног Потока и Лепосавића.

Улогу готово усамљеног гласа тог народа у Београду, због жалосног дефицита оних који би у официјелним структурама могли да позитивно одговоре на логично питање: «Има ли овдје Срба», преузео је руски амбасадор Александар Конузин. Према часном и добронамјерном дипломати пријатељске земље, због те прецизне и болно тачне дијагнозе, лансирана је салва увреда ситних душа. Перверзија је постала надреална када је ЛДП Чедомира Јовановића започео хистеричну кампању с циљем «одбране суверенитета» Србије од «колонијализма» Москве?! Дно дна је податак да је ту гнусобу саопштила странка која би излицитирала педаљ по педаљ Србије, најрадије Америци, а онда и свакој другој земљи са западне хемисфере. Међутим, и од тих штеточина могуће је дочекати неку корист, бар у виду демонтаже петог мита са ове листе. Јер, функционер Чединих либерала Небојша Ранђеловић дефинисао је владајућу партију у Београду, истовремене «државотворце» и «европејце» из ДС-а, као ЛДП-овце без петље, који се слажу са њиховим погледима на Косово, ЕУ и НАТО, али не смију да то јавно кажу. Односно, раде на реализацији истих намјера, али тако «да то нико не примјети».

У читавој тој наопакој феноменологији, мало ко је примјетио да је најјачи бастион митоманије у региону, ипак, постала Црна Гора Мила Ђукановића. И то не свакакве митоманије, јер су «Дукљани» у протеклим данима ударни термин на «државној» телевизији уступили ни мање, ни више – него сајентолозима. У емисији са суманутим називом «Од Б до Ш» - при чему је друго слово специфично, новоцрногорско меко «ш», за које нема одговарајућег знака на тастатури – гостовала је представница те секте, једна госпођа из САД са физиономијом веома сличном Кетрин Ештон. Афирмативно интонирана обраћања Огле Ћулибрка са микрофоном из ТВЦГ имала су крешендо у урнебесном питању: «Код нас су управо објављене кључне сајентолошке књиге, а када можемо да очекујемо ваше курсеве?» Пријатно изненађена «лејди» позвала је «ђетиће» на стрпљење. «Биће и семинара када сљедећи пут дођем», рекла је. Па, док се првокласно лудило у псеудорелигијском паковању не врати у пуном капацитету на дестинације од Могрена до Ловћена, поколебани носиоци «прогреса» на овом простору имаће прилику да се сконцентришу у Монтенегро и открију митове који су им блиски. Оне из којих и Том Круз црпи «интелектуално» надахнуће. Од Б до «меког» Ш.