Praška epizoda filma o "evropeizovanju BiH", ili NATO na mala vrata

Svako ko je iole bio upućeniji u političke događaje u i oko BiH, nije mogao biti iznenađen neuspehom poslednjih razgovora političkih vođa  iz Republike Srpske i Federacije BiH u Pragu, održanih pod pokroviteljstvom komesara EU za proširenje Štefana Filea, bez obzira na to što je sam(o) File konstatovao da je u tim razgovorima postignut „napredak“. Da bi se izrekla ozbiljna konstatacija koju ističe File, uz nju bi se morao pomenuti i pokoji argument, ali tako nešto nije pomenuo ni File niti bilo ko drugi od učesnika, pa čak ni trojica bošnjačkih političkih lidera koji su se jedini s njim pojavili na pres konferenciju u ranu zoru 3. decembra: sve je tu vrcalo od optimizma, ali se nije čuo nijedan dokaz o „napretku“[1] .

(Ne)jasna srpska rešenja

Srpski politički predstavnici, vođa SNSD-a Milorad Dodik i vođa SDS-a Mladen Bosić, najmanje su učestvovali u tom šesnaestočasovnom maratonu: svega nekoliko prvih časova na dva plenarna sastanka na kojima su, ako im je verovati, uglavnom detektovani problemi koji treba da budu rešeni. Ali, ni u tih nekoliko časova nisu iza sebe sasvim ostavili nesuglasice, pa smo odmah nakon povratka iz Praga od Bosića čuli da je Dodik navodno iznosio predlog u vezi izbora delegata iz RS u Dom naroda Parlamentarne skupštine BiH koji nije bio usaglašen u Narodnoj skupštini RS[2], da bi to Dodik istog dana demantovao tvrdeći da su stavovi RS jasni i da od njih nema odstupanja[3].

Ipak, na kraju je ostalo nejasno šta će Srbi predložiti u ovoj stvari, pošto ni Bosić ni Dodik nisu rekli koji je to predlog iza koga nepokolebljivo stoje: da li je to sadašnji način izbora 5 srpskih delegata koje bira Narodna skupština RS plus još jedan iz reda „ostalih“, ili će možda prihvatiti, tj. neće se protiviti povećanju broja srpskih delegata za još jednog-dvojicu sa područja FBiH? Pritom je nejasno ko bi birao srpske delegate u FBiH, te da li bi jedan delegat iz reda „ostalih“ iz RS bio biran na isti način kao i pet srpskih delegata iz RS.

S druge strane, izvesno je da se Dodik i Bosić nisu nimalo kolebali kada je reč o sprovođenju presude „Sejdić, Finci“ u vezi sa izborom člana Predsedništva BiH iz RS. Uprkos pokušajima da se i u Pragu ponovo na pregovarački sto „baci“ mogućnost indirektnog izbora tri člana Predsedništva BiH u oba entiteta, srpske političke vođe odbile su o tome i da razgovaraju. Ali, to ne treba da čudi najmanje iz dva razloga: njihov pristanak da razmatraju tu varijantu značio bi automatsko pristajanje na mogućnost promene Ustava BiH u delu u kome se to i ne traži, jer direktan izbor člana Predsedništva BiH iz RS nije sporan ni po presudi „Sejdić, Finci“, niti taj način izbora osporava EU. Ukratko, niko ozbiljan ne osporava stav da se brisanjem prefiksa „srpski“ omogućava svakom građaninu RS da se kandiduje za člana Predsedništva BiH u tom entitetu.

Maratonci iz FBiH trče počasni krug?                          

Pa, ipak, tu se politička nevolja proizvodi kada bošnjački političari, predlažući indirektan način izbora za članove Predsedništva BiH, traže „simetrično“ rešenje, iako za tim nema ni ustavnog (sama BiH je neka vrsta asimetrične (kon)federacije), ni političkog opravdanja. Pošto je to i File shvatio, tako se onda i u Pragu najviše razgovaralo na relaciji Bošnjaci-Hrvati o izboru dva člana Predsedništva BiH iz FBiH, pa su, zapravo, tri četvrtine praškog maratona trčali vođe SDA, SDP-a BiH i SBB-a BiH, Bakir Izetbegović, Zlatko Lagumdžija i Fahrudin Radončić, sa jedne strane, i vođe HDZ-a BiH i HDZ-a 1990, Dragan Čović i Martin Raguž, sa druge strane.

Kako pobednika nije bilo, nakon praške „deonioce“ maraton je nastavljen sastancima članovima Fileovog tima sa pomenutom petorkom u Sarajevu, a zatim će, kako je najavljeno, svi zajedno trčati u Briselu, ne bi li se nekako postigao dogovor do kraja godine. Taj rok dat je u uverenju da svako kasnije postizanje političkog dogovora neće moći da bude provedeno u Parlamentarnoj skupštini BiH, tj. Ustav i Izborni zakon BiH ne bi bili izmenjeni do maja sledeće godine kada se moraju raspisati opšti izbori koji su predviđeni za oktobar.

Međutim, dogovor Bošnjaka i Hrvata će teško biti postignut do kraja decembra, sem ukoliko jedna od strana ne odstupi od proklamovanih stavova. Ali, Čović nikako ne odustaje od stava da se „plutajuća izborna područja“ definišu  ne samo izbornim zakonom već i ustavom[4], valjda u uverenju da bi, u suprotnom, Bošnjaci u nekom od narednih izbornih krugova mogli sami promeniti izborni zakon pa opet izabrati Hrvatima „njihovog“ člana Predsedništva BiH. S druge strane,  ustavnu odredbu na kojoj Čović insistira gotovo da ne bi bilo moguće izmeniti bez pristanka Hrvata.                        

Zato se Lagumdžija „dosetio“ da taj vrući krompir gurne u ruke Fileu, pa sada zahteva da model izbora predloži Brisel i zatim ponudi svim političkim vođama u BiH po principu „uzmi ili ostavi“[5]. Ali, to je izgledno gotovo u istoj meri u kojoj Čović očekuje da njegov predlog prihvate tri bošnjačka lidera na pragu izborne godine, u kojoj će se ovi žestoko boriti za svaki bošnjački glas, sve pazeći da ih politički suparnici ne optuže za izdaju ukoliko izađu u susret predlogu hrvatskih političara.

Hrvatski (Čovićev) predlog se može smatrati u najmanju ruku kao zahtev za formiranje izborne jedinice sa hrvatskom većinom, što bi moglo da predstavlja preteču federalne jedinice sa hrvatskom većinom u BiH, pa se bošnjačko odbijanje može razumeti sa stanovišta političkog praga koji su davno postavili sami sa sobom. Taj svoj politički prag Bošnjaci najčešće definišu kao „nepristajanje na podelu BiH“, ali svojim političkim delovanjem oni pokazuju da pod tom definicijom podrazumevaju i nepristajanje na bilo kakvo (kon)federalno uređenje BiH zasnovano na dejtonskom Ustavu BiH. Time automatski odbijaju Srbe od bilo kakvih razgovora o ustavnim promenama mimo onih najnužnijih poput presude „Sejdić, Finci“, a Hrvatima zatvaraju vrata za bilo kakav dogovor koji bi ovima garantovao da u bliskoj budućnosti neće biti preglasavani i za manje „sitnice“ nego što je izbor članova Predsedništva BiH.

Uključivanje Vašingtona?

Bez razumevanja te situacije, File će teško pokrenuti stvar sa mrtve tačke, a ni njegov tim koji „na terenu“ predvodi Jana Šindelkova, bivša prva sekretarica ambasade Češke u Beogradu, nema velike šanse da približi stavove Bošnjaka i Hrvata. No, svoju “pomoć” Fileu najavljuju iz Vašingtona[6], ali za sada nije jasno na koji način i koliko će kome američke diplomate “pomagati”. Ako je suditi po izjavi vodećeg američkog diplomate u BiH Nikolasa Hila, u Vašingtonu traže odgovor na pitanje “kako se prilagoditi Hrvatima u kontekstu presude(Sejdić,Finci)”[7], ali teško je iz te izjave naslutiti šta to sve može da znači. Tim pre što, recimo, američko pokroviteljstvo u projektu ustavnih promena u FBiH, koje se odnosi na podršku ukrupnjavanju kantona, vođe dva HDZ-a nisu oduševljeno prihvatili, iznoseći niz zamerki na pojedinačna rešenja.       

Iz toga, međutim, ne bi trebalo izvlačiti zaključak da Vašington neće uspeti da nagovori vodeće bošnjačke političare da (samo) ovoga puta ne žrtvuju politički mir sa komšijama Hrvatima zarad bošnjačke suverenosti i na područjima sa hrvatskom većinom. Drugim rečima, ukoliko Briselu ne pođe za rukom da pomiri „nepomirljive“ stavove Bošnjaka i Hrvata o provođenju presude „Sejdić, Finci“, u Vašingtonu se zbog toga neće mnogo nasekirati, već će pokušati da ih oni sami „privedu“ dogovoru, ne bi li u sledećem koraku svi zajedno „priveli“ Srbe u RS „dogovoru“ o bržem kretanju BiH ka članstvu u NATO-u, što će, je li, biti predstavljeno kao neka vrsta „dobre prethodnice“ za članstvo u EU. U dovršavanju tog „nedovršenog posla“ među Bošnjacima i Hrvatima svakako postoje solidne osnove, ako se zna da četiri petine i jednih i drugih žele priključenje BiH NATO-u. S druge strane, među Srbima je raspoloženje potpuno obrnuto, ali u Vašingtonu računaju na činjenicu da su se i Dodik i Bosić još u martu prošle godine svojim potpisima na tzv. „Banjalučki sporazum“ obavezali na podelu vojne imovine, što je poslednji korak BiH za dobijanje Akcionog plana za članstvo(MAP) u NATO[8].

Moguće uspostavljanje bošnjačko-hrvatskog saveza pod američkim pokroviteljstvom u pravcu  bržeg kretanja BiH ka NATO-u ne bi se zaustavilo samo na podeli vojne imovine, pa nije teško zamisliti da bi već sledeći korak mogao biti zahtev Republici Srpskoj za neke nove ustupke u promenama Ustava BiH, recimo sa zahtevom za „brže odlučivanje u institucijama“, a u kombinaciji sa uslovima za „evropeizacijom“ BiH, kako to otvoreno priželjkuje Čovićev saveznik Raguž posle praškog sastanka. Ali, njegova interpretacija „evropeizacije“  BiH podrazumeva „otvaranje Dejtona“[9] - uostalom kao i slične ili istovetne interpretacije mnogih drugih domaćih i stranih aktera u prošlosti, sadašnjosti, a biće ih i ubuduće - nikako ne zvuči miroljubivo ni najmiroljubivijim braniocima dejtonskih ovlašćenja Srpske[10].

Zato već i sama najava pojačanog diplomatskog angažmana Vašingtona u BiH mnogo pre upućuje na mogućnost novih komplikacija u mukotrpnoj izgradnji procesa unutrašnjeg dogovora u BiH, negoli na neku vrstu dobronamernog ohrabrenja Srbima, Bošnjacima i Hrvatima posle još jedne neuspešne runde briselske medijacije u tom procesu.  Zapravo, Bošnjaci i Hrvati biće još više ohrabreni sve otvorenijom podrškom Vašingtona njihovim nastojanjima da je ne samo dopušteno, nego je i poželjno žrtvovati Dejtonski sporazum zarad približavanja BiH  EU i NATO-u, tim pre što oni veruju da ih to približava ostvarenju njihovih ciljeva za još koji korak: bošnjački je postepena centralizacija na što većem prostoru BiH - svakako većem od onog na kome sada živi većina bošnjačkog stanovništva - dok je hrvatski cilj veći stepen samostalnosti malenog prostora sa hrvatskom većinom.

Jer, kako drugačije tumačiti Hilove poruke da je  presuda “Sejdić, Finci” tek “prvo u nizu pitanja koje treba rešiti kako bi BiH postala članica EU”, a da je “suština u tome da BiH mora ići dalje od svog sadašnjeg ustavnog konstrukta”[11] ? Diplomatske poruke te vrste i do sada su se obično završavale zahtevima Republici Srpskoj za davanje ustupaka u pravcu izgradnje BiH koja bi bila ”funkcionalna”, ”normalna”, ”evropeizovana” i kako još sve neće biti nazivana samo zarad uveravanja da je Dejtonski sporazum/dejtonski Ustav BiH prevaziđen, pa ga onda, je li, treba sasvim dokrajčiti.