Правни начини осамостаљивања Републике Српске

1.

Свјесни чињенице да је уситњавање, разбијање неке државне заједнице доводи у неповољан економски положај новонастале државице, а узимајући као неоспорну чињеницу међународно признату реалност БиХ, било би најоптималније када би се унутар ове заједничке државе почели успостављати истински грађански односи, умјесто садашњих рефеудализираних, гдје би политика била у служби економије чији би развој омогућио просперитет цјелокупне државне заједнице.

Нажалост, милитантни и доминирајући врхови најбројнијег народа, покушавају да на вјерско-националним основама, а потпомогнути дијелом 'међународне заједнице' (МЗ), и рушећи изворни Дејтон, остваре своју доминацију на цјелокупном територију БиХ у циљу стварања теократске државе, система инкопатибилног са грађанским основама и праксом цивилизације Запада.

Ова агресивна политика у циљу доминације најбројнијег народа има слиједеће карактеристике:

- непрекидно истицање наводне геноцидности српског народа, наводне геноцидности Републике Српске и наводне геноцидности Српске православне цркве;

- непрекидно истицање српског народа у БиХ као наводног агресора;

- непрекидно истицање става како ће најбројнији народ у БиХ од сада апсолутно одлучивати о судбини цјелокупне Босне и Херцеговине;

- непрекидно тражење начина да се, на лажан начин, путем политичког инжењеринга оствари репрезентативна доминација најбројнијег народа у опћинским, градским, ентитетским и државним парламентима;

- непрекидно минирање свих напора Републике Српске да побољша своју економску, а тиме и социјалну ситуацију;

- непрекидно тражење од 'МЗ' да укине изворни Дејтон, централизира БиХ како би најбројнији народ остварио своју доминацију над цјелокупном БиХ по систему „један човјек – један глас“.

Ово стање ствари је противно свим демократским традицијама Запада и неприхватљиво за грађане и водство Републике Српске који одбијају ове нељудске методе поробљавања једног народа и који никада ову доминацију неће дозволити.

2.

Народ Републике Српске има своје достојанство и апсолутно је привржено правном разрјешавању свих проблема и ситуација. Иако је већ низ година извргнут оваквом нехуманом третману, он није авантуристички расположен. Другим ријечима, он неће дозволити било какав потез који би могао значити тренутно осамостаљење или одцјепљење, на примјер, косовског типа.

Али то не значи, да се не жели осамосталити у односу на нељудски и нелегални третман којем је подвргнут.

Конкретно говорећи, он се жели осамосталити у смислу легалног поврата свега изворно дејтонског којег му је 'МЗ' омогућила Дејтонским споразумом, а што је потврђено потписима свјетских велесила, као и потписима регионалних сила: Хрватске и Србије.

Народ Републике Српске не жели ништа више од оног што му је Дејтоном дато, али ни ништа мање!

Подсјетимо се, у основним цртама, како се овај народ постепено, али насилнички развластио од дејтонских принципа:

- прво, напоменимо да, „све државне функције и овлаштења која у овом уставу нису изричито додијељена институцијама БиХ, припадају ентитетима“, члан 3.3.а Устава БиХ.

- по Дејтонском споразуму, по Уставу, надлежности БиХ се могу подијелити у три групе:

a) политике (вањска, вањско-трговинска, царинска, за усељавање, избјеглице и азил, монетарна);

b) прописи (усељавање избјеглица и азил, те регулирање саобраћаја између ентитета, доношење изборног закона;

c) радње и поступци (финанцирање установа и међународних обавеза БиХ)

Дакле, није било никаквих надлежности за војску, полицију, судство, финанције, итд.

Све у свему, од седам институција БиХ, интервенционистичком политиком и актима Високих представника, дошло се до седамдесет институција БиХ!!! Ово је био резултат пријеноса надлежности са нивоа ентитета, преко наметања, притисака и уцјена. Напомињемо, да шездесет осам надлежности пренесено, од којих су свега три прошле скупштинску процедуру, док их је шездесет пет наметнуто.

Или, узмимо Одлуку о наводној уставности Суда БиХ која је донесена прегласавањем двају конститутивних народа, Хрвата и Срба (четири гласа), од стране Бошњака (2 гласа) плус три гласа страних судија. Оваквих гласања на штету Хрвата и Срба било је неколико.

Напоменимо, да Суд БиХ не постоји у Уставу, те да је једини правни начин успостављања ове институције, ревизија Устава БиХ.

Овом насилничком праксом од којих је дато само неколико примјера, показује се, да је БиХ, а посебно Република Српска, КОЛОНИЈА једног дијела МЗ и да такав колонијални однос потире демокрацију, парламентаризам, људска права, те међународно право и односе.

3.

Република Српска је спремна устати у заштиту и поврат својих, насилно одузетих, права изворног (слова) Дејтона на миран и достојанствен начин, преко својих легалних институција, посебно Народне скупштине о чему постоји национални консензус свих релевантних политичких партија.

Иако је ствар хитна, она то не жели сама да уради, ако већ може имати и разумијевање са стране, разумијевање које би требало да буде прихватљиво за РС, брза и ефикасна.

Компаративном анализом, установљено је да је један дио Анекса 4, Устава БиХ, инспириран Уставом Сједињених Држава. Дисторзије које су насилно извршене над Уставом БиХ, а које су највише нанијеле штете Републици Српској, омаловажиле су дух и напоре оних у САД који су се оновремено трудили да пренесу конституционална искуства једне нације која има најстарију демокрацију модерног доба на свијету.

За претпоставити је да они који су до сада репрезентирали ову велику силу, нису на најбољи начин обавјештавали кључне америчке институције о ономе што се дешавало у БиХ, и посебно, не о маћехинском односу према Републици Српској.

Зато би нам разумијевање за преиспитивање пренесених надлежности од оних који су дијелом њихови духовни творци, а као припрема за будуће скупштинске расправе и евентуалне компромисе, добро дошла.

4.

Стављамо на знање западном дијелу 'међународне заједнице' да, уколико код бројно највећег народа у БиХ, превлада милитантни фундаментализам, да Европа никада неће прихватити такву државу, из истих разлога због којих не прихваћа ни Турску. Можда политички врхови бошњачког народа и нису заинтересирани за ЕУ, него само за НАТО (Изјава Тихића од прошле године) јер им то, по свој прилици, осигурава доминацију Турске и ислама на овим подручјима.

Али грађани РС, који апсолутно поштују вјерске и цивилизацијске тековине свих других цивилизација, не могу, по природи ствари, пристати на ту варијанту. Они хоће да буду дио Европе, а не дио исламског свијета.

У том случају, истинско осамостаљење Републике Српске се намеће само по себи и за надати се да ће Запад за то имати слуха и помоћи РС да кроз овакву одлуку постане дио грађанског свијета.

А надати се, ипак, да до расцијепа БиХ неће доћи, да ће се извршити транзиција ове земље, и посебно бошњачког дијела, према грађанском, а не теократском друштву и да ће сва три народа наћи начина да оживе некадашњи суживот, комшијство и мјешовите бракове, те да ћемо заједничким напорима стићи до Европе. 

Аутор је потпредседник Републике Српске.