Srbi u dijaspori

Da budem sasvim precizan: za Srbe rasejane širom sveta matična zemlja je Srbija,  ali za dobar deo raseljenih – naročito kada se ima u vidu staro iseljeništvo – matica  su i drugi delovi srpskih zemalja. Tu prvenstveno mislim na Republiku Srpsku,   Srpsku Krajinu,  područje starog Huma i Gornje Zete, kao i sve prostore stare Srbije sa kojih je,  sticajem istorijskih okolnosti,  iseljavano srpsko stanovništvo.

Neizbrisivi tragovi rata

Relativno česti i dramatični politički potresi koji su minulih godina i decenija zahvatali ove matične prostore imali su za posledicu enormno visok odliv srpskog stanovništva u evropske i prekomorske zemlje. Taj neprirodni proces prinudnog iseljavanja Srba sa svojih vekovnih prostora imao je poseban intenzitet u vreme (i nakon)  poslednjeg rata i raspada „treće Jugoslavije“. Drastičan je primer Srpske Krajine u Hrvatskoj,  Zapadne Slavonije i delova Dalmatinske Zagore sa kojih je proterano celokupno srpsko stanovništvo, a njihove kuće opljačkane,  popaljene i u najvećem broju razorene.

Teški pogromi nad mirnim i nevinim civilnim stanovništvom učinjeni su u Sarajevu,  Mostaru,  Konjicu,  okolini Srebrenice,  u gradovima i selima Gornjeg Podrinja i na prostorima centralne Bosne. Versko-nacionalni rat u Bosni i Hercegovini,  međunacionalne podele,  separatizam,  netrpeljivost,  mržnja,  egoizam i druga zla savremenog života na ovim prostorima podstakli su etničko čišćenje do sad neviđenih i neslućenih razmera. Do rata 1992. u Sarajevu i njegovim predgrađima živelo je više od 200.000 Srba. Po broju srpskog življa Sarajevo je svrstavano u istu ravan sa Novim Sadom,  a po mnogima je bio drugi najveći srpski grad – odmah posle Beograda.

Sada u staroj gradskoj zoni federalnog Sarajeva Srba više praktično i nema. Njihove kuće  i stanove, ukoliko nisu bili spaljeni i razoreni,  zaposele su muslimanske porodice. Nalozima visokih predstavnika i novim zakonskim aktima u Bosni i Hercegovini ta imovina je kasnije vraćena Srbima. Ali… Dugogodišnji život u izgnanstvu,  sumorni prizori na povratku,  suočavanje sa pretnjama,  podozrivošću svake vrste,  mržnjom,  šikaniranjem,  nedostatkom posla i novca za koliko – toliko normalan život učinili su svoje. Preostalu,  teško stečenu i lako izgubljenu imovinu,  sarajevski Srbi su menjali i prodavali u pola cene. Tako su teškog srca,  ali silom postojećih prilika, odlučili da trajno napuste Sarajevo.

Ovako sumorna slika je i kada se posmatraju širi prostori Bosne i Hercegovine. Gradovi i sela u bošnjačko-hrvatskom entitetu, u Federaciji BiH,  nemaju više obeležja multietičnosti. Srbi su kao izbeglice i raseljena lica nastanili prostore u Republici Srpskoj,  Srbiji ili su privremeno utočište našli u nekom od izbegličkih centara u zapadnim zemljama. U ratnom vihoru Hrvati su se mahom   preseljavali u zapadnu Hercegovinu i Hrvatsku, tako da sada na istočnim i centralnim prostorima Federacije BiH živi uglavnom muslimansko (bošnjačko) stanovništvo.

Spor i neizvesan povratak izbeglih i raseljenih

Aneksom sedam Dejtonskog mirovnog sporazuma,  kao i pratećim zakonskim aktima,  utvrđena je obaveza vlasti u oba entiteta Bosne i Hercegovine da izbeglom i raseljenom stanovništvu osiguraju nesmetan i bezbedan povratak na svoja predratna staništa. Da to ne bi bile samo lepe želje nego i realno moguće,  bilo je neophodno organizovati obnovu ratom opustošenih kuća i naselja. A za ono što je porušeno,  nestalo i trajno uništeno predviđena je pravična novčana naknada.

Sa sredstvima kojima raspolažu lokalne zajednice u Republici Srpskoj i Federaciji BiH,  ove ciljeve,  iako su označeni kao strateški i prioritetni,  nije moguće ostvariti u kratkim rokovima, jer je obim razaranja i pustošenja bio izuzetno veliki. O tome rečito govore brojke.

Prema popisu iz 1991. godine,  dakle neposredno pred izbijanje rata,  u Bosni i Hercegovini je  postojalo 1, 207.690 kuća i stanova. A u ratu od 1992. do 1995. godine,  kako konstatuju u Ministarstvu za ljudska prava i izbeglice BiH,  požarima i razaranjem zahvaćeno je 451.900 objekata. Od toga je 80 odsto kuća i stanova potpuno uništeno. Taj   rušilački bilans,  kako vidimo,  bio je katastrofalan: trajno je uništeno više od trećine (37 odsto)  ukupnog predratnog stambenog fonda. Da sve bude još i gore, razaranje je nastavljeno i po završetku rata. Tako je posle potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma uništeno još oko 14.000 kuća i stanova, od kojih 11.000 na prostoru Federacije BiH.

O broju onih koji su u vreme ratnih sukoba u Bosni i Hercegovini morali da napuste svoja ognjišta i rasele se na razne strane   nema pouzdanih podataka. Međutim,  prema realnim procenama,  veruje se da je broj izbeglih i raseljenih sa ovih prostora veći od milion ljudi. Da je to i danas,  13 godina od završetka rata u BiH,  aktuelan i dosta izražen problem pokazuju zvanični podaci državnih i nevladinih organa,  udruženja izbeglih i raznih institucija.

Prema nedavno saopštenim podacima,  u BiH se vratilo 442.705 izbeglica i 572.968 raseljenih osoba. Pri tome se precizira da se na prostore Federacije BiH vratilo ukupno 736.440 ljudi, od kojih su 387.623 izbeglice, a 348.817 raseljeni. Prema toj informaciji,  u Republiku Srpsku vratilo se ukupno 257.849 ljudi, od kojih 53.118 izbeglica i 204.731 raseljenih.

Vidljivo je da ovi brojevi pokazuju znatno veća pomeranja iz svojih kuća sa područja Federacije BiH nego iz Republike Srpske. Na takav zaključak upućuje i broj zahteva za povratak stanova. U Federaciji BiH bilo ih je oko 120 hiljada, a u Republici Srpskoj oko 90 hiljada.  

Tužbama do naknade uništene imovine 

U Bosni i Hercegovini,  kako je već rečeno,  u ratnim sukobima uništen je ogroman stambeni fond. Reč je o hiljadama kuća i stanova čija obnova nije moguća, jer su potpuno uništeni. Tako je Republičko udruženje izbeglihi raseljenih Republike Srpske „Ostanak“,  čije je sedište u Banja Luci,  prikupilo podatke o 13.105 porodica koje traže nadoknadu za uništenu imovinu. Vrednost te imovine, koja se uglavnom nalazila u Federaciji BiH, procenjuje se na oko 2, 5 milijarde konvertibilnih maraka, odnosno 1, 25 milijardi evra.

Ko će im,  i kada,  to nadoknaditi? Na to pitanje još nema pouzdanog odgovora.

U Regionalnom udruženju izbeglih i raseljenih Semberije u Bijeljini prikupljeno je i obrađeno oko 3.500 tužbi ljudi koji nastoje da se sudskim putem,  kada ne može drugačije, obeštete za uništenu i trajno izgubljenu imovinu. Odštetni zahtevi kreću se u rasponu od 50.000 do 500.000 konvertibilnih maraka.

U Udruženju izbeglih se nadaju da će se revizijom Strategije BiH za provođenje Dejtonskog mirovnog sporazuma konačno naći rešenje i za obeštećenje prognanih i raseljenih,  čime bi se ubrzao njihov povratak na stara ognjišta, u zavičaj.