Валентин Инцко и "мамузање мртвог ОХР-а"

Прије 12 година садашњи високи представник Валентин Инцко наслиједио је Мирослава Лајчака на добро плаћеном мјесту у сарајевској “бијелој кући”.

 Ових дана Инцко је доживио да га без питања тјерају са тог мјеста  називајући га “сивим тјескобним слабим момком” како то каже Штефан Шварц из владајуће њемачке ЦДУ. Сада Инцко наводи да “БиХ треба робусну, а не стабилну политику на релацији БиХ-Бајден-Брисел-Берлин коју ће увести  Њемачка.” Иако добро зна да то није могуће у данашњем мултиполарном свијету, Инцко жели напакостити новом високом представнику који би могао бити Нијемац, ако уопште буде именовања. То је подвала и Бошњацима којима поручује да Њемачка може све урадити и средити стање у БиХ. Још спрема и отровни поклон у виду наметања закона о негирању геноцида. Бошњачка политика заробљена у свом аутистичном свијету не види да би то била неутронска бомба која би у кратком року расточила  назор и нахерено склепану антидејтонску БиХ.

Почетком 2009. године високи представник Мирослав Лајчак сам је прекинуо свој мандат, говорећи о инструментима  међународне заједнице које она користи у БиХ: “Не желим да будем јахач мртвог коња. Европска унија не може бити доминантна све док је ОХР у БиХ, која са високим представником не може у Европску унију, али са специјалним представником ЕУ може.”

Била је то дијагноза мјеста и улоге ОХР-а, коју је дванаест година касније, поводом 25. годишњице Дејтонског споразума, потврдио и Волфганг Петрич, бивши Високи представник и садашњи предсједник Фондације Маршалов план: “Када сам предао дужност свом насљеднику Ешдауну 2002. године, већ је договорено да се ОХР постепено угаси до 2006. године. Но док је војни прелазак са СФОР-а на ЕУФОР успјешно проведен, а Међународни кривични суд за бившу Југославију затворен прије двије године, ОХР је још увијек ту. Драстично смањен по величини, а још више по значају и положају. Бурна времена непосредно након рата, давно су прошла, а са њима и некада кључна улога ОХР-а. Стога је овогодишња 25. годишњица прилика да се одлучно ступи на нови, да га назовем кооперативни европски пут. Моје је искрено увјерење да је одавно вријеме за сљедеће смањење међународног присуства у БиХ. Данас је БиХ окружена само чланицама и кандидатима за чланство у Европској унији. Евроатлантски безбједносни оквир успјешно је уведен у регији. Када с правом тражимо од БиХ да реформише своју дисфункционалну политичку праксу, морамо бити још критичнији према превазиђеном и сувише комплексном међународном присуству у БиХ. Током посљедњих 25 година свијет се драматично промијенио.”

Када је прије мјесец дана одржано неформално засједање Савјета безбједности УН поводом стања у БиХ, уз учешће Милорада Додика и Драгана Човића, а увријеђеног изостанка Бакира Изетбеговића, било је јасно да је то опијело Инцковом мандату у БиХ. Западни амбасадори утркивали су се ко ће више нахвалити Инцка и дати подршку ОХР-у. Сарајевска политичка дубодолина и сам Инцко уживали су у томе, тврдећи да је коначно крај оспоравањима БиХ као државе Бошњака и оних који се осјећају Босанцима. Нема ту мјеста за Србе и Хрвате, а ко мисли другачије нек иде својима у Србију и Хрватску. Инцко и ОХР су се поново успињали на мјесто неприкосновеног колонијалног управљања и обрачуна са Додиком и Човићем, који су проглашени руским играчима: Додик одавно, а Човић откако је почео са Хрватским народним сабором захтијевати равноправност за Хрвате, годинама прегласаване и политички тлачене од стране бошњачке политике.

Шта ће бити са кућом?

Сарајево живи у самозадовољству због Бајденове побједе и вашингтонског  игроказа албанског лобисте Елиота Енгела, бошњачког лобисте Данијела Сервера, Мадлен Олбрајт и Јануша Бугајског, отровног заговарача дјеловања против Србије и Срба. Сарајевска дубодолина сматра прошлим временом када је планирано затварање ОХР-а. А било је то још прије петнаестак година и нико није говорио да без ОХР-а нема Дејтонског споразума што сада тврди Инцко и политичко Сарајево. Управни одбор Савјета за имплементацију мира (ПИК),  тог самоизабраног тијела самоизабраних земаља и организација које нема ама баш никакво утемељење у Дејтонском споразуму, на састанку у Сарајеву 2006. године,  први пут је и формално саопштио да ће ОХР бити затворен до 30. јуна 2007. Управни одбор ПИК-а тада је закључио да ће почетком 2007. поновно размотрити и потврдити затварање ОХР-а, узевши у обзир цјелокупну ситуацију у БиХ, а потом затражити и потврду Савјета безбједности УН-а. Ова порука је поновљена шест мјесеци касније, наглашавајући да су припреме за затварање ОХР-а у току. На сљедећем састанку, у фебруару 2007., “након пажљивог разматрања”, Управни одбор ПИК-а одлучио је “не потврдити затварање ОХР-а у том тренутку”. “Тренутак” је помјерен до 30. јуна 2008., али тада је већ дошло до промјене терминологије, па је умјесто о затварању ОХР-а, Управни одбор ПИК-а  почео говорити о “транзицији”. Умјесто фиксног временског рока, транзиција и затварање ОХР-а,  отада  су условљени испуњавањем пет циљева и два услова, познатијих као “5+2”. Ово је био један од оних закључака Управног одбора ПИК-а који су смислили охаерописци, чувајући своје личне позиције и енормне плате. Услов за затварање ОХР-а који се може унедоглед растезати је “повољна оцјена ситуације у Босни и Херцеговини од стране Управног одбора ПИК-а, која ће се базирати на пуном поштовању Дејтонског мировног споразума.” Формулација максимално неодређена, без икаквих критеријума, без рокова, чак ни оријентационих, што потврђује неозбиљност и неодговорност узурпатора и отимача оно мало преосталог суверенитета БиХ. Другим ријечима – нема одустајања од противправног мијешања у унутрашње ствари БиХ до судњег дана.

Узурпатор туђих права

Управни одбор ПИК-а сам себи је додијелио право да одлучује о именовању високих представника али и о престанку тог мандата уведеног Анексом 10. По Анексу 10. (и међународном праву) то право искључиво припада странама  потписница Анекса у коме пише да „стране траже постављање Високог представника који ће бити именован у складу са релевантним резолуцијама Савјета безбједности”. Тако је именован Карл Билт, за кога  је још у Дејтону одређено да ће бити високи представник као помагач страна и координатор дјеловања међународних организација. Каснија именовања високих представника нису слиједила одредбу Анекса 10. који није ни предвидио множину високих представника. Након Билта, сви високи представници нису именовани по захтјеву страна-потписница. Стране то нису тражиле, нити их је ко питао. Зато су именовања шест високих представника послије Билта, била без изричите сагласности – тражења  свих страна потписница Анекса 10. А стране су: ФБиХ, Република Српска, Србија, Хрватска. Пета потписница “Република БиХ” није никада ни постојала, осим на папиру, док Дејтонским споразумом није и формално укинута.  

Мандат мировне мисије у БиХ започете давне 1995. године, није ни требао дуго трајати. Тако у Анексу 1 А) Дејтонског споразума пише да „стране поздрављају спремност међународне заједнице да на период од приближно годину дана на подручје региона пошаље снаге које ће помагати у спровођењу одредби које се односе на територијална и друга повезана војна питања”. Анексом 4. који је Устав БиХ,  првобитно именоване 3 стране судије  Уставног суда БиХ, предвиђене су на период од пет година. Мандат првог гувернера Централне банке БиХ одређен је на 6 година. Сви ти рокови одавно су истекли, а настављено је неодговорно управљање Босном и Херцеговином као непроглашеним протекторатом.

Неограничено, скоро колонијално владање БиХ од стране високих представника уз недејтонски ПИК, након 25 година показало се пропалим. Земља се батрга у сталним сукобљавањима која више нису оружана, али продубљују међусобно неповјерење и подржавају нестабилност. Непомирљивост три концепта неће се ни убудуће промијенити. Република Српска с правом потенцира повратак дејтонској структури БиХ која је незаконито рушена и срушена дјеловањем високих представника, дијела међународне заједнице, спреге страних и бошњачких судија у Уставном суду БиХ. У рушење  онога што је преостало од дејтонске структуре, убачен још један играч – Међународни монетарни фонд. Условљавање кредитног аранжмана “реформама” које су заправо пренос надлежности на мала врата, још је један инструмент за појачавање не само финансијске нестабилности у БиХ, већ и политичке и међунационалне, уз призивање “народног покрета”. Ти „народни покрети” иницирани и финансирани извана, већ су виђени у обојеним револуцијама и уништавању бројних земаља у свијету са жртвама, а дугорочно у ропству глобализма који неповратно нестаје  у 21.  вијеку. Хрвати из незадовољства прелазе у огорчење, а њихове дугогодишње оправдане захтјеве за равноправност коначно подржава и Хрватска, сада неоптерећена својим путем у евроатлантске интеграције. Бошњаци имају исте циљеве као на почетку грађанског рата – “грађанска држава по принципу један човјек -  један глас”. Реуф Бајровић, идеолог шовинизма и фашизма из СДП-а, Демократске фронте, Грађанског савеза, Америчко-европске алијансе, бранилац и промотер СДС-а у Америци, славодобитно каже да бошњачка ствар никада боље није стајала. Реуф не крије да је то „прије свега због Комшићевог избора, затим СДА зрелости, реформисане Исламске заједнице, идеолошког и економског слома осовине Додик/Човић и коначно, легитимације грађанске идеје” и додаје да “до 2022. године треба активирати МАП и куцати на врата НАТО, отети ЦИК, Уставни суд, СИПА, ВСТС од Додика-Човића, а до тада ће СДА користити механизме како би на наредним изборима ХДЗ био сведен на странку мањине какав он и заслужује.”

Не каже Реуф да и даље рачунају на СДС и ПДП, ваљда се то сада подразумијева.

Узурпатори не слушају забринуте гласове 

Прије скоро десет година, Луиз Арбур, предсједник Међународне кризне групе (била је први главни тужилац Хашког трибунала) упутила је писмо највишим званичницима Европске уније и Управном одбору ПИК-а: “Уколико се тренд политичке кризе у БиХ настави, лако је замислити бошњачке странке како контролишу пропалу и банкротирану државу, чије су институције напустили Срби и Хрвати. Ситуација у БиХ је растуће забрињавајућа и то до тачке да се Међународна кризна група плаши да Срби и Хрвати не напусте државне институције, те да међународна заједница треба да избјегне доношење наглих одлука, које би могле да продубе кризу и гурну странке ка максималистичким позицијама.”

Поводом 25 година Дејтонског споразума, Вилијам Монтгомери, бивши амбасадор САД и познавалац стања на Балкану, каже да не вјерује да земље овог региона могу кренути напријед ка помирењу све док је међународна заједница заробљена у вјеровањима из деведесетих година прошлог вијека, фиксирана на давно оформљене циљеве, међу којима је и жеља да поврате или да креирају мултиетничка друштва у БиХ и на Косову. Прагматична реалност је, да је прихватање мултиетничких друштва, толико жељених од Запада на Косову и у БиХ, не само нешто што се не дешава, већ да је то главни разлог зашто обе земље остају нестабилне и што су земље друге класе у Европи. Монтгомери наводи да босански муслимани у потпуности верују да су они “крвљу платили” очување БиХ у овим оквирима. Уз то, код Европљана, постоји забринутост, мада то они никада, неће признати, да би промјене у БиХ “могле да се заврше са муслиманском државом у срцу Европе”, каже Монтгомери.

БиХ као неуспио антидејтонски експеримент 

ОХР својим неправним дјеловањем већ 25 година, (не)намјерно доприноси немогућности успостављања макар минималног унутрашњег договора. Када би се и учинили почетни кораци, попут договора Тихића, Човића и Додика или споразума или СНСД – СДП, бошњачка страна врло брзо је одустајала, по моделу познатом као - амерички амбасадор Цимерман - Алија Изетбеговић. Странци се мало нарогуше, јер им унутрашњи договор одузима важност, а ОХР-у и добро плаћена бесмислена постављења, сарајевска чаршија запјени о издаји БиХ,  и све потоне. Тако је опстанак БиХ систематски уништаван.

(Глас српске)